Evo videh ovaj sad poster sto je odabrn pa se prosetih i prica moga dede pa reko da otvorim temu
Dedine ratne price
Arhiva240 odgovora· poslednji 23. feb 2017.
Strasna prica covece
Potrese me
Није то фазон. А да, један ђед, добро, у сродству смо ипак, био неки чин у партизанима, о његовим делима сам сазнао преко његове жене, још жива. Каже ишла она код њега у Босну, а он тамо "саслушавао" четнике. Ваљда после наредио и стрељање...
covece on je oko 1000 kilometara prepesacio
Дуге су биле 4 године рата, Расни. Лаки, један ђед ми је имао 10 година кад је почео рат, а други је био на принудном раду у Винковцима цијели рат на жељезничкој станици.
Чукун деда погинуо негде око Албаније крајем 1916 и почетком 1917 по некоји мојој рачуници јер прадеда га никада није упознао а рођен је 1917. Прадеда је бежао код Житковца из воза који је ишао у неки логор, јебеш ли га који, он је доживео дубоку старост и умро је 2004-05, не сећам се тачно, није ми се баш напричао о томе, фин човек био. Деда се није наратовао, али причи о девдесетим, ћалету и деди уопште не знам како да почнем. Ћале је био мобилисан деведесетих и послат у Хрватску. Тамо је био 3 дана јер су се побунили у касарни да их врате кући јер их је војна полиција на препад похватала ноћу и тамо послала, а дочекао их натпис који поздравља добровољце и јер су им дали маузре из Другог светског. У међувремену деда се озбино спремао да иде да погине у рат са својим сином, од чега су га сви одговарали јер је радио на преси у фабрици филтера и отишао у инвалидску пензију јер је скоро оглувео на лево уво. Упркос томе он је спремао вунене чарапе гаће и скурње иако је тенк могао да му се пришуња, и вероватно би отишао да га ћале није предухитрио и вратио се са ''ратишта'' после 3 дана. Сви смо чекали да га мобилишу и 99, али се касније испоставило да је неки тамо лик у војном одсеку дао све од себе да што мање људи из краја оде у рат и да је искористио свеопште расуло у држави да што више докумената затури, хвала му на томе.
ЕДИТ: Има и приче о баби која је некако понудила себе да је Бугари закољу само спаси породицу, како је то изгледало не знам до детаља јер је све ово са дедине стране фамилија о којој баба дошљак зна више него било ко...
ЕДИТ 2: Тај чукундеда је изгинуо под скроз неразјашњеним околностима, причало се о вуковима, заседи, чак се спомињала Албанка са луком и стрелом. Иначе имам још једног деду који је радио у Немачкој, направио неку децу тамо која су само контактирала пар пута чисто име да му знају. Причао је да је био запањен јер је тек тамо видео да вода излази ''из дувар.''
O dedi bi mogao knjigu da napišem, al ova babina priča je dobra
Krenula neka od onih ofanziva po Krajini, i kaznena ekspedicija češlja teren i ubija sve na šta naleti, čaki i marvu. (Baba tad imala 16-17 godina) Zgrabi ona mlađeg brata i mater, i pobegne u neku šikaru više kuće, i tu se pritaje.
Naiđe švabo i ugleda ih, zastane malo, gleda onu muku, pokaže im da ćute i ostanu dole, rokne rafal pored njih, i ode.
Baba se seća da je imao naočale i da je tad prvi put videla tako nešto na ljudskoj glavi :)
Sad ima 84 godine, otima se još, a kad je nešto jako boli ili joj nije po volji, omiljena uzrečica joj je ''Jebo ti švabo svoju mater, kud me ostavi u životu''
Samo da se upisem, imam sta da kazem...
Moje pradede, sva cetvorica ucestvovali u Balkanskim i I sv. ratu. Ovaj caletov deda po ocu, nase prezime, pricao kako je on sa Stepom uso u "Edrene". Pre par godina nadjemo da ga Kralj Petar pominje u svom ratnom dnevniku, slucajno kupim knjigu na Oplencu.
Deda bio u zarobljenistvu, slicna prica kao i ostale gore. Kockali se u cigare dok su zatvoreni, preko dana radili kod svaba. Deda doso sa idejom da sprovede voz do njiva, vido to u dojch. Seljaci ga gledali ko budalu lolo
a pricice cemo drugi put, valjda nece da zamre tema brzo...
Moja baba (hajde smejte se malo) je rat završila u činu poručnika kao upravnik garnizone ambulante u BL. Imala i medalju za hrabrost i te munje. Ako se neko od vas seća filma Boško Buha i one bolničarke Milene što dobije beli šal na plesu od komandira čete - taj lik je moja baba u stvarnom životu.
