Knjiga o Milutinu

Slušaj, dete, nemoj da se šališ, ne daj se! - skinem pokrovac s vola, uvijem poručnika, pa za komandom. Nadletaše nas i eroplani. Mi čekamo bombe, a ono - artija, odozgo vijori. Počeše ljudi da skupljaju letke. I da čitaju. Pozivaju nas da se vratimo i da ostanemo kod svoji kuća, baš kako su učinili naša braća Crnogorci. Ljudi ono bacaju. I psuju Crnogorce. Toliko su se nadali u Crnogorce - a oni odoše kućama.
Poručnik Garašanin traži da mu se donese letak, a kad ga pogleda samo izusti: Crnogorci! Beše mu, valjda, žao, manu glavom.
Kamo naše sreće da smo učinili što i Crnogorci, drugo bi nam bilo brojno stanje, mislim se.
Pade noć, a mraz žešći. Prsti se kvrže i koče. Mi još jedno ćebe bacamo na poručnika. Pa ajde, pa ajde, pa ajde, do xvitanja. A u svitanje je najljuće.
Poručniče, je li ti zima? - pitam, a on ništa, ćuti.
Vasilije na drugom kraju nosila zateže. Čekaj - kaže i stade - da vidimo da li je živ. Pridiže Vasilije ćebad sa poručnikove glave, pipa ga, maše glavom.
Poručniče, božju ti majku! - priđem, pipnem ga. Skinem kapu i prekrstim se. Božja volja, dečače! Krste se i ostali. I plaču ljudi. Umro bez reči. Oficirčina. Vojničina. Srbenda. Jes mi krivo što nemadosmo ljudi koji bi se mogli založiti da se ne vučemo kroz ovu studen - ama mi se srce steže od žalosti i od ponosa zbog ovakvog oficira.
Skidosmo ga sa nosila i položismo u sneg.
Nigde zemlje, kako da ga saranimo. Samo bela, snežna, ladna planina i surduma. I lice poručnikovo ladno, a rumen, bože me prosti, ko za inat smrti i ladnoći. A oči, otvorene i usta otvorena ko da će sad da podvikne komandu, kao nekad, tamo u Srbiji.
Maknimo se, ljudi - veli Vasilije i pokazuje vako rukom na njegovo lice. Ono tik uz naše opanke poderane. Eto, lice mu beše uz naše opanke. On lep ko upisan, a naši opanci poderani. Srce da ti prsne, nisi od čelika.
Za ovoga rata, sećo sam se ja često poručnika našeg. Koliko bi nam vredio. Ne bi mi ni u aprilskom ratu nako zanemogli, a ne bi nam ni kasnije koje kake trčilaže pamet solile i krvi pile: drukčije bi nama koka pevala. A sećo sam se i drugi, pogotovu dece, onolike dece koja bi sad bila u najboljoj snazi, zreli ljudi - a ti, sinovče, misli što misliš. Možeš ti, sinovče, da se ljutiš koliko god oćeš, i ja sam se ljutio. I ostali. Koliko puta smo ja i moji rođaci i prijatelji, vako, na slavama i preslavama, o gozbama i daćama razgovarali i sećali se one dece. Baš na Vidovdan, pred ovaj rat, otišli mi do kosturnice na svečanost i veliki pomen.
Popovi pevaju i čitaju ono njino, redno, a mi po strani, izdvojili stare ratnike, Vidovdan je. Pa i kraljev izaslanik, đeneral došo, u uniformi. A Pavle, onako, uzdane glasno, pa veli: E, da budale ne satreše noliku našu decu, i naše ljude, i Srbi bi mogli biti priličan narod.
Ðeneral se nađe pogođen, poče da melje i veliča našu pobedu.
A Pavle ni pet ni šest: Ðenerale, veli, nismo mi deca, znamo mi šta govorimo - daj bože da i vi u Beogradu ne saznate to jednog dana. Ako vam budu ustrebali ljudi da branite ovu kalakurnicu od države, znajte da i' neće biti, nema više oni Srba iz prošli ratova, pojela ih naša velika pobeda.
I tako, sinovče, da ti ne duljim, znaš i sam; da nije tako, zar bi ja sad bio ovde, u zatvoru, na pravdi boga.
Al šta je tu je, od sudbine ne pobeže.

Pevaju i plaču

Vidiš ti, sinovče, mene. Kad me pogledaš u ovom zatvorskom odelu i vakog kaki sam sad, ćorav i opečen - ti ne bi mogao poverovati da sam ja i u Africi bio. A jesam. Premeštaše me, ko i druge, sa ostrva na ostrvo. U tuđim prnjama, na tuđim lađama, po tuđim morima, pa u Afriku. Tamo sam upoznao majora, doktora Ristića.
Mogo bi ti ja ovo kazivati i kraće, al nije red zbog doktora Ristića. Sve nas je savetovao. Izađe tako s nama u šetnju, pa kaže: Čuvajte se, braćo Srbi, - tako nas je zvao, bogami, a čovek major, lekar - ovo je, veli, Afrika, ovde ima zmija u svako doba godine, ne bi valjalo da i od afrički zmija stradamo. Pa savetuje da se ne iščuđavamo i da ne zavirujemo da se mlogo ne zagledamo u ono što je pred nama. Može se, veli, videti i da se mlogo ne zaviruje - stra ga, valjda, da se mi ne obrukamo u Africi, al de može Srbin da ne zaviruje, sve mu čudno, ni stoka im nije ko naša, a rastinje - pogotovu.
I sve nas doktor Ristić uči kako treba da se družimo kad na ulice izađemo. Nemojte biti smešni i zbunjeni, ispravite se i gledajte otvoreno, vi ste vojska, bili ste vojska, što se sad postiđujete, niste vi nikom ni krivi ni dužni, niste vi ovde nikom nabili ognjište, vi ste zaslužili ovaj tain što vam saveznici daju; vi ste, veli, imali svoje kuće i svoju stoku, bili ste domaćini u Srbiji. Ja vas gledam, veli, pa mi žao i krivo. Kad ko umre, vi se čisto razvedrite ko da ste se nekom razdužili. To je opasno, veli, to može da bude prenosno, sa kolena na koleno, kao kaka bolest - dabome, doktor učen čovek, sve zna.
