Dedine ratne price

Meni su obojica deda nažalost umrli relativno mladi pa i nisam imao prilike previše da se naslušam ali ima jedna simpatična priča od dede po majci koji je bio u partizanima.
Tu je podobijao neke silne medalje koje je posle krio na dnu neke fioke s patronama za duplonku i nije voleo da ih gledaju, što sam ja recimo voleo da radim. Ranili ti njega tako jednom prilikom prilično ozbiljno, imao povrede na plućima i izgubio nekoliko prstiju na rukama i nogama pa ga otpraviše kod saveznika na lečenje. Tu se oporavi nekako i vrati se u četu pred oslobođenje. Bilo je to baš pred kraj rata na Baniji u nekim zaseocima kod Gline odakle su inače moji, zađoše ti partizani po kraju da vide krije li se još ko ili je bezbedno da se narod vrati. Podeliše se tako i zađoše po kućama i čestarima, sve čisto, nema nikoga kad ti on krene još da obiće neki šumarak uz potok. Vidi šuška nešto, razgrne kundakom žbunje kad eto ti ga ustaša, raščupan, izgladneo i u dronjcima, pridigne ti deda pušku, gleda ga, gleda ovaj njega i niko ne progovara. A treba znati da su za rata ustaše strašne stvari radili po kraju, najpoznatiji je tu bio pokolj u glinskoj crkvi gde je silna nejač poklana kao ovce. Elem, gledaju se oni tako još malo pa će ti deda 'idi na drugu stranu, ovamo su moji, ako te vide ubiće te ko zeca', ovaj se odvuče nekako i nije posle čuo šta je bilo s njim.
Posle nekih dvadesetak godina razboli se deda od srca i ode u Zagreb na kliniku, tamo gužva, zakazali mu testove i preglede al ko zna kad će to, a nema kod koga da bude. I šta će, leži on tamo, čeka te preglede koje mogu da mu urade odmah kad ti ulazi doktor i prilazi krevetu, veli 'sjećaš li se ti mene?', deda gleda, gleda, poznat mu čovek ali ne može da se seti odakle, kad će odjednom, 'da nisi ti onaj iz žbunja?'. Ovaj veli jesam, i kaže da ga on onda nije uputio ili bi ga neko našao ili bi skapao tamo od gladi. Sredi ti on njemu sve preko reda, lično mu sve obezbedio i radio operaciju i izvuče ti se deda nekako. Pitale kolege ovog zašto se toliko trudi kad mu ništa ne dođe u rodu (pa dodaju ispod glasa 'a i Srbin je'), a ovaj veli 'kako neću kad mi je taj čovjek glavu spasio'.

Dodatak:
Kad je bio u saveznika na lečenju doneo je sa sobom jedan nož, nije neki sad lovački ili ne znam ti šta već više za kuhinju, zaobljenog vrha, malo deblji pri korenu ali od polovine tanak kao rizla pa skoro u luk možeš da ga saviješ. Taj nož je u jednom momentu završio u bašti gde ga je baba koristila za potkresivanje i krajčenje kanapa dok ga nije spazio moj matori prilikom jedne posete tazbini. Uzeo ga, očistio, i eno ga i dalje kod mene u upotrebi. Kad ga traže, svi viču 'daj onaj saveznički'.

to je nož za dranje kože, primenjiv na sve što ima kožu, verovatno je prethodni vlasnik bio lovac... ili Hanibal Lektor :)

Први дани II Светског рата, ни четници ни црвени нису још почели са радом, људи сазвали збор да се договоре шта ће и како ће. Скупили се домаћини на некој утрини (баба ми је причала да је било око 150 људи), таман почели да митингују кад ете швапског авиона. Један рафал по оној гомили, тројица мртвих, међу којима и мој прадеда. Коњец фиљма.

