Dedine ratne price

Evo videh ovaj sad poster sto je odabrn pa se prosetih i prica moga dede pa reko da otvorim temu

Сви ратовали дете му јебем. Чукундеда ратова 1912., 1913. и 1914. на Турчина и Бугара! Каже Турци су били зајебани много а Бугари чим осете густо одма беже. Метак му прошо кроз руку није мого да је користи лепо од тад.
Парадеда заробљен 1941. Мађари га водили кроз Војводину у Мађарску па Немачку, кад прелазили Тису (ваљда) била нека водурина и носила људе, од је мислио, од силне муке и пута, да се пусти и удави ал га неки ортак спасао, бодрио и прешли некако, направили људски канап, држали се један за другог, Мађари за то време на коњима прешли. Каже ко би застао Мађар га прободе копљем. И онда био у неком логору, Немачкам давали им само храну из конзерви, почели да пропадају, онда се он и пар ортака сете па направе шпорет и кували јела од оног из конзерви и други хтели да се шлепају ал курац, нису дали, направите сами. После отишо код неког газде, добро га пазио, давао му нова одела испо а преко старо да га милиција не би зезала. После рата се вратио. Матори је нешто тамо смутио, можда и дете, јер су две госпође дошле после рата близу његовог села али он рекао осталима да слажу и да кажу да он није ту или тако нешто и оне оду. Ко зна можда тамо сад имам фамилију лоло, мајку му, мој деда можда има брата или сестру, шта ако су неки буџовани и имају милионе, могу ваљда бураза да скуће. Они знају где је он, ваљда, али ми не знамо где је деда био у Немачкој, прц.

Ma mozes nesto i da dodas :-)

Ево једна прича коју сам чуо од тетка, неки његов стриц је био главни актер приче.
Каже да су тад Швабе покупиле у селу на обронцима Мајевице све мушкарце који су били војно способни, тако тетковог оца и тог стрица. Прво су их послали у Нови Сад, па су одатле транспортовани у Аушвиц. Тетков отац се никад није вратио, а тај стриц је радио у Аушвицу на проширивању тих комплекса за мучење, тјерале их Швабе да једни другима граде улазна врата смрти. И он је успио некако да уштека кљешта. Некако је успио да се искобеља из логора и чим је ушао у прво село, замијенио је кљешта за срп, у цијело љето радио са сељацима, правећи се да је нијем. Кад је скупио новца, пјешке је кренуо кући. Замисли, од Њемачке до Мајевице, пјешке... Успут је физикалисао за храну и стигао је до куће. Када је дошао до куће, наиђе њемачка патрола са једним од четника, а он се сакрије у шталу у буре. Ови упадну, претресу цијело имање, не нађу ништа. Уђу у шталу, гледали, нису ништа нашли, и овај четник на вратима каже да му је сумњибобуре, преврне га и нађе тетковог стрица како чучи ту. Изведу га напоље и убију га Швабе као пса. Који апсурд од живота, одведу га од куће, преживи логор и пут назад пјешке, а убију га на кућном прагу...

Strasna prica covece

Није то фазон. А да, један ђед, добро, у сродству смо ипак, био неки чин у партизанима, о његовим делима сам сазнао преко његове жене, још жива. Каже ишла она код њега у Босну, а он тамо "саслушавао" четнике. Ваљда после наредио и стрељање...

covece on je oko 1000 kilometara prepesacio

Дуге су биле 4 године рата, Расни. Лаки, један ђед ми је имао 10 година кад је почео рат, а други је био на принудном раду у Винковцима цијели рат на жељезничкој станици.