Sve je činio za nas taj doktor Ristić. Trudio se da nas zaposli. Da radimo na zemlji i oko stoke. Zna šta Srbina najlakše može okrepiti. Dabome, želeo čovek da ne ličimo na gomilu mučenika i beskućnika koji se stide i sveta i sebe sami, u tuđini.
Sanjaš li štogod, Milutine? - pita me jednom major, doktor Ristić. Od snevanja, veli, zdravlje mnogo zavisi.
Ne sanjam - slaga ga, ne smedo reći: sanjam groblje bez krstača.
Imaš li dece, Milutine? - pita me jednom, ne mogu reći kad beše.
Nemam, gosn majore.
Pa što si toliko tužan? - pita me, dobar čovek.
Valjda zato što smo čak dovde stigli, gosn majore, što je Srbija propala, a mi po svetu bazamo. Jes, lepo su nas Francuzi privatili, svaka im čas, - podignem ja vako šajkaču - ama, šta će s nama biti do posletka.
On se uvati za bradu, zabrinu se, vidim ja nisam budala, ne može to biti samo zbog Milutina, to je zbog naše srpske sudbine. Stoji tako, gleda me gleda, pa veli: Nemoj da se odvajaš i osamljuješ, Milutine, nije tebi teže nego drugima; šaraj i ti čuturice ko i drugi, pravi neke svirale, vidiš kako ljudi svašta rade, napravi neko kresivo za cigare, da pripaljuješ. Što manje sećanja, Milutine! Sećanja nas mogu dokrajčiti, mogu nas obrati ko slana papriku.
Fala, gosn majore - što drugo da mu kažem, al mislim se: da je sreće ne bi mi šarali čuturice i ne bi bili ovde, čak u Africi, na tuđim odelima, u tuđoj postelji i na tuđem lebu. Svoj bi mi lebac jeli, svoji se brda i planina držali.
Te čuturice šarene i te svirale koje mi ovde pravimo i šaramo, to je možda jedino što će srpski vojnik steći i poneti ako se iz ovog pakla kadgod vrati svojoj kući - tako mi reče doktor Ristić, očiju mi.
Znači tako, mislim se, u šarenim čuturicama nam je spas, u sviralama koje pravimo u tuđem svetu - manem glavom. A koliko će ovi svirala zasvirati u Šumadiji i koliko će se čutura napuniti našom rakijom, koliko li će čuturica stići za buklije?
Doktor Ristić me pomilova po glavi, pa ode druge da teši - lepota od čoveka: sin mu jedinac strado preko Albanije, ubili ga Arnauti, a on osto da leči tuđu decu.
Pred povratak iz Afrike, doktor Ristić nas povede na naše groblje, da se oprostimo od naši mrtvaca.
Ovo smo sad mi na grobovima naši drugova i više nikad, - veli doktor Ristić - posle će o državnim praznicima diplomate da im dolaze, al teško grobovima nad kojima diplomate suze liju.
Na lađi kad beše, on sa nama.
Neko zapeva: "Ječam žela Gružanka devojka". Zapeva i doktor Ristić. Sude nebeski, kako li mu je srce, jedinca sina ostavio u arnautskim gudurama, al peva, pusti Srbin. I plače. I doktor Ristić peva zbog drugi ljudi, pametniji je on od nas, zna on da smo mi narod satrven, da nam nije trebalo po sinjim morima da skitamo, na tuđim lađama i na tuđem lebu, al eto, peva, šta će.
Dobro, doktore - pitam ga ja jednom, iskoristim priliku, nasamo - ko je taj Trumbić? Mnogo je u to vreme pričano o Trumbiću.
Šta će ti to da znaš? - pogleda me on, čisto sumnjičavo.
Možda je čovek pomislio da me je neko poturio da ga špijuniram - trgo se ja, bi mi krivo. Oprosti mi, gosn majore - zamolim ga, pođem da odem, ali on me zaustavi.
Milutine - veli mi - ako mi budemo stradali do kraja, neće za to biti kriv Trumbić, nije nas on doveo ovamo.

Bespuća pod oblacima

A kad bi ono pred Kajmakčalan, pukovnik Ivović me pozva u svoju zemunicu - mi smo ispisnici, možda sam ti reko: kad je on pošo u Kragujevac, na školovanje, ja sam ga pratio i torbu mu nosio do jaseničke ćuprije.
Vidiš, Milutine - pokazuje mi pukovnik vako - ovo ti je, veli, Kajmakčalan, visok je iljadu i osam stotina metara. Nikad niko od naroda evropski nije ratovao na ovim visinama, nikom putevi za spas otadžbine i države nisu prelazili preko ovoliki visina. Naši putevi, veli, vode kroz ova crna bespuća pod oblacima.
Da l' je moguće da ćemo i mi Srbi i preko nji preći, mislim se. Zar mi ovako oslabili i omalili, pa sad preko tolike planine. Kamenjem da nas tuku u teme, pobiće nas. Ne verujem, sinovče, a nisam ni onda verovao da na tim visinama ima bilo kakve sreće za ikoga osim za orlove. Dok je bilo sreće, ne smedo reći, nisam ni znao da postoji Kajmakčalan.
Šta možemo, pukovniče, nismo mi gradili Kajmakčalan, nećemo ga ni meriti - pravim se lud, sinovče, znam kako se sa oficirima razgovara - valjda bog zna šta radi kad je Srbima odredio da ratuju na najvećim visinama, valjda je rešio da pokaže šta ljudi mogu, pa je izabrao Srbe. Pružim mu duvankesu da savije cigaru, pa velim: Možda je bog teo Srbe i na ovaj način da isproba, što ne bi i na visinama kad je isprobavo i na moru.
