Pesničko ćoše

Ево још једна од Ајакса, највећег пјесника који је ходао земљом.

Рекао је да ако га одбанујете да ће само писати на овој теми и гајити цвеће.

Posvećena domovinskom ratu i hrvatici.

Dogodine u Kninu

Skupila se studen oko ušiji
Ledeni jug nas šibao
Tog Listopada
Noć mlada pala je na Zadar
A sirovi mjesec je slušao pank

Zvjezde su brojale ljude
Od pozadi
Baš kao što sam i ja tebe
Otopljenu, pribijenu
Toplu kao Kurtova prva krv
Učio Knindžine pjesme

Smijala si se a meni je bilo svejedno
Jer nisi znala da sam pjesnik

...Zbog toga si me voljela iako je to možda prejaka riječ
Jaka kao tvoje butine
Lijepa kao lijepa naša
Dok slivalo se sjeme
Niz trepavice tvoje
Do tada nevinih očiju
Pa sam i ja tebe volio
Više nego domovinu

Samo zbog toga ti nisam te noći kazao
Iako je u duši odjekivalo
Justicijo poserem ti se na vagu!

http://andrijastanulovic.blogspot.com/

Triput sam video Ničića Boška

Jednom se otac moj
Sa posla kući vratio pre
Za ruku uhvatio me
I poveo na glasanje.

Bio sam klinac još
I bilo mi je tek oko pet
Al dobro pamtim svečan svet
I čudan, oblepljen grad.

Nisam razumeo plakate, letke
Znao sam tek, nešto je važno
Jer Bole me tad zagrli snažno
I reče mi: "Sine, za mene glasaj"

I ja sam video Ničića Boška
Legendu tu, Zaječarca
Čoveka tog, Iz "Regiona"
Tada sam ja video Boška prvi put.

Pre tih izbora
O njemu su nas učili sve
Al posle nam ukazalo se
To, kakav je Boško lik

Bio sam momčić već
Kroz defke sam tražio reč
Kroz školski odbor prostruja vest
Da doći će možda on

I ja sam sedeo, malen s diplomom
Preda mnom sve moje detinjstvo
Sloboda, mir, bratstvo, jedinstvo
Pred nama on i kamere

I ja sam video Ničić Boška
Legendu tu, Zaječarca
Čoveka tog, it "Regiona"
Tada sam ja video Boška drugi put

Bio je 8. maj
Sa Plaže me je vodio put
Na banderama, duž puta svud
Plakati i bilbordi

Zaječar, Borovac,
Halovo, Gamzigrad
I svaki čovek, i svaki dom
Je glasao, tmuran sav

I ja sam video zgrade u gradnji
Bilborde svud, zarasle njive
Ljude što, u bedi, žive
Decu i mir
I jato ptica

I opet sam video Ničića Boška
Legendu tu, Zaječarca
Čoveka tog, iz "Regiona"
Tada sam ja video Boška treći put.

Е ћао, Ротшилде :)

E u kurac, ti ovo već stavio
edit
oćete me banovati ako izbrišem post?
Moja je pjesma

ош да ја обришем мој пост ?

oćete me banovati ako izbrišem post?

ne

Ne vjeruj ženi

Nikad ne vjeruj ženi koja laže
Koja te ostavi da masturbiraš na sjećanja
I ne vjeruj joj kad kaže
da nikad neće otići

Nemo grliš djecu koja imaju njene oči
I živiš u sjećanjima
Slušaš vjetar i on ti kaže
Da se ona više ne vraća

Nemoj da pričaš sa vjetrom
I nemoj nikad da je mrziš
Samo nemoj nikad da vjeruješ ženi
Koja će da prije tebe da umre

Šta sam ja?
Apstraktna slika iracionalne osobe
Ili sam ja potpuno ništa?
Ništa kao ti, nigde kao oni, nikada kao mi

Gde sam ja?
Toplo i srećno mesto, gde ste sada vi
Ili negde daleko?
Ništa kao ti, nigde kao oni, nikada kao mi

Kada ću ja biti?
Srećan i nasmejan, vedar i pun sebe
Ili ovo u sebi moram nositi do kraja?
Ništa kao ti, nigde kao oni, nikada kao mi

Sklupčan kao fetus
U mom novom krevetu, tražim
Tražim i želim novi početak
Ali sve to vodi ništavilu i krajnosti iz koje smo krenuli