Чукун деда погинуо негде око Албаније крајем 1916 и почетком 1917 по некоји мојој рачуници јер прадеда га никада није упознао а рођен је 1917. Прадеда је бежао код Житковца из воза који је ишао у неки логор, јебеш ли га који, он је доживео дубоку старост и умро је 2004-05, не сећам се тачно, није ми се баш напричао о томе, фин човек био. Деда се није наратовао, али причи о девдесетим, ћалету и деди уопште не знам како да почнем. Ћале је био мобилисан деведесетих и послат у Хрватску. Тамо је био 3 дана јер су се побунили у касарни да их врате кући јер их је војна полиција на препад похватала ноћу и тамо послала, а дочекао их натпис који поздравља добровољце и јер су им дали маузре из Другог светског. У међувремену деда се озбино спремао да иде да погине у рат са својим сином, од чега су га сви одговарали јер је радио на преси у фабрици филтера и отишао у инвалидску пензију јер је скоро оглувео на лево уво. Упркос томе он је спремао вунене чарапе гаће и скурње иако је тенк могао да му се пришуња, и вероватно би отишао да га ћале није предухитрио и вратио се са ''ратишта'' после 3 дана. Сви смо чекали да га мобилишу и 99, али се касније испоставило да је неки тамо лик у војном одсеку дао све од себе да што мање људи из краја оде у рат и да је искористио свеопште расуло у држави да што више докумената затури, хвала му на томе.

ЕДИТ: Има и приче о баби која је некако понудила себе да је Бугари закољу само спаси породицу, како је то изгледало не знам до детаља јер је све ово са дедине стране фамилија о којој баба дошљак зна више него било ко...

ЕДИТ 2: Тај чукундеда је изгинуо под скроз неразјашњеним околностима, причало се о вуковима, заседи, чак се спомињала Албанка са луком и стрелом. Иначе имам још једног деду који је радио у Немачкој, направио неку децу тамо која су само контактирала пар пута чисто име да му знају. Причао је да је био запањен јер је тек тамо видео да вода излази ''из дувар.''

O dedi bi mogao knjigu da napišem, al ova babina priča je dobra
Krenula neka od onih ofanziva po Krajini, i kaznena ekspedicija češlja teren i ubija sve na šta naleti, čaki i marvu. (Baba tad imala 16-17 godina) Zgrabi ona mlađeg brata i mater, i pobegne u neku šikaru više kuće, i tu se pritaje.
Naiđe švabo i ugleda ih, zastane malo, gleda onu muku, pokaže im da ćute i ostanu dole, rokne rafal pored njih, i ode.
Baba se seća da je imao naočale i da je tad prvi put videla tako nešto na ljudskoj glavi :)
Sad ima 84 godine, otima se još, a kad je nešto jako boli ili joj nije po volji, omiljena uzrečica joj je ''Jebo ti švabo svoju mater, kud me ostavi u životu''

Samo da se upisem, imam sta da kazem...

Moje pradede, sva cetvorica ucestvovali u Balkanskim i I sv. ratu. Ovaj caletov deda po ocu, nase prezime, pricao kako je on sa Stepom uso u "Edrene". Pre par godina nadjemo da ga Kralj Petar pominje u svom ratnom dnevniku, slucajno kupim knjigu na Oplencu.
Deda bio u zarobljenistvu, slicna prica kao i ostale gore. Kockali se u cigare dok su zatvoreni, preko dana radili kod svaba. Deda doso sa idejom da sprovede voz do njiva, vido to u dojch. Seljaci ga gledali ko budalu lolo
a pricice cemo drugi put, valjda nece da zamre tema brzo...

Moja baba (hajde smejte se malo) je rat završila u činu poručnika kao upravnik garnizone ambulante u BL. Imala i medalju za hrabrost i te munje. Ako se neko od vas seća filma Boško Buha i one bolničarke Milene što dobije beli šal na plesu od komandira čete - taj lik je moja baba u stvarnom životu.

Početkom rata upadnu ustaše u selo i krenu da kolju, nju spasi neki satnik jer je imala klinca od dve godine i bila trudna, deportuje u Jasenovac, tamo je pokrste u katoličku veru, a partizani oslobode. Baba ostavi decu kod majke, obuje opanke i spiči u drugu proletersku. Tamo upozna mog dedu koji je u partizane pobegao od žene koju su mu ujaci izabrali pa je prvi put video na svadbi. U jednoj od ofanziva on joj kaže "Milena, ako preživimo ovo, bil se ti udala za me?" Ona kaže "Bi Stevo". Rasturi ih vihor ratni, deda 1945. postane načelnik OZNE za Bihać, dobije depešu da je baba u GA BL, ode po nju i kaže "Milena, ja došo", ona kaže "Ja čekala". Još su petoro izrodili mimo onih četvoro koje su imali iz prvih brakova. Moja mati bila prva u drugom turnusu.