Sinovče, zbunio se pukovnik Ivović, nije mu jasno da l' ja to neki otrov prosipam, ili se možda posmevam našoj sudbini.
Kažem ti, gleda me pukovnik, a gledam i ja njega. Što da ga ne gledam. On je od mene bliži onima koji su određivali sudbinu naroda - pa da se gledamo. Moja je savest čista, a on neka vidi za svoju.
Ajde, bre, Milutine, sva će ova naša stradanja, muke i patnje naše u čitanke da uđu; deca će, veli, unuci i praunuci naši da uče o nama i da se nad našim pobedama snaže.
Nad našim grobljima - ispravljam ga.
Pa, dobro, nad našim grobljima - pljeska me on po ramenu.
Što me pljeskaš, mislim se, nisam ja budala da bi život svoj dao zbog čitanke, a pogotovu ne bi narod satro da bi ga uveo u čitanke, al dobro -de.
Zauzesmo mi Kajmakčalan, sinovče, Prekrismo ga leševima. Samo konja šta je ostalo da se raspada na onim padinama.
Kad bi pred ovaj drugi rat, siđem ja u čaršiju, sretnem Marka Draževića. I bog zna kako. Nismo se dugo videli, a on mi i rođak dođe, moja majka i njegova baba sestre od rođeni stričeva.
Šta ćemo, kud ćemo, ajde u Moravdžijinu kafanu. I sve redno: rakija, kafa, razgovor. Pitam ja kako su njegovi kod kuće sa zdravljem, čuo sam bio da mi sestra, njegova majka, nešto pobolela. Raspitujem se ja i za letinu, jesu li sredili, kako je godina ponela, kad on meni, ni pet ni šes: Ujače, jesi li ti bio na Kajmakčalanu?
Meni milo, sinovče. Dobro je, mislim se, da se neko seća tog Kajmakčalana, da to sve nije zaraslo ko mečki dupe, il, ko što onaj pokojni Branko kad je gledo more sa ostrva smrti reče da će sve da se izravna i da neće ostati ni belega naši stradanja.
Jesam, velim, kako da nisam, bio sam na Kajmakčalanu. I zategnem ja da pričam iz jednog vitilja. I kad je artiljerijska vatra bila, i kako smo krenuli, kaki su položaji naši bili, nemogući, pa nas Bugari i Nemci tuku u tome, i kako su za nama ostajali naši mrtvi. I kako smo ljubili zemlju kad smo prešli preko Kajmakčalana.
E to je bila pogreška, - prekide me Marko - to je bila velika pogreška. A smije se.
Dobro, mislim se, pogreška, sigurno da je bila pogreška, znam ja da mi iz pogreški ne izlazimo otkako smo svoju zemlju napustili; seti se ja oni naši kostura i leševa preko Albanije i sinjeg mora i koji li sve ostrva, pa i Afrike.
U redu, blago ujaku, greška, al koja, u čemu smo to pogrešili? - oću ja da razaberem i vidim šta on misli.
Pa to što ste toliko ginuli i što se pogibijom jednako ponosite, to je pogreška. Kajmakčalan nije srpska zemlja. Ne važi se ono što je bilo za vreme Dušana Silnog.
Sude svevišnji, zašto je on škole učio i po Beogradu bazo - mislim se, al se savlađujem.
Dobro, blago ujaku, a što mi onda ljubismo zemlju? Zašto mi onda otimasmo tu zemlju od Turaka dvanaeste? Mislim se, sinovče: imadosmo li mi neka druga posla, nego da po Makedoniji ginemo? Jesu li, blago ujaku, velim, jesu li ti čija je zemlja znali ranije da je njina? Ako jesu, što je ne osvajaše i ne oslobađaše, kako se tek sad setiše čija je?
Eto, ne vredi vam se vajkati, tako je to sa nama Srbima, mi prvo izginemo pa se posle razmišlja da li je to tako trebalo da bude. Drugi su drukčiji, oni prvo razmišljaju, pa onda ako ikako mogu, ne ginu - smeje mi se u brk.
Dobro, blago ujaku, ima li još Srba koji misle kao ti? - pitam ga, a pod grudima poče da me steže. Zaleteše se u me one slike i prilike; seti se pukovnika Ivovića, i onog razgovora u njegovoj zemunici, seti se pogibije Milića iz Kalanjevaca i Manojla iz Guriševaca - al, dobro, trpim, oću da vidim šta je i kako je.
Ima, zar ne čuješ i ne čitaš da vas Kajmakčalance nazivaju "kajmakčalanskim avetima".
Ja gledam, a ovde me priteglo, uskovitlo se Kajmakčalan oko mene, al se uzdržavam, ne dam rukama na volju, rođak mi je.
Dobro, blago ujaku - sve ja tako njemu lepo, a dlan oće da mi se otkači - dobro, a ko to tamo po Beogradu tako nas "kajmakčalanskim avetima" naziva, koji su to Srbi tamo? Računam, školac je, student je, druži se sa ljudima, čita knjige i novine apsili su ga, zbog toga je i školu zabatalio. Da je sreće, on bi odavno sudija bio, al eto, bavi se nekom politikom. Dede, blago ujaku, reci ti meni ko su ti ljudi što su sad naknadno tako pametni?