Početkom rata upadnu ustaše u selo i krenu da kolju, nju spasi neki satnik jer je imala klinca od dve godine i bila trudna, deportuje u Jasenovac, tamo je pokrste u katoličku veru, a partizani oslobode. Baba ostavi decu kod majke, obuje opanke i spiči u drugu proletersku. Tamo upozna mog dedu koji je u partizane pobegao od žene koju su mu ujaci izabrali pa je prvi put video na svadbi. U jednoj od ofanziva on joj kaže "Milena, ako preživimo ovo, bil se ti udala za me?" Ona kaže "Bi Stevo". Rasturi ih vihor ratni, deda 1945. postane načelnik OZNE za Bihać, dobije depešu da je baba u GA BL, ode po nju i kaže "Milena, ja došo", ona kaže "Ja čekala". Još su petoro izrodili mimo onih četvoro koje su imali iz prvih brakova. Moja mati bila prva u drugom turnusu.
A tatin tata bio u CG, u Baru, čitav rat. Njegova jedina priča o ratu bila je: "Jednog dana došli Italijani i proterali žandare. Posle nam delili makarone i ulje do kraja rata." Moj stari se rodio 1945. kao četvrto dete.
Bruse bato, jel ti slavis slavu u spensu?
Ne kontam pitanje?
EDIT: Aaaa, skontao. Ne slavim, od očeve familije nemam nikog. Dedina braća su ostala u Jasenovcu, duga priča. S majčine strane su mi svi dolazili na slavu dok se nije pokazalo da mi ne misle ono što pričaju, sad slavu slavim samo u krugu najbližih, nema nas više od 15. Inače, imam dnevnu sobu od 40 kvadrata, bilo je slava da su ljudi dolazili na smenu u dve ture :)
Inače, u mom kolenu familije nas je bilo 27 klinaca :))
meni samo proslo kroz glavu koliko tetaka, ujaka i striceva, pa njiova deca itd... jedino u halu :)
Meni su obojica deda nažalost umrli relativno mladi pa i nisam imao prilike previše da se naslušam ali ima jedna simpatična priča od dede po majci koji je bio u partizanima.
Tu je podobijao neke silne medalje koje je posle krio na dnu neke fioke s patronama za duplonku i nije voleo da ih gledaju, što sam ja recimo voleo da radim. Ranili ti njega tako jednom prilikom prilično ozbiljno, imao povrede na plućima i izgubio nekoliko prstiju na rukama i nogama pa ga otpraviše kod saveznika na lečenje. Tu se oporavi nekako i vrati se u četu pred oslobođenje. Bilo je to baš pred kraj rata na Baniji u nekim zaseocima kod Gline odakle su inače moji, zađoše ti partizani po kraju da vide krije li se još ko ili je bezbedno da se narod vrati. Podeliše se tako i zađoše po kućama i čestarima, sve čisto, nema nikoga kad ti on krene još da obiće neki šumarak uz potok. Vidi šuška nešto, razgrne kundakom žbunje kad eto ti ga ustaša, raščupan, izgladneo i u dronjcima, pridigne ti deda pušku, gleda ga, gleda ovaj njega i niko ne progovara. A treba znati da su za rata ustaše strašne stvari radili po kraju, najpoznatiji je tu bio pokolj u glinskoj crkvi gde je silna nejač poklana kao ovce. Elem, gledaju se oni tako još malo pa će ti deda 'idi na drugu stranu, ovamo su moji, ako te vide ubiće te ko zeca', ovaj se odvuče nekako i nije posle čuo šta je bilo s njim.
Posle nekih dvadesetak godina razboli se deda od srca i ode u Zagreb na kliniku, tamo gužva, zakazali mu testove i preglede al ko zna kad će to, a nema kod koga da bude. I šta će, leži on tamo, čeka te preglede koje mogu da mu urade odmah kad ti ulazi doktor i prilazi krevetu, veli 'sjećaš li se ti mene?', deda gleda, gleda, poznat mu čovek ali ne može da se seti odakle, kad će odjednom, 'da nisi ti onaj iz žbunja?'. Ovaj veli jesam, i kaže da ga on onda nije uputio ili bi ga neko našao ili bi skapao tamo od gladi. Sredi ti on njemu sve preko reda, lično mu sve obezbedio i radio operaciju i izvuče ti se deda nekako. Pitale kolege ovog zašto se toliko trudi kad mu ništa ne dođe u rodu (pa dodaju ispod glasa 'a i Srbin je'), a ovaj veli 'kako neću kad mi je taj čovjek glavu spasio'.
