Новемберска пјесма
Новембар , дође полако !
Заједно с вјетром ушета у наш град ,
и са кишом која тихо по асфалту корача,
По асфалту који је са њом заједно плак'о !
А ја кроз прозорска окна посматрам новембар.
Безобразни новембар.
И све ме подсјети на тебе..
И тај плес пијаних крошњи,
И звук капљица које падају у прљаве баре.
Све ме подсјети на тебе ,
На сјенке што играју у ношњи,
На отисак твој кармина на опушку угашене цигаре.
И желим затим да проговорим ,
Жалим да нешто кажем.
Желим усне да помакнем , да отворим,
Желим да изустим , да слажем.
Али не иде..
Уста непомично стоје,
А осмјех ми постане крут.
И мислим на очи твоје
И капљу Херину што ствара бескрајни млачни пут.
Не иде..
Сада већ постаје лично ,
Ко мермерна статуса стојим.
Тихо , неискусно , непомично !
И желим да живимо заједно у пјесми овој.
Да шетамо заједно полако.
У пјесми можеш да машташ,
да се смијеш , док се ружичасти цвијет клати
Да све урадиш наопако !
А нико неће знати.
Да живимо заједно у Новембру !
А поглед тај из раја,
Из врта прекрсног тог ,
Поглед што нас спаја
Ко транссибирска Москву и Владивосток.
Поглед твој ће са нама поћи.
Да заједно отјерамо кишу,
И у врабце да претворимо ласте
Да слушамо музику најтишу
И да ја никад не одрастем.
Јеси ли некад побјегла у Невмбар !?
Вјеруј ми , заиста је дивно.
Нико на никог не виче,
Нико ником' не пријети.
Написаћемо заједно писмо,
У флашу стару ставити,
Даћемо га неком ко ће разумјети.
И нестаћемо заједно , изгубићемо се у новембру.
И узјахаћемо вјетар
и поћи путевима Мјесечевог сребра.
Изгубићемо се у Новембру.