On reče, ne mogado sve upamtiti, znam da pomenu nekog Ristića i još neke spisatelje. Svi oni sad pišu i govore da smo mi oteli Makedoniju kad smo prešli preko Kajmakčalana. A ja, sinovče, vidim nas kako ljubimo zemlju kad smo prešli na ovu stranu Kajmakčalana pa mi krivo. Što je nama bilo potrebno da ljubimo zemlju Kajmakčalana pa da se Makedonci ljute na nas i da sad, kako čujem, govore da smo mi njih okupirali osamnaeste. Što mi nismo nji pustili da se oni sami oslobađaju i stvaraju svoju državu Makedoniju, ako bi im dali Bugari? Što da Makedonija za nas bude tri puta grobnica, pa da nas sad i naši školovani ljudi kajmakčalanskim avetima nazivaju i da nas podrugljivo zovu Soluncima, ko da je to lako biti Solunac. Zašto se zaboravlja da je i od one šake jada što je sa Halkidika pošla kao desetkovana srpska vojska do kraja izginulo više od polovine... Zašto da ispadnemo smešni na kraju?

Od sudbine se ne beži

Jednog dana gledam ja, voz ode prema Beogradu. U furgonima vojska. Naša, dabome. Odlaze ljudi u Srbiju. Odužili bogu božije, caru carevo, pa odoše svojim kućama. Uskoro ćemo i mi, računam. Govori se da već pristižu i regruti. Mi pevamo "Vojska stara ide da odmara", al nije tako uistinu sinovče. Pozvaše nas u stroj. Opet neka gužva - govori se da idemo da presretnemo Talijane. To je istina, kaže kapetan Topolac, Talijani oće neka mesta, al mi ne idemo tamo, tamo će drugi, a mi idemo da zavedemo red. Izbila neka gužva - kaže, seljaci, đaci napali nekog bogataša, mi idemo da mirimo, a da pucamo smemo samo u vazduh, samo da zaplašujemo. Nikako u meso. Za to će da se robija.
Milutine, post ti tvoj, šta je ovo sad, koja ti je ovo slava i muzika, jebem ti pišljivu sudbinu, zar da završiš rat kao pandur, a može biti i ko robijaš; e pa nećeš, kapetane, vrdnem sanćim da pišam, pa ispraznim tandžaru; neću ja puškom sa Kajmakčalana i Dobrog Polja dečurliju da plašim, nisam zaslužio da od mene prave strašilo. Neću, bre, da mi se omakne pa da opoganim dušu i zaglavim na robiju.
Kapetan Topolac nas požuruje, a sam ne izmiče iako je na konju, vidi i on šta je i kako je. Nije ni njemu milo da se posle toliki naši bojeva sa narodom pregonimo, nije se za to ratovalo.
Da l' zna za ovo naš kralj, čiča Pera, razmišljam, što on ne uzme u zaštitu svoju vojsku.
I drugi se vajkaju. Nije pravo ljudima. E pa da smo znali za ovo kad smo se slegli na Kosovu - gunđa Stevo Tuležanac - vido bi Putnik sa kim bi krenuo preko Albanije.
Da l' nas Pašić nasamari? Il možda onaj Trumbic? - pita Tanasko Stragarac.
E da sad pred nama jaše vojvoda Stepa, bila bi potpuna parada - zajebava se Vasilije.
A tamo kod jednog dvorca - gužva. Psuju nas oni, đaci li su, seljaci, ili radnici. I ruže, bre. I potežu. A mi znamo šta nam je rečeno. Čuvaš se da ne zaglaviš robiju sad na kraju; zar posle šest godina rata da na robiji završiš.
Bogami prasne i po neka puška. Prosvira zrno.
Da l' ovde ima i oni koji su na nas pucali na Ceru i Kolubari, mislim se.
Stao ja, sinovče, pored jedne zgrade, sklonio se od džumbusa, kad mene bridnu oko - zasuktaše svetlaci. Nema šta - oko. Zviznuo kuršum u zid pored mene, prsnuo malter, odbio se kamičak, šta li, pa u oko.
Uh, božiju ti majku i pišljivu sudbinu, Milutine, kažem sebi, zar sad da stradaš, zar da ispadneš smešan - zar sad oko da izgubiš, i od koga!
Mijailo Akinac obigrava oko mene, teši me: Bolje oko nego ruka, šta je seljak bez ruke, može samo ovce da čuva, ovako ćeš opet moći da oreš.
Stiže i bolničar, vičan je čovek ranama pa zagleda i kaže: Nije rana velika, nije ni opasna, kamen ga, kaže, potkačio, al oko mu je stradalo. Stavlja on meni zavoj, priteže i omotava, jedva ja i na ovo drugo oko vidim, sužio mi se svet. A Vasilije se ceri: Je li, bre, Milutine, kaka ti je to rana, sad u slobodi, kako ćemo da te svetimo? Jedino da nov rat zapodenemo.
Vasilije, ti bi barem sad mogo da ćutiš, nije svaka prilika tebi za sprdačinu. Taka je, kažem, moja sudbina, da izgubim oko od onih kojima se ne mogu svetiti. A od sudbine se ne može pobeći.
Milutine, šta bi? - po glasu poznado kapetana Topolca, al ga ne vidim.
Ne znam šta bi, kapetane, to sam ja tebe teo da pitam.
Posle, tražili moji onoga koji je pucao pa udario u zid, odbio malter i meni oko izbio, al de to može da se nađe.
Pa i da su našli, koja vajda? Svako ko puca može da ti izbije oko, al da ga opravi ne može.
U bolnici bio jedan rezervni poručnik, Radović, u civilstvu bio student. Lep čovek, crnomanjas, lepe oči, kosa talasava, ali mnogo izranjavljen; slabosti ga saletele pa bledi i vene, al čita novine, redovno. Jednom me pozva pa veli: Vidiš li ti, junače sa Cera, Kolubare i Mačkovog Kamena, sa Kajmakčalana i Krive Reke - ređa sve največe bitke naše - vidiš li ti ovo? I stane mi čitati. Cimaju mu se one novine u rukama, glas mu podrktava. Vidiš li ti ovo, junače! Napunili novine pričanjima i falama novoj državi, kralju i vladi. Malo-malo, pa pišu da smo se borili za kralja.
Dobro, gosn Radoviću - pitam ga - čita li novine kralj? Zna li on šta se piše? Zašto kralj ne zabrani to pisanje, što ne kazni novine koje omalovažavaju njegov narod?
