Šetam ja šumom usred noći, mrkli mrak, ništa se ne vidi. Posle nekog vremena čujem da mi se neko približava veliko brzinom. Počeo sam da bežim, ali oni su bili brži. Kad su mi se približili video sam da na glavi imaju kokardu i da imaju velike brade. I tako ja trčim, tričim , trčim i naletim na auto, i to baš onaj što vozi Prle u povratak otpisanih ,i tu se ja sakrijem u nadi da me neće naći. Ali su me našli i ladno je jedan od četnika podigao ceo auto jednom rukom dok mi je drugi zabo nož pravo u srce. I tako sam ja umro. Posle toga se budim, ali sam duh i sve vidim zeleno, kao najtvižn na CS. I lutao sam tako neko vreme gradom i posle sam se probudio.
Sad sam sanjao kako me jure dve ribe po mračnoj sobi, a neki crnja u ulozi SAW-a kaže: "Yo, moraš sve da ih zakolješ i isečeš u komadiće, ako hoćeš da preživiš"... I ja šta ću, jurim likuše po sobi, sečem ih u delove, otfikarim glave, šake, lolo, a one me i dalje jure, odvratno u pm....
Daklem ja sam u nekom selu na Kosovu i u jednoj kamenoj kući. Onda dođu amerčki vojnici i ja se iznerviram i pobijem se sa jednim vojnikom. Onda ja razbijem neko staklo i uzmem komad. Ostali likovi iz sela mi govore nee nemoj to dradiš i ja se iznerviram i krenem i njih da sečem staklom, onda isečem ovog vojnika i shvatim da sam preterao i pobegnem i pobegnemi krijem se kod kamenih stepenica pored moje kuće. On dođe i krene da me šutne ali ga ja uhvatim za nogu i kažem pogrešio si nisi trebao ovo da radiš i onda ga bacim niz stepenice i on padne i sjebe glavu. Onda ja krenem da ga vučem u podrum ali se onda san prekine i ja se prebacim u zatvor. Taj zatvor je neki vrlo zajeban zatvor otvorenog tipa. Ja sam valjda tu jer sam ubio onog vojnika. Ja kao tu nešto smišljam kako da pobegnem i idem po zatvoru i odem u neku prostoriju i tu vidim jednu ribu u kadi. Ja uđem u tu kadu i legnem sa njom. Onda uđu američki vojnici i među njima je ovaj američki vojnik. Ja se opet iznerviram i udarim toliko jako njega da on padne na ove druge vojnike a ovi samo pobegnu. Onda ja pozovem jednog lika iz zatvora i on sredi nešto. Tog lika iseče i uzme mu sve vredne stvari kao što je uniforma i oružje. Zauzvrat mi da neko sranje. Onda ja smislim kako da pobegnem i pobegnem na krov a tamo me dočeka ona riba. Ona mi kaže da je tajni agent u tom zatvoru, i da ne bi trebalo da pobegnem, onda mi odemo u nkeu prostoriju da pričamo nešto a je oću da je silujem i ubijem jer sam ja postao genksta u zatvoru. Jaa krenem da je silujem ali ona mene nabode jako kao jebeni Stiven Sigal. Onda ona krene da me bije na krovu i ja uzmem neku pušku i krenem da pucam u nju, a ona jedva da to oseti i na kraju ispalim nekih 30 metaka i ona na kraju padne sa krova. I tako umre moja velika ljubav.
Ја стално сањам нешто везано за тоалет, било ВЦ шоља или чучавац, то ми се у сваким сновима појављује насред дневне собе, или испод дрвеног степеништа или само желим да уђем у неку собу а оно ВЦ шоља. Јел' сам ја велико говно онда ?
Може бити и то... мада сумњам не волем ја то, вероватно има нека дубље значење са психичком нивоу, можда је нека траума из младости која укључује ВЦ...
Znaš šta ja mislim da je. Na tebe je ostavio trajni utisak smrad iz wc-a, bilo smrad govana ili urina. Možda si ulazio u neki kafanski wc koji je bio užasan ili poljski wc. Sama pomisao na wc ti vraća sećanje na taj smrad.