Stigla si
Dođi, napraviću ti mesta
Sklupčaj se pored mene, da te pitam:
Da li je hladno ovde, ili sam to samo ja?

pošto nemam svog života, počeo sam u skorije vrijeme da pišem tako, o stvarima koje vidim, čujem i tako. eto jedne, za koju mi je stvarno bilo mrsko da joj dam naslov:

Čarls Li je isuviše kul lik,
isuviše kul da bude sjecikesa, recimo;
ali sasvim dovoljno kul da zapali selo, recimo.
svaki put kad upalim vatru, majka jeca
iz nje.
u dimu su sakrivene suze.
Čarls Li je nad mojim narodom zaradio prsten
na kome je ugraviran jedan krst
kojim se, ironično, krije Sotona.
četiri ratnika u svojim kožama nose zvuke.
kada ih sasiječeš, oni vaskrsavaju iz pepela svete zemlje.
vrata vječnih lovišta oni su zakovali
i odbijaju da se pomire sve dok koljačeva rana ne bude suva.
Čarls Li je neopravdano neobičan,
on je samo gladno dijete,
njegova glad ga toliko obuzima da ni ne vidi šarenilo orlovih pera.
uzeli su mi Majku, njene pijeskove i gline.
naša hrana trune u toj gladi
što je slijepa za izobilje

Šta sam ja?
Apstraktna slika iracionalne osobe
Ili sam ja potpuno ništa?
Ništa kao ti, nigde kao oni, nikada kao mi

Gde sam ja?
Toplo i srećno mesto, gde ste sada vi
Ili negde daleko?
Ništa kao ti, nigde kao oni, nikada kao mi

Noćas se moje čelo žari,
noćas se moje ćeri kote,
i duša moja sva se isprazni,
umreću noćas od sramote.

Noćas je ćerka moja u nekoj provaliji,
zabija joj neki mangup usred noći,
vrišti ona, vrišti u tišini,
umrimo, umrimo u samoći.

Tin Ujević

Bushido, hvala mnogo, ili na jeziku tvojih nejtiva: arigato

Nema na čemu - どういたしまして

Samo piši. :)

ova ima naslov, ali vam ga ne dam.

Na obronku Crne rupe
stajali smo,
Poljubac zvijeri, i ja.
Žigovi na mojim rukama
šaputali su mu
sve o meni.
Stranac me je zagrlio
i čudio se mojoj ljudskosti.
Došao je crvenim oblakom,
negdje sa horizonta.
Rekao mi je da bježim,
tako ću biti blagosloven.
Njeno proždiranje je jako
i ima eho.
Izgubio sam se
u kostima vremena.
Doktor se uvijek trudio da me spase.
Rekao mi je jedne noći
da su mu ruže prirasle srcu
i da je jednom znao Ružu
koja je zavijala na mjesec.
Sve je to bilo nekada davno,
prije crvenila u zjenicama
i robova željnih robovanja.
Kažu da im je to san.
Hladno je vani,
na rubu Vaseljene,
gdje je sve u noći
i zvijezde se kriju.
„Njegovi glasovi su crni
baš kao i sunca
u kojima se kupa“,
Uzvikivali su robovi.
Doktor se čudio
u svoj nemogućnosti
koja nas je ispijala.
Vidici su gorjeli.
Ima nešto čarobno
u proždiraču svjetova.
Ne mogu skrenuti pogled
sa žara boja
kojom me zaziva život
na svome zalasku.
Pričali su mi o energijama,
ali nikada o ovakvom manifestu.
Nalazim se na obronku Svemira,
obgrljen toplinom oka.
Upoznao sam samo njih dvojicu
koji su preostali,
Doktora i Gospodara.
Njihove ruke samo žvaću,
one su kao žene od plastelina.
Rekli su mi da se pazim,
obličje se hrani onim iskonskim u meni,
sa čim sam se rodio,
i da sve što sam naučio
je uzaludno.
Komične su mi suze
kojima ne mogu da umaknem,
kako samo kližu po koži.
Bojim se.
Nisam jedini tu,
ali jesam sam.
Sjećam se svoje beskrajne prošlosti,
od trenutka kada je sve bilo tačka.
Stajao sam okupan sjetom i melanholijom,
a sve je bilo eklatantno.
Opet sam bio magla.
A onda je zazvonio telefon.
Usred ničega, usred Nigdjegrada.
I to je promijenilo stvarnost.
Nebrojno puta.
Stajao sam i sada,
samo na bridi Mjeseca
nekog novog i veličanstvenijeg.
Bez kapi krvi.