Ne vredi se nama boriti - samo se trese poručnik Radović - mi isterasmo Turke, a naše nam age i begovi zasednu za vrat. Pobedismo i Švabe, i Nemce i Bugare, a naše nam ulizice slobodu opogane. Ništa nama ne vredi, kad mi sami dušmane rađamo - ne treba nam neprijatelj sa strane, lakeji će, veli, sve upropastiti i opoganiti. Poručnik Radović ubledio, graške znoja mu izbivaju po čelu.
Dobro de, gospodine Radoviću, nemoj se sikirati, biće školovani ljudi koji vole svoj narod pa neće prezati od ti ulizica i druge pogani. Može i ovaj naš narod da odškoluje ljude kaki su mu potrebni i kake, napaćen, zaslužuje. Kad smo tolike ljude hrabre i čestite imali na ljutim bojištima, što bi mi u miru oskudevali u čestitim ljudima.
Jesi li ti lud ili si naivan! - ljutnu se on, a ja neću da mu kažem da nisam ni jedno ni drugo, neka ga nek misli šta misli; al vidim ja da je on čovek sa kojim može da se razgovara pa ga pitam za ono što me tišti, godinama, još od kada su nas, šaku srpskog jada, u Srem zavodili da pomažemo golemoj Rusiji i drugoj slovenskoj braći.
Dobro, kažem, gospodine Radoviću, oće li sad oni koji su nas kroz ovaj rat vodili da sednu degod pa da se sračunaju i vide ko je de grešio. Ima li ovaj guravi narod kaki skupština i poslanika, kaki komisija koje će to da ispitaju, barem zbog oni naši grobova od Save i Drine pa preko Albanije i sinjeg mora do Afrike i natrag preko krvavog Kajmakčalana i Krive Reke. Je li to čija god dužnos u ovom narodu, ili samo narod ima svoju dužnos, koju je odužio i prepolovio se.
Ti si, Milutine, lud! - ne može da izdrži poručnik Radović, sav cepti, a ja ćutim i mislim: govori ti šta oćeš i koliko oćeš; da sam lud zar bi te ja za ovo pito; da si ti čovek sa više živaca, ti bi po pitanju mome razumeo da ja nisam ni lud ni naivan.
Oće li kogod - pitam ga - pred svima nama da odgovara za onu decu što se satreše po albanskim vrletima?
Milutine, nesrećniče - veli Radović - nema te skupštine, nema te komisije, nema i neće biti, upamti, ne odgovara se za srpsku seljačiju.
A oće li neko dobrovoljno da položi račune, da se ispovedi?
Niko se ne ispoveda i ne priznaje grehe dok je na vlasti, upamti, Milutine, samo se ide dalje. Evo, vidiš šta rade ližisahani po ovim glupim novinama, kako baljezgaju o "našim veličanstvenim pobedama", a ne pomišljaju da jedan narod koji je izgubio polovinu svog ukupnog muškog življa, da ne računamo žene, ne može dobiti rat, taj narod je izgubio mlogo više nego što je jedan rat. Šta može da opravda noliku pogibelj preko Albanije? Zar ova vaka država, ovo vrzino kolo?
Pričo je on meni i o Apisu. I kako su ga ubili. Kako je Aleksandar svršio poso, pa sad može kako oće.
Dobro, gosn Radoviću - pitam ga - da mi ne ispadnemo smešni?
Baš tako - zaradova se on - baš tako, Milutine: ispadosmo smešni.
A oficiri, zar naši srpski oficiri koji su sa nama kroz tri rata...
Oficiri su, Milutine, najsmešniji. Jednog su Aleksandra bacili kroz prozor, a drugog su uveli na mala vrata pa sad pred njim šene i ližu sahane i čine se manji od makova zrna. Nadimaju se, prse i šepure, samo, veli, po balovima izigravaju "dične Srbe". Ljube ruke belosvetskim upišuljama, a milion i dvesta iljada Srba pojele mace, ribe i crvi, zašto?
Sinovče, nemoj me reziliti, ne držim ja tebi slovo iz istorije, samo ti svoje misli kazujem, ono što mi je na duši.

Eto kuće, eto Šumadije

Sinovče, siđem ja sa štacije. Još je mrak. Al šta mari. Znaju noge put.
Izbijem na Žuti Oglavak, zora se zabele. A meni srce samo igra - eto kuće, eto Šumadije.
Udarim preko Petrovića čaira, gledam, još nigde odžak u selu nije zadimio. Niotkuda da se oglasi pseto, da rikne goveče, ovca da zableji.
Koga li sve nema - koga li su u selu ubili Austrijanci, Mađari i Nemci? Sreća je samo, što ovde kod nas u Šumadiji nisu bili i Bugari.
Moja kuća i zgrade se smanjile. I druge kuće i zgrade po selu. I sokak se smanjio. Nadrle vrzine i korov. Čisto mi smešno, mi proširismo i uvećasmo državu, a sve naše, od čega asne i zadovoljstvo imadosmo - smanjilo se.
Moje pred kućom, majka i žena, podranile. Dobro je, žive su i bele su im marame.
Ja ne izdrža - zovnem.
Milutine, jesi li ti? - potrča mi Živana bogazom.
Jesam, Živana - kažem, a ona stade preda me, pa ko da mi ne veruje.
Rekla bi po glasu, kaže, al eto ne ličiš mi na se.
Ostado bez oka, Živana - vrdam ja glavom ustranu.
Ako, kaže, niko te neće manisati, nemoj da se sikiraš, samo kad si se vratio živ.
Moja majka Gvozdenija se potkočila, ne veruje da sam ja - na meni odelo francusko, telećak austrijski.
Ćoro moj, ćoro! - stade majka da kuka, da me cmače i da me grli. I, eto, ona me prozva "Ćoro", pa tako osta za sve, osim u crkvenim, vojnim i poreskim knjigama.