Na krovu sam i mrvim crepove zubima do nekakvog praha. To je neophodan sastojak onoga što ću tek da smućkam. Kad siđem odatle na mestu gde su bili crepovi koje sam samlela niknu preklane ljudske glave. Odjednom sam u nekakvoj kamenoj pećinčini gde mile zmije i pacovi. Ključa nekakav kazan, ali nema vatre pod njim, samo ključa tekućina unutar njega koja je zelena. Uzimam nekakav džak i prospem iz njega onaj prah. I iz kazana izroni neka lepa žena, liči na Moniku Beluči i kaže mi da joj dodirnem grudi, ja pođem, al' mi iz brusa ispada nož koji manito podignem i iskasapim je. Isčupam joj jezik. A onda krenem da sečem sebe. Prvo kosu, i bacim pramenove u kazan, onda isečem levu ruku i krv se sliva u bućkuriš dok mi ne pomodre usne, tu čujem glas jedne drage osobe koji me uvuče u sebe i postanem eho. Najednom sam u tegli manja od kukuruznog zrna. Udaram iz sve snage po staklu. Velika ja prilazi tegli, otvara je, uzme, ćušne me, posoli i pojede. I opet ona kamenita zabit i kazan koji mešam sad ta velika ja. Jedna od zmija mi daje kašiku repom. Probam i u tom momentu nađem se gola pred onom kućom s ljudskim glavama, stojim pod strehom i po meni šiba krv u mlazevima. Budim se, najodvratniji san ikad, čitav dan mi je bio sjeban
Kao dete, s nekih 4-5 god sanjala sam, kad god sam imala visoku temperaturu, a bile su česte, kako sam pijun na šahovskoj tabli kojeg odnosi uvek dama smejući mi se u lice , fuj, imala je nekakve zube bolesne; Kako mile po meni nekakve odvratne čovekolike bube I most. Krećem drvenim mostom čiji kraj ne vidim, nad provalijom korak po korak. Znam da me čeka nešto jako vredno preko, ali ne i šta je to. Tačno kad stignem na pola jedna daska puca i ja padam u provaliju, padam i padam, tonem i jedva se probudim.. Sanjala sam dugo ove iste snove. Vremenom su ih zamenili svakakvi. Jedino most i propadanje sanjam i dan danas.
Avvl, i mene su neki čudni snovi pratili kada se razbolim. Kada sam bila mala uvek sam, pod jakom temperaturom, sanjala da mi je ruka enormno velika a u ruci držim neki tanak štapić i šaka mi se znoji. Pod visokom temperaturom sam imala i ovakve snove: Ogromna prazna prostorija a ja sitna sedim u nekom ćošku. Prostorija se menjala, čas je velika, čas je mala a ja i dalje držim onaj štapić. Čas mi je ruka velika, čas mala. Sada ne sanjam takve snove.
AvvI, jesi li ti koga ubila, al' ono pravo, ne u snu?
Hahaha pa sad. Nemam više gde da krijem leševe. Šalim se. Samo sam umetnik s malo življom maštom. Ništa više. Al' to je jbna stvar.
. Prostorija se menjala, čas je velika, čas je mala a ja i dalje držim onaj štapić.
Moguće da je štapidć simbolizovao toplomer a prostorita svest koja ti je trenutno varirala usled temperature. :-)
Иди код неке влашке врачаре да ти скине те мађије.
Ma kakve vračare, to su trice i kučine. Obožavam režiju i filmove, upija mi um svašta pa kasnije kad se slegne isplivava. Pojedini režiseri su sadržinu svojih najboljih filmova prvo sanjali. Mnogi su urađeni pod meskalinom i sličnim psihoaktivnim drogama.
I to sve nije bolest. Već prava ljudska priroda. Sve što poričeš - jesi.
Prostorija se menjala, čas je velika, čas je mala a ja i dalje držim onaj štapić. Čas mi je ruka velika, čas mala.
Pa i ja sam imao takve snove kao meni se u vrtoglavici stvari povećavaju kao soba i ruka, ali meni je to bilo zastrašujuće jer sam mogo da osetim nenormalno veliku kost u mojoj džinovskoj ruci.