Dodatak:
Kad je bio u saveznika na lečenju doneo je sa sobom jedan nož, nije neki sad lovački ili ne znam ti šta već više za kuhinju, zaobljenog vrha, malo deblji pri korenu ali od polovine tanak kao rizla pa skoro u luk možeš da ga saviješ. Taj nož je u jednom momentu završio u bašti gde ga je baba koristila za potkresivanje i krajčenje kanapa dok ga nije spazio moj matori prilikom jedne posete tazbini. Uzeo ga, očistio, i eno ga i dalje kod mene u upotrebi. Kad ga traže, svi viču 'daj onaj saveznički'.
to je nož za dranje kože, primenjiv na sve što ima kožu, verovatno je prethodni vlasnik bio lovac... ili Hanibal Lektor :)
Први дани II Светског рата, ни четници ни црвени нису још почели са радом, људи сазвали збор да се договоре шта ће и како ће. Скупили се домаћини на некој утрини (баба ми је причала да је било око 150 људи), таман почели да митингују кад ете швапског авиона. Један рафал по оној гомили, тројица мртвих, међу којима и мој прадеда. Коњец фиљма.
Vako, đed sa ćaćine strane je 1939. goodište i drugom svjetskom nije mogao iz tehničkih razloga da ratuje pošto nije bilo nosača za puškomitraljez na dečijoj hodaljci. Al je njegov ćaća, a moj prađed, bio na robiji u Sibiru 7 godina te pretpostavljam da je bio u austrougarskoj vojsci u prvom svjetskom pa su ga Rusi pokupili kad su došli. To ga nije spriječilo da se vrati s robije i dođe kući i napravi dvanaestoro djece, od kojih je osmoro ostalo živo. Ovaj moj đed iz prve rečenice je poginuo u ovom ratu 1992. godine u odbrani od napada ustaške jedinice Zenge na moje selo Unka. Pogođen je snajperskim metkom u prsa i bio je metar i po od mog oca u tom momentu. Imao je 55 godina tada.
Đed sa majčine strane je bio tri godine u četnicima, a kad je vidio da je vrag odnio šalu prešo je u partizane i zadržao se tri mjeseca. Kasnije kreno da pravi djecu i sklepo devetoro od kojih je jedno umrlo.
Elem, što se tiče ratnih priča ispričaću jednu stričevu (brat od moga ćaće) kad su našli bure od 1000 litara rakije neđe na Plehanu, to vamo između Dervente, Doboja i Modriče. Pošto nisu mogli da nađu čep opale metak u vrr i malo iscuri u kanistere koje su našli. Naspu oni po dvaes litara rakije i odnesu u svoj vod, Kad su popili posle dva dana odu po još i nađu ono bure izbušeno mecima na svaka dva centa po vertikali lololoo.
A drugi stric kad je bio u Vozući, planina Ozren, blizu doboja, sjeli da jedu nekih pašteta i ide neki lik, nosi transportnu torbu, hramlje, i izvadi iz torbe ljudsku glavu sa turbanom - neki mudžahedin.
Otac je bio u izvidnici, i prišunjao se nekim ustašama na nekih 30 metara u travuljini i čekada se odmaknu da može da se vrati nazad, kad ono u tom momentu prolazi preko njega neka zmijurina. Usro se bio živ ali nije smio da beži pošto bi ga ovi ubili.
evo jedna netom predratna. Vidio moj đed dok je još bio živ da će biti sranja i krenuo da naoružava familiju. Kad je pribavio pištolje i puške odlučio da kupi nešto moćnije. Čuo da ima neko u jednoj kasarni što šverca oružje i ode i kupi minobacač i dva sanduka mina. Došla 1991. i riješi đed da oproba oružje. Okupilo se cijelo selo na Božić izjutra i opale oni trri mine. sve je bilo do treć koja nije opalila. Prvo se niko nije smio nadviriti nad cev minobacača, pa kad su se uverili da je odletela ina, celo selo tražilo po šumi minu da neko ne bi nabelajiso kad krene u drva traktorom. i tako
Imam i ja jedan "ratni" doživljaj - gurnu mene u rezervu ovde u Srbiji, nisam u vojnoj evidenciji ali gospodin kojeg su posle penzionisali primi lovu da jedan gazdaški ne ide u rezervu pa pošalje mene jer zna moju familiju, odradim 62 dana rezerve na granici sa Hrvatskom, 1993-ća godina, mart/maj. Dođe general Biorčević u obilazak, pijan ko tuka, pita mene da li sam spreman da "idem preko" da branim srpstvo. Ja mu kažem da nisam jer mi vera zabranjuje ubijanje. On zapeni, nisam tolike oči video nikad u životu, pita "Koja vera, sunce ti jebem?", ja kažem pravoslavna, on izvadi pištolj da me strelja, jedva mu ga oteše - pisali mi rezervu, ona traje maks 60 dana, a mene držali 62, da me ubio ili ranio ne bi vojska još isplatila odštetu.