Dobro je, - poče i majka da se pribira - dobro je veli, što je oko, što nije ruka. I ona zna šta je čoveku seljaku potrebnije. Šta je seljak bez ruke. Može samo da čobanuje, a mi u Šumadiji nismo čobani, nama treba da se ore i žito da se vezuje.
Moja Živana se nasmeja - milo joj, zadovoljna malom nesrećom. Zadovoljan i ja, bogami; drugi su ljudi drukčiji, ljute se na mali dobitak, hule na boga kad im i na velikom dobitku malo zakine, a mi, eto, zadovoljni i gubitkom, presrećni što nesreća nije veća. Bože, mislim se, da l' su Pašić i Putnik poznavali naše majke i žene, da l' su računali da smo mi taki kad su nas nako upotrebljavali.
Milutine, - pozva me majka, vako ustranu - dobro je, veli, što sam te dočekala da ti ovo mogu reći: nas dve smo ovde živele ko dve kaluđerice, ovo nije bila kuća nego prazan manastir, ranile smo se svojim rukama, a otimali su nam više nego što su mogli mnogo jači da zarade, prele smo i tkale, i to su nam otimali, ali obraz smo sačuvale, i svoj i tvoj, a to nije bilo lako, pogotovu Živani. Zaklanjala sam je da ne ide opštini, da ne ide žandarmeriji, da ne ide sama sa stokom i u njivu.
Čekaj, bre - pitam je - što da ne ide sama sa stokom i u njivu, nisu valjda i tamo bile Švabe?
Nisu Švabe, nego naši, a zar su oni bolji od Švaba; više su, veli, naše lopurde i jajare otele i silovale nego Švabe i Mađari. Svakoj bagri dalo se da se čini silom. Doznaćeš ti sve to, Milutine, a ovo ti sad govorim, da ne bi cvelio Živanu. Nemoj ko drugi. Nije meni ovo sevte da gledam vojsku kako se iz rata vraća, nikad ne dolaze oni ljudi koji su otišli, drukčiji dolaze, preobraženi, surovi prema svojoj čeljadi. Nemoj slučajno i ti ko Dragoljub. Dragoljub bije Perku, čuo da je silovana. Ej, bre, Milutine, silovali je zlikovci, a njen čovek je bije. Kako će ona ovaj rat da zaboravi! I šta će Perki vaša pobeda. I šta bi nama tvoja pobeda i tvoj povratak značili ako mira ne bi imale. Čuvaj kuću, spasavaj dušu, dosad si spasavao državu i glavu, sad spasavaj kuću i dušu; ako te, veli, kuća i žena ne izvidaju, neće te isceliti nikake medicine - to ti je, veli, od mene.
Sinovče, moram da ti pričam malo prostranije, a i što bi ti kratko kad je govor uživanje jedno, jedino koje mi u zatvoru možemo imati, vako, nedeljom pred podne.
Odem u Uroševića meanu - oću da se raspitam i čujem od ljudi šta je i kako je. A meana, šta da ti kažem, puna. Cijuče ćemane. Drkte daire. Moji ratni drugovi pevaju. Neki i plaču. Nije ni pevaljki lako s njima. Nije sve ni u parama. I pevaljka ima dušu.
Napolje! - prodere se neko iza mojih leđa. Poznado ja glas Pera Uroševića. Izbacuje Manojla Dikinca, gura ga iz kafane. Piknu ga sa vrata na sokak, a ja se setio Vojislava, brata Manojlovog. Tedo reći: ne, Pero, Vojislav je od prestolonaslednika dobio perorez, to znam mi koji smo mu sveću upalili i koji smo ga zakopali. Al reko: Nemoj, Pero, Manojlo je ranjavan, čovek je bolestan, i stoka je skapavala na putevima naše sudbine. Kažem ti, žao mi Manojla, onemoćo u ratu, a Pero se podgojio i ojačo, nisu ga jele ni studen, ni nesanica.
Što ga brenuješ, Milutine, - skoči Lazar Čarapić, dovati Pera za gušu, a ruka mu na dršci noža - on se, veli za Pera, bogatio dok smo mi ginuli, on je Švabama naše žene poturao, sa švapskim žandarima naše kuće pljačkao, njemu nije dlaka s glave falila.
Čekaj, bre, Lazare! - ne dam ja, stra me potegnuće onaj nož, a sve u Pera pogledam, da se ne uskopisti pa da plati glavom ko jagnje đurđevdansko. Al Pero zna kad kako treba da se vlada pa se usukutrio, ne mrda i ćuti ko zaliven, vidi da je omašio.
Šta čekate - podviknu Lazar Čarapić na ostale - što ga ne jašete?
Ljudi skočiše, zaurlaše, pa očas Pera pred kafanu izagnaše, vezaše mu ruke na leđa. Zaviličiše ga pa - jaši. Prvo Manojlo, pa onda svi ostali. Jedan za drugim. Kroz selo, sokakom prema našim kućama i dole prema opštini. Gungula i orgijanje. Ja bi da se nekako Pero oslobodi, al ne smem ništa da preduzmem, napraviću gore. Idem i mislim: neće ovo Pero zaboraviti, doći će njegovo vreme. Mloge on menice i priznanice drži u svojoj fijoci, a mnogi će doći da se od njega jošte zadužuju.
Skloni se ja, pa kući. U sebi kažem: podalje od meane, Milutine, nema nikakve potrebe da ti nekoga jašeš i da ispravljaš krivu Drinu, ti imaš svoja posla, svoju kuću i stoku. Domaćinu i čestitu čoveku za jahanje je potreban konj, nije komšija. Pa je l' tako! Što da jašem jednog meandžiju, takoreći jednog prostaka. Ako ne bude veće asne od mog ratovanja, neka je i meandžiji bogom prosto.

