Застани на трен!

Sećam se...bila je gripa, nemoćno telo ophrvano temperaturom me prikovalo za krevet... Bez pristupa daljinskom upravljaču...Bila je emisija one Alimpićke, bila je i gošća Marijana Mateus...Sećam se kako se sobna lampa sama podigla i zaletela u ekran...Bilo je srče... Pamtim kao sada da je bilo...

Čingrijina.
Gužvanjac, panduri, vatrogasci, kolone trola i buseva.
Jao nećemo valjda sad da se ovde ukopamo???!!
Iskobeljali smo se iz kolončine i na vreme stigli kući.
Samo mi je to bilo važno.

Malopre vidim na vestima da se tu desila velika tragedija..

izašao da nahranim svinje i onda skontao da ne držim ja to, ali sam uneo drva, i onda skontao da se grejem na centralno. Pitate se otkud mi drva?

Пренео на папир догађај, који би ја баш волео да се деси, уједно и моја аутобиографија само са лажним презименом http://vukajlija.com/kako-sam-smuvao-gospodjicu-nepoznatu/489494
Како је?

e dobro je. onako dobro. mislim imaš ti to nešto. što danas nema puno ljudi. neki to zovu muževni gej hromozom koji ti pruža talenat pisanaj dopadljivih stvari a da ne budeš gej. meni se sviđa skroz. koliko meni može da se svidi tuđi rad. a može. i stoga si ovo po meni dobro napisao skroz...

prelazio sam ulicu , zastao na trenutak, vidio auto ide prema meni, retrovizor me udario u obraz, odletio sam podaleko, svi su vikali pogide pogdie. usto' sam , i otišao kući. i svaki put kad naiđe auto, prvo zastanem, al na trotoaru

jel retrovizor ostao čitav?

jes' jebemga

Zastala danas da vidim dve zelene kese na pločniku. Nisu više crne.

Sređivala sam orman, našla sam neke tričarije od jednog druga iz srednje. Mislim da ću ga pozvati, nismo se čuli...pa ima pet godina.

Malopre se setih ovog detalja, davno je to bilo (hahaha).

Na poslu sam. Radim. Lik kuca i odma' gazi kvaku.

Počne svoju priču, al' niđe pitanja....Meni ga bude žao, vidim da su mu svi pomutili mozak, a čovek ima ozbiljan problem. Ja ne mogu da mu pomognem i to mu je jasno već nakon druge rečenice, ali je on dovršio svoj tužni monolog.
Dok je govorio ogromna buba (ko pola monitora) se popne na moj sto. Mili buba, ja se tu ukopam (imam veliki stra' od njih) i dalje slušam tog nesretnika. Prolazi mi kroz glavu da sad nije zgodno da pozovem kolegu da ubije tu sotonu (ja to ne mogu, rekoh, to mi je fobija). Buba je već krenula ka meni. Čovek izvadi šaku iz rukava (bili su mu predugački), palcem zgnječi to govno i pita gde je kanta. Otvorim prozor i on baci lešinu napolje (nema šanse da gajim mrtvu bubu u kanti za smeće).
On dovrši priču, ja ga uzmem pod ruku, odem kod kolege i zamolim ga da mu pomogne ko mom rodu rođenom.