A tatin tata bio u CG, u Baru, čitav rat. Njegova jedina priča o ratu bila je: "Jednog dana došli Italijani i proterali žandare. Posle nam delili makarone i ulje do kraja rata." Moj stari se rodio 1945. kao četvrto dete.

Bruse bato, jel ti slavis slavu u spensu?

Ne kontam pitanje?

EDIT: Aaaa, skontao. Ne slavim, od očeve familije nemam nikog. Dedina braća su ostala u Jasenovcu, duga priča. S majčine strane su mi svi dolazili na slavu dok se nije pokazalo da mi ne misle ono što pričaju, sad slavu slavim samo u krugu najbližih, nema nas više od 15. Inače, imam dnevnu sobu od 40 kvadrata, bilo je slava da su ljudi dolazili na smenu u dve ture :)

Inače, u mom kolenu familije nas je bilo 27 klinaca :))

meni samo proslo kroz glavu koliko tetaka, ujaka i striceva, pa njiova deca itd... jedino u halu :)

Meni su obojica deda nažalost umrli relativno mladi pa i nisam imao prilike previše da se naslušam ali ima jedna simpatična priča od dede po majci koji je bio u partizanima.
Tu je podobijao neke silne medalje koje je posle krio na dnu neke fioke s patronama za duplonku i nije voleo da ih gledaju, što sam ja recimo voleo da radim. Ranili ti njega tako jednom prilikom prilično ozbiljno, imao povrede na plućima i izgubio nekoliko prstiju na rukama i nogama pa ga otpraviše kod saveznika na lečenje. Tu se oporavi nekako i vrati se u četu pred oslobođenje. Bilo je to baš pred kraj rata na Baniji u nekim zaseocima kod Gline odakle su inače moji, zađoše ti partizani po kraju da vide krije li se još ko ili je bezbedno da se narod vrati. Podeliše se tako i zađoše po kućama i čestarima, sve čisto, nema nikoga kad ti on krene još da obiće neki šumarak uz potok. Vidi šuška nešto, razgrne kundakom žbunje kad eto ti ga ustaša, raščupan, izgladneo i u dronjcima, pridigne ti deda pušku, gleda ga, gleda ovaj njega i niko ne progovara. A treba znati da su za rata ustaše strašne stvari radili po kraju, najpoznatiji je tu bio pokolj u glinskoj crkvi gde je silna nejač poklana kao ovce. Elem, gledaju se oni tako još malo pa će ti deda 'idi na drugu stranu, ovamo su moji, ako te vide ubiće te ko zeca', ovaj se odvuče nekako i nije posle čuo šta je bilo s njim.
Posle nekih dvadesetak godina razboli se deda od srca i ode u Zagreb na kliniku, tamo gužva, zakazali mu testove i preglede al ko zna kad će to, a nema kod koga da bude. I šta će, leži on tamo, čeka te preglede koje mogu da mu urade odmah kad ti ulazi doktor i prilazi krevetu, veli 'sjećaš li se ti mene?', deda gleda, gleda, poznat mu čovek ali ne može da se seti odakle, kad će odjednom, 'da nisi ti onaj iz žbunja?'. Ovaj veli jesam, i kaže da ga on onda nije uputio ili bi ga neko našao ili bi skapao tamo od gladi. Sredi ti on njemu sve preko reda, lično mu sve obezbedio i radio operaciju i izvuče ti se deda nekako. Pitale kolege ovog zašto se toliko trudi kad mu ništa ne dođe u rodu (pa dodaju ispod glasa 'a i Srbin je'), a ovaj veli 'kako neću kad mi je taj čovjek glavu spasio'.