Junice

Udarim u zemlju i oko zgrada. Bastavan sam bio. Prepokrivam, sređujem venčanice, kaldrmišem obor, pravim nove jasle. De koje drvo zameračim, odsecam: za tulac, naplatak, ojište, svračine, dočekaću, jarmenicu, držalicu, šipilo, klečku - za sve što je čoveku domaćinu potrebno.
Čekaj, sinovče, što da žurim? I kud? U zatvoru sam, a danas je nedelja... Ako ti se žuri, ti idi, ja tebe razumem, ti si činovnik. Pravo da ti kažem, ja se pomalo i čudim što ti oćeš sa mnom ovako da sediš i da me slušaš.
Pa eto, računam, ti si ovde činovnik, mogo bi imati neprilika, znaš kako je, sediš i razgovaraš sa zatvorenikom...
E, pa, dobro, dobro, ako je tako - idemo dalje!
Prođe godina - dve, a ja nabavim krmaču, pa godina - dve, a ja zapatio četiri ovce i kupio telad. Radim, stičem, boljiram, a Živanu od doktora do doktora, od manastira do manastira, pa kuvamo trave, pa vradžbine... i fala je bogu. Zatrudnila moja Živana, a ja joj ne dam ni na kaki poso. Ako treba vode iz bunara, ja je vadim; ako treba da se kopa i pregrće kukuruz, ja ga sređujem, ni u vinograd joj ne dam, sve - sam. I, fala bogu, ona donese našeg Radoja. Ja se bogu molim i zafaljujem mu na daru. Iako sam mator, ja srećan koliko sam težak, pa udarim u zemlju sve žešće.
Nemoj ti misliti da ja nisam zaslužio da me komšije, rođaci i prijatelji obiđu. Po ovome što mene niko ne obilazi ovde u zatvoru ti možeš misliti da ja to nisam zaslužio. Da sam bio osobenjak il neki samoživac i da se nisu ljudi oslanjali na me il ja na nji. Bože sačuvaj i sakloni! Ne radi se o tome. Drugo je nešto u pitanju.
E pa kad oćeš da znaš - ja sam Živani piso da me niko ne obilazi. Računo sam: ljudi imaju decu i unuke svoje, ne bi bilo dobro da oni mene obilaze pa da ispaštaju i njina čeljad. Znam ja kako se u našem kraju gleda na one koji obilaze ljude koje je sadašnja vlas poapsila. E baš tako!
Ne znam da l' Radoju mom beše pet ili šest meseci, kad, banuše poreski izvršitelji. Okreni, obrni, ne valja. Nisam, kažu, izvršio poresku obavezu. Oće da vode dve junice iz moje štale, a ja i' tek jedvito pribavio. Znaš kako je, sinovče - kad sam se posle našeg velikog rata vratio, u mojoj štali ne zateko ni jednog roga, sve odvele Švabe i Mađari. I sve to ja lepo i na tenane kazujem onim izvršiocima, a oni ni da čuju: rat je rat, kažu, a porez je porez.
Tamo na brešću u potoku zagrakta gavran, a mene nešto cimnu. Al velim, neka grakće i neka preskazuje što mu je volja, ja junice da branim moram, šta je seljak čovek bez rogate stoke, goloigro, stoka i sam, luk i proja, da se ne lažemo, nema zašta pseto da ga ujede.
Polakote, ljudi, znam ja i šta je rat i šta je porez, ama nisam ja svoju štalu ispraznio, nisam ja stoku propio ni prokockao, nije u nju šap udario, nego rat i okupacija. Čeknite dok se Milutin zaima, pa će biti i državi i Milutinu - kažem, a izvršioci ni da čuju.
Zakon ti, Milutine, izgoni junice, kažu, država traži svoje.
Žena moja, Živana, zgrčila dete u naručje i obilazi okolo, moli me da se smirim. Moranje je moranje. Milutine, kaže, pusti im junice, imamo dete, imaću mleka da ga dojim dok se druge junice ne otele, nemoj praviti nesreću, ne mogu oni da nam otmu koliko mi možemo da izdržimo.
E pa, ne mora meni samo žena da ima mleka, valjda i krave treba da ga imaju, sunce ti, ne mogu se ja vazda samo o državi brinuti, a neću, vala, ni državi dozvoliti da isprobava koliko ja mogu da izdržim - prekipi mi i pođem za sekiru.
A moja majka, Gvozdenija, ko da je znala, stražari kod sikire, ne da mi prići.
Sikirom se kuća ne brani, nego strpljenjem. Sad si, kaže, otac, sinko: seti se Radoja, nemoj da te stigne Kondićeva sudbina. Bolje ti je u sirotinju nego u ajduke. Za ajduka nisi, samo jedno oko imaš, ajduku su potrebna oba - i to mu je malo. Bolje ti je da izgubiš junice nego pamet. Eno ti je, kaže, kukuruz ko Morava. Biće sreće od božije biljke ako je od države nema, napunićeš koševe i onda ovi mogu da ti pljunu pod prozor.
Šta ću, ne mogu preko majčine reči. Slegnem se. Odrešim junice, otpratim i' niz sokak. Vratim se kući. Uzmem divit i pero.
Nisam nepismen. Presavijem tabak, pa kralju na Oplenac. Oću, sinovče, da vidim šta će da bude, kako će sad kralj sa mnom da razgovara. Napišem ja kako sam svoje čarape u Skadru sa svoji nogu skinuo za pokojnog kralja, čiča Peru, bog da mu dušu prosti i proste mu rane i muke naše. I napišem kako sam posle naše pobede na Kajmakčalanu kao odabran vojnik ljubio zastavu u ime našeg puka. Podsetim kralja na naredbu što je čitana pred svim strojevima i u kojoj se on u ime otadžbine i krune zafaljuje nama Šumadincima za osvajanje Veternika...