Vako, đed sa ćaćine strane je 1939. goodište i drugom svjetskom nije mogao iz tehničkih razloga da ratuje pošto nije bilo nosača za puškomitraljez na dečijoj hodaljci. Al je njegov ćaća, a moj prađed, bio na robiji u Sibiru 7 godina te pretpostavljam da je bio u austrougarskoj vojsci u prvom svjetskom pa su ga Rusi pokupili kad su došli. To ga nije spriječilo da se vrati s robije i dođe kući i napravi dvanaestoro djece, od kojih je osmoro ostalo živo. Ovaj moj đed iz prve rečenice je poginuo u ovom ratu 1992. godine u odbrani od napada ustaške jedinice Zenge na moje selo Unka. Pogođen je snajperskim metkom u prsa i bio je metar i po od mog oca u tom momentu. Imao je 55 godina tada.
Đed sa majčine strane je bio tri godine u četnicima, a kad je vidio da je vrag odnio šalu prešo je u partizane i zadržao se tri mjeseca. Kasnije kreno da pravi djecu i sklepo devetoro od kojih je jedno umrlo.

Elem, što se tiče ratnih priča ispričaću jednu stričevu (brat od moga ćaće) kad su našli bure od 1000 litara rakije neđe na Plehanu, to vamo između Dervente, Doboja i Modriče. Pošto nisu mogli da nađu čep opale metak u vrr i malo iscuri u kanistere koje su našli. Naspu oni po dvaes litara rakije i odnesu u svoj vod, Kad su popili posle dva dana odu po još i nađu ono bure izbušeno mecima na svaka dva centa po vertikali lololoo.

A drugi stric kad je bio u Vozući, planina Ozren, blizu doboja, sjeli da jedu nekih pašteta i ide neki lik, nosi transportnu torbu, hramlje, i izvadi iz torbe ljudsku glavu sa turbanom - neki mudžahedin.

Otac je bio u izvidnici, i prišunjao se nekim ustašama na nekih 30 metara u travuljini i čekada se odmaknu da može da se vrati nazad, kad ono u tom momentu prolazi preko njega neka zmijurina. Usro se bio živ ali nije smio da beži pošto bi ga ovi ubili.

evo jedna netom predratna. Vidio moj đed dok je još bio živ da će biti sranja i krenuo da naoružava familiju. Kad je pribavio pištolje i puške odlučio da kupi nešto moćnije. Čuo da ima neko u jednoj kasarni što šverca oružje i ode i kupi minobacač i dva sanduka mina. Došla 1991. i riješi đed da oproba oružje. Okupilo se cijelo selo na Božić izjutra i opale oni trri mine. sve je bilo do treć koja nije opalila. Prvo se niko nije smio nadviriti nad cev minobacača, pa kad su se uverili da je odletela ina, celo selo tražilo po šumi minu da neko ne bi nabelajiso kad krene u drva traktorom. i tako

Imam i ja jedan "ratni" doživljaj - gurnu mene u rezervu ovde u Srbiji, nisam u vojnoj evidenciji ali gospodin kojeg su posle penzionisali primi lovu da jedan gazdaški ne ide u rezervu pa pošalje mene jer zna moju familiju, odradim 62 dana rezerve na granici sa Hrvatskom, 1993-ća godina, mart/maj. Dođe general Biorčević u obilazak, pijan ko tuka, pita mene da li sam spreman da "idem preko" da branim srpstvo. Ja mu kažem da nisam jer mi vera zabranjuje ubijanje. On zapeni, nisam tolike oči video nikad u životu, pita "Koja vera, sunce ti jebem?", ja kažem pravoslavna, on izvadi pištolj da me strelja, jedva mu ga oteše - pisali mi rezervu, ona traje maks 60 dana, a mene držali 62, da me ubio ili ranio ne bi vojska još isplatila odštetu.

Doduše, i kod Banjaluke me skidao škrbavi tinejdžer sa autobusa da me strelja jer mi prezime nije na -ić, pa sam, dakle, ustaša. Spasio mi glavu neki ćaletov bivši učenik što je posle završio Akademiju. Meni film "Turneja" čist dokumentarac...

Ja mog dedu nisam nažalost ni upoznao...
Ali uopšte po ćalovoj priči, mene dedin život oduševljava...
Rođen je 1893. u Bosni, išao čovek u I svetski rat, preživeo sve nedaće, vrati se u Srbiju, oženio se, i napravio 2 sina i ćerku...
Čovek završio i u II svetskom ratu, odakle se takođe vrati živ i zdrav, da bi 50 i neke upoznao moju babu, koja je takođe imala 3 deteta iz prvog braka ( 2 ćerke i 1 sina ), i 59. godine dobio mog oca - ZNAČI SA 66 GODINA!!! Deda bio opasan! Posle Solunskog fronta, i svega što je preživeo uspeo da napravi mog ćala sa 66 godina... lolol
Sve što imam od dede jesu neke njegove crnobele slike i nekoliko ordenja...

