Istorija

Ево нешто о сукобима средњовековних српских владара са тзв. Златном Хордом. Текст је предузет искључиво из књиге Александра Узелца, Под сенком Пса: Татари и јужнословенске земље у другој половини XIII века, Београд 2015. Књига је доступна и по интернету, тако да тамо можете прочитати опширније:

I МОНГОЛСКИ ПРОЛАЗАК КРОЗ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ (1242)

Први монголски пролаз кроз српску државу десио се 1242, када је део монголске војске која је сломила Пољску и Угарску у склопу онога што је постало познато у монголској традицији као Поход младих принчева (поход који је у ствари водио војсковођа Субедеј, иако су формално водили сви принчеви из владарског рода). Тада је део војске који је водио Кадан највероватније прошао путем преко ушћа Бојане, долине Дрима, Метохије, Косова, долине Топлице и Ниша, даље ка Видину. Том приликом су српске земље свакако похаране. Главни узрок страдања Србије је по свој прилици чињеница да су се непосредно пре тога у њу населио део куманских избеглица. О насељавању куманских избеглица пишу западни извори, а доказа има и међу личнним именима, хоронимима, топономастичком материјалу. Чак и међу Албанцима постоји песма о Јевренији, ћерци српског краља који хоће да је да тридесеторици црних Кумана.

Ево шта је о догађајима после марта 1242. написао Тома Архиђакон:

(Каданови људи су,) напустивши хрватске области, прешли преко дуката босанске земље. Одатле су се спустили и преко краљевине Србије која се назива Рашка, дошли до приморских градова Горње Далмације. Прошавши поред Дубровника, где су могли да нанесу невелику штету, стигли су до Котора, запалили га и кренули даље. Напали су на Свач и Дриваст које су опљачкали и где су начинили покољ, не оставивши никога у њима ко би могао да се помокри по зиду. Штавише, прешли су целу Србију и дошли у Бугарску. Тамо обојица вођа, Бату и Кадан, наредише да гласник објави целој војсци да, ко год се налази међу њима, својевољно или као заробљеник, може да се врати у домовину, по њиховој вољи и милости. Тада је велико мноштво Угара, Словена и других народа, испуњено великом радошћу, одређеног дана напустило војску. И када су сви они у мноштву отишли две или три хиљаде корака, одмах су послате чете коњаника које су их напале и побиле на тој равници

Уз Свач и Дриваст требало би додати и Сапу, још један градић, за чије се страдање зна из писма папе Николе IV барском надбискупу из 1291.

Дошавши до леве обале Дунава, монголска војска се упутила делом у Латинско царство, али је тај део потучен на отвореном пољу. Ипак, ова латинска победа остала је безначајна.

Данас се претпоставља да Дубровник и Котор нису преживели тежа разарања, да је од Котора настрадало само подграђе, а сви градићи у околини Скадра који су похарани почетком XIV века су били, изгледа, потпуно обновљени. Ни састав становништва - искључиво латинског - није измењен. У унутрашњости се не зна шта је страдало, јер су извори фокусирани на приморје, а археолошка истраживања нису рађена систематично. Пре се у литератури веровало да је нестанак града Раса са историјске позорнице средином 13. века последица овог монголског кретања, али данас је готово извесно да је Рас страдао у сукобима везаним за унутрашње борбе које су пратиле смену краља Стефана Радослава (1234).

Исто тако, монголска провала је каткад узимана као други најзначајнији узрок смене краља Стефана Владислава, која је датирана у 1243. годину. Ипак, једино што је сигурно јесте да се краљ Стефан Урош I поставио на престо између 1241. и 1243. године. А будући да је провала Монгола широм источне Европе доживљавана као Божја казна и нешто ван људског домашаја, тешко је поверовати да би српски владар због тога био сматран неспособним.