Doduše, i kod Banjaluke me skidao škrbavi tinejdžer sa autobusa da me strelja jer mi prezime nije na -ić, pa sam, dakle, ustaša. Spasio mi glavu neki ćaletov bivši učenik što je posle završio Akademiju. Meni film "Turneja" čist dokumentarac...
Ja mog dedu nisam nažalost ni upoznao...
Ali uopšte po ćalovoj priči, mene dedin život oduševljava...
Rođen je 1893. u Bosni, išao čovek u I svetski rat, preživeo sve nedaće, vrati se u Srbiju, oženio se, i napravio 2 sina i ćerku...
Čovek završio i u II svetskom ratu, odakle se takođe vrati živ i zdrav, da bi 50 i neke upoznao moju babu, koja je takođe imala 3 deteta iz prvog braka ( 2 ćerke i 1 sina ), i 59. godine dobio mog oca - ZNAČI SA 66 GODINA!!! Deda bio opasan! Posle Solunskog fronta, i svega što je preživeo uspeo da napravi mog ćala sa 66 godina... lolol
Sve što imam od dede jesu neke njegove crnobele slike i nekoliko ordenja...
U 66 godini. Pa deda ti dobro znao zanat :-)
e nemoj da mi kades pricu..izmisli svoju..
deda mi pricao kako je udario samarom hitlera.bilo je to u bg.hitler stajao ispred neke zgrade i pusio cigaretu a moj deda mu prisao i rekao mu daj ovamo sve pljuge i upaljac.hitler kaze najn ili tako nesto a moj deda ga udari samarom i vikne na njega daj pljuge i hitler krene da bezi a moj deda nije mogao da ga juri jer je imao upalu misica
moj deda pushkom njemce ganjo
moj deda ima parkinsona i sere nekontrolisano
Navodno, moj cukundeda, mamino prezime, se iz Prvog svetskog rata vratio bez obe noge. Valjda ih izgubio dok je prelazio Albaniju, pa ga popeli na top ili na konja i teraj dalje...
Sto je najgore, kazu ljudi da je posle rata nastavio da radi kao gradjevinac na skeli. Podignu ga kolege na skelu, on zida i pomera se rukama po skeli. Kad mora da pisa ili da ide kuci, oni ga skinu sa skele i stave u kocije. Sreca njegova pa je bio domacin, imao nekoliko konja i kocije pa je imao cime da se krece.
E sad, ovako su meni pricali. I meni zvuci nerealno, al' ajde...
Puchemi noga, dedino unuche
Cukununuce
Marko Bode je rođen u gradiću Osterodeu. Otac mu je bio Nemac, majka polu-Nemica polu-Srpkinja. Tačnije, otac joj je bio Srbin. Četnički vojnik.
Za vreme Drugog svetskog rata Bodeov deda je bio zarobljen i transportovan u Nemačku u logor. Tamo je upoznao jednu devojku i zaljubio se. Toliko da je čak pobegao iz voza koji ih je vraćao kući pred kraj rata kako bi ostao s njom.
Oženio se, a u tom braku je rođena jedna devojčica – majka Marka Bodea! I stvarno! Kada ga bolje pogledate, Bode uopšte ne liči na tipičnog Nemca.
eo averedž priče da je đedo nešto zbidžio u švapskom zarobljeništvu.
moj đed poginuo u ovom ratu '92. Ubio ga ustaša snajperom u borbi. A prađed, on je bio u austrougarskoj vojsci u prvom svjetskom ratu i ubijao ruse na istočnom frontu, posle ga ruje zarobile i bio sedam godina u ropstvu
Jedna od priča (nije od dede al jbg) koje sam čuo od jednog starijeg vodnika koji je bio na kosovu 99te je da je video kad su zarobljenog albanca vezali za tenkovsku cev da ne može da mrdne i onda ožežnu a vrelina cevi ga sprlji, al ne opale odmah već da drže tako neko vreme da visi
A prađed, on je bio u austrougarskoj vojsci u prvom svjetskom ratu i ubijao ruse na istočnom frontu, posle ga ruje zarobile i bio sedam godina u ropstvu
ДВОУМИМ СЕ ОКО ХИТЛЕРА И ТИТА. МОЖЕ ПОМОЋ ПОЛА ПОЛА? И ДА ПОЗДРАВИМ ГАЗДА ПРОКУ.
moj đed je jači od vaših đedova
Moj deda umro od ciroze jetre boleo ga kurac da ratuje
moj deda je mlad 1977. god, keva je moja bila problematicna rodla sa 11 god
Deda deda bas si krme
ja vragolan i moj deda ratujemo gde god treba
xaxaxa sokodzove
xaxaxaxa shir kahn
Tema je u Arhivi i zaključana je, tu se više ne odgovara.