U 66 godini. Pa deda ti dobro znao zanat :-)

--ćale mi ratovo i '99. i 1992-'93. za vreme bombardovanja je bio rezrvista stariji vodnik pri vatrogasnoj službi i posle granatiranja ćupristanske kasarne doneo kući par pogorelih heklera, štoljče za signalne rakete i dva kalaša s izgorenim drvetom, neupotrebljivo ofc.
u ratu preko drine je bio čini mi se u erdeviku, ono, nije bilo baš zajebano,al nije bilo ni laganeze. ne znam priče iz tog rata, nismo nikad prozborili o tome. i nema potrebe.služio je JNA, al je oduvek bio monarhista

--deda bio mladunac kad je počo drugi svecki, tako da nije učestvovao u ratu,al mi reče u par navrata da kad je došo nemac u selo, ponašo se kao veliki gospodin, i tad je moj pokojni deda žika prvi put i probao čokoladu i meso iz konzerve, delili nemci klincima, imali u rezervama. od tada je čak i zamrzeo ruse, pričao mi kako su to goveda obična nehigijenska i smrdljiva, bez osnovne kulture. služio je kasnije JNA, al je oduvek bio monarhista

--pradeda duško je bio veeelika šljokara tako da nije ni čudo što nisu teli da mu daju pušku ni partizani ni četnici. nije služio vojsku i boleo ga kurac ko je na vlasti sve dok je imao da popije bar pola kila rakije dnevno. umro je u devedestoj godini.

--čukundeda ignjat je bio veliki gospodin, ratovao u prvom sveckom, oženio austrijanku, moju čukun babu.i radio je posle tog rata par godina na kraljevom dvoru kao baštovan. ne znam priče šta je radio dok je držao pušku i gde je bio, umro je kao relativno mlad čoek.

Moj deda jeo bobice za vreme rata.

A ovaj moj šumske jagode. Tamanio ih k'o nezdrav :)

Hahaha

Један мој деда је причао да је једним метком убио три шиптара.

Мени је један прадеда био у четницима па у партизанима, један је био у заробљеништву у Италији а један други у Немачкој, бабин брат је био у четницима а чукундеда ми је био у Церској бици где је умро. Е сад, приче знам само од бабе и деде али то је све из друге руке.
Има нека прича за неког комшију из села којег су ухватиле Швабе и он им побегао, али тај опис бегања је гори од Алберта. Нешто фазон посвађао два стражара, побегао из...тог неког логора где су били (наравно умакао је свим војницима), шта ти ја знам, и на крају побеже кући са све оковима око руку.

Чукундеда био у Првом светском рату, ал' с погрешне стране Дунава, па га регрутовали Аустроугари, и после неког времена побегне ти он из њихове војске, нађе неке ликове у Сремској Митровици који га пребаце до Београда, и ови тамо вичу агресор агресор(плава униформа, јелте), а он им се преда и за недељу дана се борио у њиховој војсци. :)

Има нека прича за неког комшију из села којег су ухватиле Швабе и он им побегао, али тај опис бегања је гори од Алберта. Нешто фазон посвађао два стражара, побегао из...тог неког логора где су били (наравно умакао је свим војницима), шта ти ја знам, и на крају побеже кући са све оковима око руку.

Deda Dejvid Koperfild Benny Hill version :)

Ја више не знам да ли је то општепозната фора или не, али ми је увек ћале причао да су њему овако објашњавали разлику између четника и партизана кад је био клинац:
Пратизани су били честити борци против окупатора и народних издајника. А четници су били стриц Милан, деда Мане, кум Пера...

Hahahahahahahaa

Poznata ali dobr fora

Што сте заборавили човека?