II ПОХОД МИХАИЛА ТАРХАНИОТА ГЛАВАСА (1282-1283)

Када је 1282. године умро византијски цар Михаило VIII Палеолог, његов наследник, цар Андроник II, нашао се у незавидном положају. Био је окружен монголским најамницима, који су лако могли да заробе њега и благајну. Стога је одлучио да их пре Божића исте године пошаље на Србију под вођством византијског заповедника Михаила Тарханиота Главаса, који је имао дуго искуство вођења плаћеника. Ако је веровати Пахимеру, ова војска није имала за циљ да осваја било шта, већ да пљачка српске крајеве. Српска војска се за то време упутила у Македонију, не знајући за пропаст Анжујаца и радећи и даље по анжујским плановима за уништење Византије. Уз то, Тарханиотов напад се десио током зиме, времена када ратовање није било уобичајен посао.

Успевши да изненади српског краља Стефана Уроша II (Милутина), Тарханиотова војска је успела да до пролећа продре до Липљана и Призрена. Један део војске се ту одвојио од главнине. Једно од ова два, непознато да ли главнина или тај одвојени део, је покушао да пређе Дрим, али је надошла река подавила многе војнике, да би остатак лако докрајчила српска војска на другој обали. Тријумф је овенчан тиме што је Тарханиот (у српским изворима Црноглав) заробљен. Према архиепископу Данилу II, Тарханиоту је глава одсечена и на копљу донесена благочастивоме краљу као нарочити дар. Како год, будући да Нићифор Григора помиње да су циљеви византијског цара (да се Срби војно ослабе, а Татари са пленом врате кућама преко дунава) испуњени, да се претпоставити да је остатак монголских плаћеника прешао преко српске земље, било силом или у договору.

III СУКОБ ДРАГУТИНА И МИЛУТИНА СА ДРМАНОМ И КУДЕЛИНОМ (1284-1292)

Године 1273. два полубрата (по мајци) куманског порекла, Дрман и Куделин, преотели су од Угарске области Браничево и Кучево. Они су владали заједно, с тим да је Дрман имао преимућство. Пре се погрешно сматрало да су они били бугарски племићи, али је у међувремену откривено да су они били само независни савезници бугарског цара.

Око 1284. краљ Стефан Драгутин (примети да је он и даље са владарском титулом иако стварно није био краљ српске земље) је покушао да у име угарског краља (будући угарски барон) поврати Браничево и Кучево. Он је у том походу поражен од стране Дрмана и Куделина. Будући да су два куманска владара одржавали везе са фактичким (али не и формалним) владарем Џучичког ханата (познатијег под анахроним термином Златна Хорда) Ногеијем (Ногајем), њима је дозвољено да прикупе пљачкаше и међу џучичким поданицима са друге стране Дунава, у замену за злато и сребро. После тешких борби у којима су многи угарски племићи прискочили у помоћ нападнутом краљу Стефану Драгутину у Мачви, вођене по свој прилици магистром Угрином од Чака, Кумани су донекле сузбијени.

У исто време кад су нападали краља Стефана Драгутина, куманска полубраћа су нападала и правог српског краља, Стефана Уроша II (Милутина). Архиепископ Данило II сведочи да је отприлике између 1289. и 1291. Жича похарана од стране Кумана. Вероватно је узрок томе била помоћ правог српског краља свом старијем брату. У то време је краљ Стефан Урош II вероватно пребацио фокус са јужног фронта на (новоотворени) северни. Према речима наведеног архиепископа, два краља-брата су се скупили у месту Мачковица (данашњи Мачковац), на левој обали Западне Мораве, дакле у пограничном пределу. Одатле су два прата повели поход, који је резултирао коначним прогоном куманске војске преко Дунава. Кучево и Браничево су припојени земљама под влашћу краља Стефана Драгутина, тачније Угарској. Интерес његовог брата, који није проширио своју државу, лежао је пре свега у обезбеђивању сигурности на северним границама. Овај поход српских краљева пре је био датумиран у 1291. годину, али је данас сасвим сигурно познато да је поход био 1292. године.

Реченицу, шта пасус

kakva je to udbaška predstava za neuk narod?

Уз то има и јако битна књига на нету: https://www.scribd.com/doc/279786245/M-Dj-Milicevic-Knez-Milos-Prica-o-Sebi-Csan