Застани на трен!

(У пар реченица сликовито опишите неки тренутак тога дана, занимљив или не, необичан или сасвим обичан, али нека буде баш тренутак... нешто што је на вас оставило некакав утисак.)

Локва свеже, вруће крви на испуцалом, избледелом асфалту. Недужна комшијска маца страдала је једног сунчаног новембарског јутра.

Onomad kada su izgrednici gurnuli trolu niz Mekenzijevu. Stajao sam na terasi kod ortaka i posmatrao nemilu scenu. Sedmi sprat. Pusio sam cigaretu i uzivao u gotivnom vetru. Bas sam zastao za tren i posmatrao trolu koja se lerala niz ulicu. Gledao sam te sitne pojave na ulicama, misleci kako cak i mravi imaju neku vecu svrhu i hijerarhiju. Konstatovao sam takodje da je bila bolja ona gej parada kada smo uzeli zlatnu medalju u vaterpolu , pa cak i ona kada smo isto uradili u basketu. Mravinjak dole je, tada, hijerarhijski imao vecu disciplinu, a izgrednici su se drzali pljackanja trafika i meka. Tog dana trola je za mene bila previse. Zastao sam na tren.

Гледао у орах у дворишту, буди сету и бригу кад видим да пада лишће и гледам кроз огољене гране где је некада стајало крупно зелено лишће и питам се кад ће кренути да даје орахе и плодове свог живота а не само да стоји као 'ладовина и украс...

А онда сам видео подно њега и укључио "Фуууууу..." рејџ кад сам схватио колико има лишћа да побацам мајку му...

Иде.

Dva kaktusa se gledaju već godinama. S vremena na vrijeme jedan drugom poklone cvijet. Danas sam vidio kako se gađaju bodljama.
Kaktusi su zaplakali. Bijele suze kapale su niz trnje. Jeza je strujila prostorijom.
Razdvojio sam ih i bilo je bolno.

Otvorio onaj poznati porno sajt kad se tamo moja omiljena porno glumica jebe sa drugim likom. Nikada neću preboleti.

Zastala i kontam... Oj Vojvodino, slanino meka. Red magle red sunca... sapunjara bela...šaren špek. Mangulice moja u šarenu salašu.

Pala magla pored Dunava, prilaze mi dve naduvane ciganke, jedna je u poodmakloj trudnoći. I kažu mi "Momak, očeš za 500 dinara?"

prije jedanaest godina, starija sestra me je naljutila. bilo je oko sedam sati uvece, septembar. otrcao sam u sobu, i zagledao se kroz prozor. narandzasti zalazak sunca. vrhovi krovova kuca cigana. osjencena krosnja mladog stabla visnje u dvoristu. i pomislio sam: Volio bih da se uvijek sjecam ovog trenutka.

i sjecam ga se. a pojma nemam oko cega smo se svadjali sestra i ja...

Sećam se...bila je gripa, nemoćno telo ophrvano temperaturom me prikovalo za krevet... Bez pristupa daljinskom upravljaču...Bila je emisija one Alimpićke, bila je i gošća Marijana Mateus...Sećam se kako se sobna lampa sama podigla i zaletela u ekran...Bilo je srče... Pamtim kao sada da je bilo...

Čingrijina.
Gužvanjac, panduri, vatrogasci, kolone trola i buseva.
Jao nećemo valjda sad da se ovde ukopamo???!!
Iskobeljali smo se iz kolončine i na vreme stigli kući.
Samo mi je to bilo važno.

Malopre vidim na vestima da se tu desila velika tragedija..

izašao da nahranim svinje i onda skontao da ne držim ja to, ali sam uneo drva, i onda skontao da se grejem na centralno. Pitate se otkud mi drva?

Пренео на папир догађај, који би ја баш волео да се деси, уједно и моја аутобиографија само са лажним презименом http://vukajlija.com/kako-sam-smuvao-gospodjicu-nepoznatu/489494
Како је?

e dobro je. onako dobro. mislim imaš ti to nešto. što danas nema puno ljudi. neki to zovu muževni gej hromozom koji ti pruža talenat pisanaj dopadljivih stvari a da ne budeš gej. meni se sviđa skroz. koliko meni može da se svidi tuđi rad. a može. i stoga si ovo po meni dobro napisao skroz...

prelazio sam ulicu , zastao na trenutak, vidio auto ide prema meni, retrovizor me udario u obraz, odletio sam podaleko, svi su vikali pogide pogdie. usto' sam , i otišao kući. i svaki put kad naiđe auto, prvo zastanem, al na trotoaru

jel retrovizor ostao čitav?

jes' jebemga

Zastala danas da vidim dve zelene kese na pločniku. Nisu više crne.

Sređivala sam orman, našla sam neke tričarije od jednog druga iz srednje. Mislim da ću ga pozvati, nismo se čuli...pa ima pet godina.

Malopre se setih ovog detalja, davno je to bilo (hahaha).

Na poslu sam. Radim. Lik kuca i odma' gazi kvaku.

Počne svoju priču, al' niđe pitanja....Meni ga bude žao, vidim da su mu svi pomutili mozak, a čovek ima ozbiljan problem. Ja ne mogu da mu pomognem i to mu je jasno već nakon druge rečenice, ali je on dovršio svoj tužni monolog.
Dok je govorio ogromna buba (ko pola monitora) se popne na moj sto. Mili buba, ja se tu ukopam (imam veliki stra' od njih) i dalje slušam tog nesretnika. Prolazi mi kroz glavu da sad nije zgodno da pozovem kolegu da ubije tu sotonu (ja to ne mogu, rekoh, to mi je fobija). Buba je već krenula ka meni. Čovek izvadi šaku iz rukava (bili su mu predugački), palcem zgnječi to govno i pita gde je kanta. Otvorim prozor i on baci lešinu napolje (nema šanse da gajim mrtvu bubu u kanti za smeće).
On dovrši priču, ja ga uzmem pod ruku, odem kod kolege i zamolim ga da mu pomogne ko mom rodu rođenom.