Нисмо, ја га малочас споменуо...

ima priča iz Ivanjičkog sreza, kad su snimali Užičku republiku pa pokupe statiste, a to je Stambolićev kraj, tu je ubijen poslednji četnik Srbije, čuveni Boža Javorac - postroje statiste pa krenu redom: partizan, četnik, četnik, partizan, partizan i sve tako do kraja. Kad su završili pitaju: "Ima li neko nešto da mu je nejasno oko posla?", a jedan se javi pa kaže: "Jasno mi je za partizane, ali hoćemo li mi što smo četnici dobiti od vas uniforme ili da donesemo od kuće?"

ima priča iz Ivanjičkog sreza, kad su snimali Užičku republiku pa pokupe statiste, a to je Stambolićev kraj, tu je ubijen poslednji četnik Srbije, čuveni Boža Javorac - postroje statiste pa krenu redom: partizan, četnik, četnik, partizan, partizan i sve tako do kraja. Kad su završili pitaju: "Ima li neko nešto da mu je nejasno oko posla?", a jedan se javi pa kaže: "Jasno mi je za partizane, ali hoćemo li mi što smo četnici dobiti od vas uniforme ili da donesemo od kuće?"

Урбана легенда.

Upoznao sam čiču, tesara, gore na planinčugi. Puno je kuća napravio od drveta. Kada su snimali film "Ptice koje ne polete", gore na bilješkoj steni. Onda im je taj čiča gradio baraku. Jer je taj čiča najbolji majstor za drvene kuće u istočnoj Srbiji. A Bata Živoinović je igrao onoga dedu Zdravka lugara. Ne znam ja kada se Bata zamerio čiči, ali ga čiča zdravo ne voli. Niko ne zna zbog čega.
I izgradili oni tamo barake, za film i tako to. Kada okupi producent, tamo lokalce, počasti ih klopu i piće, ko ima nešto da ih pita. I veli on njima: "Onaj scenarista, jebo mu pas mater, stavio da, lugar, glavna uloga, gine. Treba nam neko za jednu scenu, da bude kao krivolovac i da puca na Bati Živoinovića. Mi bi to dobro platili. Platili bi ko sve ovo što ste do sada radili. Duplo para, ko hoće da puca na Batu." Pa kao nezgodno je, Bata je defakto narodni heroj, pobio more švaba, bla bla.
I kaže njima čiča: "Ubiću ga ja za džaba, samo da mi vi obećate, da nećete svedočiti." I sada gledaju ga oni producenti. Pa razmišljaju šta im je deda rekao. Naposletku ukapiraju, pa dedu ispod miške, pa u ladu nivu i pakuj u selo. Jebi ga Bata u to vreme bio, narodni poslanik, visok član SPS, štiotio ga zakon, mogli su odma da šalju čiču na robiju.

Blage veze nemam ko je lik koji puca na Batu. Ali je neko od lokalaca.

moj je teča rođen i odrastao gore, ispod Savine vode, selo Kurćubi, kad pogledaš odozgo kao s neba da gledaš...

ima priča iz Ivanjičkog sreza, kad su snimali Užičku republiku pa pokupe statiste, a to je Stambolićev kraj, tu je ubijen poslednji četnik Srbije, čuveni Boža Javorac - postroje statiste pa krenu redom: partizan, četnik, četnik, partizan, partizan i sve tako do kraja. Kad su završili pitaju: "Ima li neko nešto da mu je nejasno oko posla?", a jedan se javi pa kaže: "Jasno mi je za partizane, ali hoćemo li mi što smo četnici dobiti od vas uniforme ili da donesemo od kuće?"

Verovatno je legenda, jer se i u mom kraju priča slična priča, mada kod mene ta priča ima mnogo detalja što možda govori o njenoj autentičnosti: Kada su snimali Povratak otpisanih, deo je sniman u Koraćici, selu odakle je Bata Živojinović (on je tu glumio četničkog majora) - scena u srušenoj crkvi je snimana na ruševinama manastira Pavlovac u Koraćici (danas je obnovljen), a on je okupio svoje seljake da statiraju. Među njima je bio i njegov veliki prijatelj, čuveni mladenovački fotograf Mića Kalispera (kome je Bata često nameštao epizodne uloge, tako da Mića i njegov sin Ratko glume dvojicu od šest Čvorovića u Balkanskom špijunu, čuvena scena sa pankerima). Mića je inače stvarno bio i u četnicima i u partizanima, pa kad je došlo do podele uniformi za četnike, mića i njegova ekipa su samo rekli "ne treba, donećemo mi naše od kuće". Tako se bar priča.

Avokadova je ubedljivija al koga briga svakako je 80 posto ovde izmisljeno :-)

najverovatnije, ali mi to uvek ispričaju kad svratim, vole ljudi tu varijantu :)

Pa te price su stare 70 godina svak po malo izmeni i jos su ovi koji su izmisljali ih