Pesničko ćoše

Vrlo jednostavno: ako imaš hladno pivo za mene možeš da mi kažeš šta god hoćeš :)

Hoćeš reći da ne podnosiš kriku bez alkohola? Isto tako i ja, ali onda hoću da se bijem.

Ja sam uvek agresivna kad popijem, bez obzira kritikov'o me neko ili ne.
A napijem se i od prokislog soka.

Blago tebi... Mene treba napojiti...

Ma,eto. Tu odstupam od umetničke branše.
Prvo se kikoćem, a onda narogušim.
Što bi rekli mudri ljudi- "Piće ne miruje ni u buretu, a kamoli u čoveku!"
Mada, padale mi na pamet neke fantastične ideje, skice dok sam bila cvrcnuta, ali mi onda moralno pitanje oralo mozak: Da li ja mogu da stvaram samo ako cvrcnem? Da li to znači da ovako trezna ne vredim ni pišljiva boba?
Ali, i kad sam imala temperaturu slikala sam dobro, tako da nije samo alkohol zaslužan za stvaralaštvo - to me napola teši :)

Meni alkohol dosta pomaže, ne u samom pisanju (mada ima i toga), već razna stanja u kojima se nalazim donose ovakva i onakva premetanja slika, misli, ideja, rečenica i sklopova koje vrtim i podešavam u sebi pre nego što sednem za tastaturu, a za vreme neke blaže alkoholisanosti imam nekako slobodniji unutrašnji pristup za menjanje već zacrtanog, pa eto...

Tačno je, cenim da on jednostavno, narodski rečeno-opusti čoveka, oslobodi ga svakolike strepnje i dnevne "stegnutosti". Tačno doziran, može da postane jako dobar saveznik.
Lepo što si to pojasnio i sa te tačke gledišta /stvaralaštva, da odagnam sumnje u sebe :)

Eshila su optuživali da je pijan pisao sve tragedije, pa umro i on i tužioci, a tragedije ostale.

I to što kažeš! :)

Zaista, ovaj CITАT je toliko otrcan da to boli, ali setim ga se strašno često.

Treba uvek biti pijan. Sve je tu: i početak i kraj mudrosti. Da ne biste osećali strašno breme Vremena koje vam slama pleća i povija vas prema zemlji, treba da se opijate bez predaha.

A čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam je volja. Ali opijajte se.

Pa ako se katkad, na stepeništu kakve palate, na zelenoj travi u nekom jarku, u sumornoj samoći svoje sobe probudite, kad je pijanstvo već popustilo ili nestalo, zapitajte vetar, talas, zvezdu, pticu, časovnik, sve što juri, sve što huči, sve što peva, sve što govori, zapitajte koji je čas; i vetar, talas, zvezda, ptica, časovnik, odgovoriće vam: “Čas je da se opijate! Da ne biste bili mučeničko roblje Vremena, opijajte se bez prestanka! Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam je volja."

A ni ovaj TATIC nije bolji...

Maestralno dobar savet - čuj, "savet" , zapovest je to! :))

Ja bih se radije opijala ljubavlju,ili nemoralom (kao vrli umetnici u stara vremena), ali je jako opasno, pa onda biram vino!

Odsustvo tog nekog
lepog osećanja
je ukrasni papir
u kojem si
zavijena ti.

A kad otvoriš
i pocepaš
taj šareni i sjajni papir
ugledaš
najlepši poklon.

Čudno...

Zdravo!
Kako si?

Odgovora, naravno,
nema...

Znala je
a slagala je
da ne zna.

Sad tako udavljen
plutam po moru
i čekam.

Čekam
neki potonuli brod
da me spase.

Odgovora nema...

Нешто ново од мене. Мало је геј, ал' није лоше.

Fočanski je zatvor pored Drine, mila majko, u njemu miline....

Везан за стварност
У својим стиховима.
Није ли боље бити везан
Главом у облацима.
Тамо је, блесак неба,
А овде недостатак хљеба

**

Умријети нико не жели,
Смрт је страшна за све једнако,
Неко зло проричући вели
Безгласно је и мрачно тамо.

А овде су пиће и марихуана
И звијери су овде и човјек
И умјетност и разне забаве
Како је кратак људски вијек.

Ovo je bilo smešteno u temu sa erotskim pričama, ali pošto u njoj nema nijedne sise i dupeta, nije se uklopila, bila je prosto ugušena čmarevima, pa je morala da migrira. Nema veze što nije pesma, poetičnost vrca iz nje...