Bushidova kritika na tebe deluje k'o da te Skerlić lično pohvalio.

Elem, veoma zanimljivi stihovi.

svaka kritika na mene tako djeluje

Скерлић је смарач.

Popović Bogdan jebe! :D

Морам признати да ме је Валдемарових пет редова одушевило више него Ел грандеова читава пјесма.

Да те тамом обасјам и претворим у мисао


Као крила анђела бијеле грудве хладноће
Низ ваздушна порстранства лагано падају.
Хиљаде оловних војника газе ка обали Лете,
Знају ду страдају!
Примичу се лаганим ходом,
Гледају одраз свој над хладном овом водом.
Истопе се за тренутак.
Нестану за трен.
Као поглед горки у сузама,
К’о поглед свилени њен.
Квази моралисти нагласише:
„Човјека шибају муње-живот му није лак“.
И ако испалим оловно зрно све остаје исто,
Бадава; повлачих обарач, просвирах потиљак!
А око мене леже немир и ратови,
Из црне кутије мржњу шире мали људи ка људима,
На вавилонској кули нижу се спратови,
Одавно изгубисмо разум,
Трофоније нас начини лудима.
И сваког дана и сваке ноћи,
Ја престајем да дишем,
Гледам марионете без идеја,
Због меса њиховог стварам
Због меса њиговог пишем !
Претварам улице у рајске баште,
Рибе у птице,птице у змајеве;
Јер шта је човјек без маште?
И због марионета од криви,
Створих ја пјесме те,
Јер сви су били кристално исти,
Осим наравно ње!
Она је мајка свих људи,
Она ја отац са сином, син са другом
Њена дуга коса плеше низ вјетрове.
Не знам како ме је нашла,
По тами сам корачао дуго.
А око мене су лежале жртве
Из борбе коју нисам могао да побиједим.
Опоравак не могу да платим било којом свотом
„Имај вјере у мене“-рекла је,
Срце ми испунила животом
Али опет падају оловни војници,
Кецалкоатл поново вене,
Још увијек сањам косе у вјетру,
Те вруће усне, предивне њене..
Те усне само она има,
Ал’ падају оловни војници, анђела крила..
Опет долази зима, та грозна и тужна зима.

Угледах њену косу равну, осмех њен обасја ме цели, није имала ни једну ману, уз малчанско брдо ми смо се пели.

Први пут, сретох је на кеју, мислио сам да је она права, позвах је ја одмах на блеју, био сам на корак од раја.

Али касно схватих, да она ме не жели, џаба смо се уз брдо пели, ипак ја далеко сам од раја, песма није готова до краја.

полижеш ми јаја опаааааааа

полижеш ми јаја опаааааааа

lololololololololololo
Btw, ovo nije bas pesma, al iskoristih u nekom sastavu, a posto nema teme za romanticarske izbljuvotine, reko da turim ovde:
"Ime te Neke stoji umesto onog N na kompasu i, kad je nađeš, znaš da nikad više nećeš morati da gledaš u zvezde. Jer je tvoj Zvezda odmah tu, ispred tebe."

E, da, i voleo bih da mi kažete ako već postoji nešto ovako, ili sam ja autor, pošto imam sećanje o ovome negde iz 7-8. razreda, a pošto sam tad bio blago sklon plagiranju, nisam siguran da li je originalno ili sam uzeo od negde. Potražio sam na guglu, nema:

Priroda je podigla planine, reke i jezera, a ljudi-granice

Nikad više neću videti oktobarske vitraže na trošnim prozorima svoje kolibe

Sad slucajno navratih na ovu temu, i iznenadih se...Šerloče čija je ta pjesma koju si upravo istakao? Genijalna je!!! Evo sad se vraćam malo u prošlost da to prelistam sve...

Šerloče čija je ta pjesma koju si upravo istakao? Genijalna je!!!

Моја је, хвала.
:)

Život u hiperboli

Dok neko pije
- ja ločem.

Dok neko grize
- ja glođem.

Dok neko glođe
- ja glabam.

Dok neko bode
- ja badam.

Dok neko peva
- ja urlam.

Dok neko hrče
- ja krkljam.

Jedino volim
kada me boli…

I eto, tako, živim u hiperboli!

http://www.crtice.com/dusko-radovic/194-mali-zivot

Није лоша.