Dodatak:
Kad je bio u saveznika na lečenju doneo je sa sobom jedan nož, nije neki sad lovački ili ne znam ti šta već više za kuhinju, zaobljenog vrha, malo deblji pri korenu ali od polovine tanak kao rizla pa skoro u luk možeš da ga saviješ. Taj nož je u jednom momentu završio u bašti gde ga je baba koristila za potkresivanje i krajčenje kanapa dok ga nije spazio moj matori prilikom jedne posete tazbini. Uzeo ga, očistio, i eno ga i dalje kod mene u upotrebi. Kad ga traže, svi viču 'daj onaj saveznički'.

to je nož za dranje kože, primenjiv na sve što ima kožu, verovatno je prethodni vlasnik bio lovac... ili Hanibal Lektor :)

Први дани II Светског рата, ни четници ни црвени нису још почели са радом, људи сазвали збор да се договоре шта ће и како ће. Скупили се домаћини на некој утрини (баба ми је причала да је било око 150 људи), таман почели да митингују кад ете швапског авиона. Један рафал по оној гомили, тројица мртвих, међу којима и мој прадеда. Коњец фиљма.

e nemoj da mi kades pricu..izmisli svoju..

OK

deda mi pricao kako je udario samarom hitlera.bilo je to u bg.hitler stajao ispred neke zgrade i pusio cigaretu a moj deda mu prisao i rekao mu daj ovamo sve pljuge i upaljac.hitler kaze najn ili tako nesto a moj deda ga udari samarom i vikne na njega daj pljuge i hitler krene da bezi a moj deda nije mogao da ga juri jer je imao upalu misica

moj deda pushkom njemce ganjo

moj deda ima parkinsona i sere nekontrolisano

Navodno, moj cukundeda, mamino prezime, se iz Prvog svetskog rata vratio bez obe noge. Valjda ih izgubio dok je prelazio Albaniju, pa ga popeli na top ili na konja i teraj dalje...

Sto je najgore, kazu ljudi da je posle rata nastavio da radi kao gradjevinac na skeli. Podignu ga kolege na skelu, on zida i pomera se rukama po skeli. Kad mora da pisa ili da ide kuci, oni ga skinu sa skele i stave u kocije. Sreca njegova pa je bio domacin, imao nekoliko konja i kocije pa je imao cime da se krece.

E sad, ovako su meni pricali. I meni zvuci nerealno, al' ajde...

Puchemi noga, dedino unuche

Cukununuce

http://www.telegraf.rs/sport/2631273-da-li-ste-znali-da-je-jednom-od-najpoznatijih-nemackih-fudbalera-deda-bio-cetnik-iz-srbije

Marko Bode je rođen u gradiću Osterodeu. Otac mu je bio Nemac, majka polu-Nemica polu-Srpkinja. Tačnije, otac joj je bio Srbin. Četnički vojnik.

Za vreme Drugog svetskog rata Bodeov deda je bio zarobljen i transportovan u Nemačku u logor. Tamo je upoznao jednu devojku i zaljubio se. Toliko da je čak pobegao iz voza koji ih je vraćao kući pred kraj rata kako bi ostao s njom.

Oženio se, a u tom braku je rođena jedna devojčica – majka Marka Bodea! I stvarno! Kada ga bolje pogledate, Bode uopšte ne liči na tipičnog Nemca.

eo averedž priče da je đedo nešto zbidžio u švapskom zarobljeništvu.

moj đed poginuo u ovom ratu '92. Ubio ga ustaša snajperom u borbi. A prađed, on je bio u austrougarskoj vojsci u prvom svjetskom ratu i ubijao ruse na istočnom frontu, posle ga ruje zarobile i bio sedam godina u ropstvu

Jedna od priča (nije od dede al jbg) koje sam čuo od jednog starijeg vodnika koji je bio na kosovu 99te je da je video kad su zarobljenog albanca vezali za tenkovsku cev da ne može da mrdne i onda ožežnu a vrelina cevi ga sprlji, al ne opale odmah već da drže tako neko vreme da visi

A prađed, on je bio u austrougarskoj vojsci u prvom svjetskom ratu i ubijao ruse na istočnom frontu, posle ga ruje zarobile i bio sedam godina u ropstvu

ДВОУМИМ СЕ ОКО ХИТЛЕРА И ТИТА. МОЖЕ ПОМОЋ ПОЛА ПОЛА? И ДА ПОЗДРАВИМ ГАЗДА ПРОКУ.

moj đed je jači od vaših đedova

Moj deda umro od ciroze jetre boleo ga kurac da ratuje

Smeh

moj deda je mlad 1977. god, keva je moja bila problematicna rodla sa 11 god

Deda deda bas si krme

ja vragolan i moj deda ratujemo gde god treba

xaxaxa sokodzove