- Ми људи смо птице у ноћи, неки се дозивају кроз ноћ песмом, а неки једноставно ћуте летећи, и на крају умру тако. И ти и ја смо птице.

Климао је ћутећи главом и потпуно се слагао са њом.

Он је заиста волео бол који ће му нанети, јер бол га је приближавао свету, животињи, покрету и трзајима нерава за које је мислио да га чине, а трпљење га је чинило сличним планини и цвету, и свим непознатим биљним облицима, које је обожавао. Замишљајући патњу, осећао се у службу Лепоте, огромне, свесне и тамне.

Она је замишљала да га воли друкчије. Она би преко бола са њим разговарала, и присно и непосредно, и када би му чинила бол, помислила би да тиме пева, и предаје му живот, и та песма била је дозивање, и грлили су се горе, изнад ноћне земље, то је био лет сврха живота, и његов завршетак и крај.

- Твој осмех, док ме гледаш, јесте осмех питомог детета. Али твоје очи ме плаше, и чини ми се, да ме из њих не гледаш ти. Замишљам твоју патњу, али она није дозивање него мрак.

Сасвим је разумео њене речи, али на њих je је ћутао.

- Чекај ме, знаш где и кад. Желим ти повез преко очију, желим на коленима, спутане руке, отвори врата, желим да не видиш док мене чекаш, и да се не помераш, као твоји цветови, јер они и не могу да се помере.

Био је тамо, и он спреман за чекање. Био је човек на коленима, повез на очима, и отворена врата. У једној ствари, неће послушати. Пре спутаних руку, нежна и танка кеса преко главе, лепљива трака око врата, чврсто. Дубоко удахне, а затим, спутане руке на леђима, могло је чекање да почне.

У једном тренутку, звук даха и танке пластике, учинило му се да личи на трепет крила преплашене птице. Она, детињаст и суров славуј, занемеће кад види ово што сам био ја.

Имао је право. Када је она, сатима касније, стигла тамо где је био он, није затекла оно је чекала. Али ни њега милосрдни мрак није дочекао загрљајем. Светлост је била неподношљива.

Meni se dopada, baš sam se pitala šta traži ovo literarno čedo na Sajmu erot'ke.

Завео ме наслов теме: Еротске приче мрачних умова Вукајлије, а ово је мало мрачно и има бар неки еротски контекст, па ето...

Ovo tvoje je totale drugojačije, ima tačke, zareze i sve te fensi stvari... :)
Tamo autori ne mogu da dođu do vazduha kuckajući monoručno, eda bi što pre podelili sa ostalom bratijom ulov svojih pornjavskih maštanja..

Ne ide mi pornografija :(

The, ja bih na tvom mestu to shvatila kao kompliment. Mlogo si pismen, brate. (Kao u onom vicu"Je l' čitaš ti neštooo?")
:)

Čini mi se da me baš to čitanje ubi.

Дакле, давно бановани Ајакс ријешио да побољша тему, ево једна његова генијалност.

Te noći si htela da budem otac tvoga deteta
Te noći si htela da ostanemo večno jedno
Te noći si mi prvi put rekla da me voliš
Tiho si šaptala a ja sam plakao
Jebo sam te usta i prećutao
Ona mi to nikad nije rekla

Аутори, да ли ми дајете дозволу да узмем ваше стихове и ускладим их са својим рифовима и сентишима, ви бисте имали своје име на дну, као писац стихова а ја писац музике. Наравно, дао бих вам да послушате то и ако се слажете стављамо их у мој албум са вашим именом као ко аутором на дну стране.

Eo ja ću bit menadžer autorima: 70€ po pjesmi.

Au, otkad nisam postovala ovde..

San

Opet sam prespavala kišu.
Dobovala je po staklu
grubo se uplićući u moje snove.

I činilo se
da to ustvari
drevna vojska
sledi davne hirove
tvrdoglavo opet bežeći u smrt.

Bilo je krvi na sve strane,
al' bez ranjenika, da krikom pokvari
crvenih ruža usnuli vrt.

a kako su swatki awww

A evo i ilustracije za Valdemarovu pricu s prethodne strane:

http://uploads8.wikipaintings.org/images/joan-miro/not_detected_227949.jpg

Minimalistička poema od dvije riječi :
Da li?
Da.