Mogo bi, mislim se, da pišem i pišem o svojim zaslugama za državu: koliko sam samo puta tešio ljude, molio i' da se ne vajkaju, koliko sam puta samo Vasilija preteko i preseko u reči, iako sam mislio ko i on; koliko sam puta oćuto zarad države, pa da mi se računa što sam oćutkivo i što sam državi prašto ne bi smeo doživeti da mi se junice iz štale izvode.
Kažem ti, baš kralju, na Oplenac... Što da mu ne pišem.
Na Oplenac, ne pišem na Beograd, računam, u Beogradu mu je prestonica, na Oplencu mu je kuća... eto, zemljaci smo, skoro komšije, tako smo se mi nekad komšijali s njegovim ocem.
Lepo ja sročim sve. Nisam ja čovek koji državu ne razume, nije ona meni maćija, nego je moja, mi smo je gradili. U redu, njegov praded nas je vodio, ali ni mi nismo, kako bi ti reko, ni moji pradedovi nisu zaostajali. Pa je l' tako? Šta bi Karađorđe mogo da učini sam da ostali nisu bili ljudi domaćini i kućevnici i da se nisu o Srbiji starali ko o svojoj kući, sve je to onda bilo jedno, sve je išlo ko ćoravo, a ni mi kasniji nismo zaostajali. To on mora da zna, ko će ako on neće. Nije bio kralj ko poneki, on je bio sa nama na položajima, po kaljavim rovovima. Pa je l' tako? On je, bre, vodio nas dvanaeste, osvetlali smo obraz i njemu i sebi, da nije bilo nas zar bi on mogo nako svetla obraza izaći pred buduće naraštaje... Pa baš, ako oćeš, zar bi mogo izaći i pred naše stare, davno mrtve, pa i pred svoga pradedu, lično našeg Vožda, mir prahu njegovom.
Sve ja lepo sročim. Napišem šta je bilo sa mojim junicama. Ne kažem da žalim, ali da se pričeka da mi se junice otele. Pa je l' tako? Da se zaima, pa da se posle bikovi i volovi prodaju i kolju za državne potrebe, jok junice. A dotle, bogme, vlada i kruna neka pričekaju. Je l' tako, nisu one vlada i kruna neki drugi naroda, nego naše, seljačke.
Pišem ja i gledam da onu artiju ne uprljam i ne izgužvam - znaš kake su naše ruke seljačke, nikad iz nji da isteraš prašinu.
A Živana se pribojava. Ko si ti, Milutine, da kralju pišeš i šta bi bilo kad bi svi o svojim brigama kralju pisali, valjda kralj ima kaka druga posla i brige, a ne da seljačke brige brine i zbrinjava. Ostavi se pisanja, Milutine, mi imamo našeg sina, nije za nas pisanje, za nas je kopanje i oranje. I drugi seljački poso. Pisanjem ćeš neku nesreću na kuću navući. Znao si Majstorovića, Milutine - on piso, pa sad njegovi pišu za njim i raspituju se, a njega nigde ni od korova.
Znaš kako je, u ovoj našoj zemlji ljudi se pribojavaju pisanja, ili mrze ljude koji pišu. Tako je, čuo sam, oduvek bilo, pa se i moja majka uplašila pisanja. Nemoj, veli, Milutine, niko se pisanjem nije usrećio, nego gledaj svoja posla. Imaš ono dete, imaš ženu, imaš kuću, biće i stoke. Ovo što nas je zadesilo, to je kazna zato što radiš i na crveno slovo. Nije za ovo tebi kralj kriv, nego si kriv sam - krčio si na Trijerarha.
Ništa se ti, majko, ne brini - kažem joj, ne mogu jednoj staroj i prostoj ženi objašnjavati da kralj nije pandur, da je to čovek plemenit, Karađorđev praunuk, da su moji stari sa Karađorđjem zajedno zakletvu pred protom Atanasijem polagali, da sam ja sa kraljem preko Albanije prešao i preko Veternika se vratio.
Majka me, vako, gleda, čisto sumnja. Je li, Milutine, veli, da se ti nisi nešto u ratu ogrešio, da nisi uzeo sa nekog mrtvaca štogod - sat, lanac, čarape? Gleda me i gleda.
Jesam, priznado ja. Jesam na Strmovačkim položajima. Izuo sam čizmu jednom našem iz austrijske vojske, izuo sam, al' je nisam obuo, bacio sam je.
E pa, Milutine, što se onda čudiš što su ti uzeli junice, Milutine, kazna čoveka stiže. Tako je od pamtiveka.
E videćemo da l' je to baš tako, da se i za to ispašta. Ako je tako, onda ovi naši iz austrijske vojske ne bi nikad junad imali. Tu sam, na Strmovu, možda i pogrešio, ali više nisam, a mlogo sam dobra učinio. Eto, nisam dao Vasiliju da kolje zarobljene Bugare.
Vasilije dođe - ne znam da l' prođoše dva ili tri dana kako mi junice odvedoše. Iskezio se Vasilije - vreme prolazi, sve se menja, samo se on ne menja. Mi, veli, stvorismo veliku državu, dobismo izlaz na more, a tvoje junice odoše za porez.
Nisu junice otišle zato što smo dobili izlaz na more - mislim se, neću da mu kažem da sam ja o svemu pisao kralju na Oplenac, neću da razglasavam, čekam ja da dođe moji pet minuta. Ali čekam predugo. Prolaze meseci, a ja čekam.

Ne sme se apsiti domaćin

Da smo mi oni koji smo bili, meni bi kralj otpisao, ne bi ja na njegov odgovor čekao preko mesec dana; ali mi više nismo ono što smo bili, sad smo mi Velika država, nismo više Srbija, mala, pa seljačka; i ajdučka kad zatreba - sedim pod tremom, večeram i razmišljam, zalogaj mi u grlu zapinje, ko da jedem oskoruše.
Moja Živana dođe i sede pored mene na klupu. Ti si, Milutine, nešto ljutit, vidi se po tebi. A ne treba, veli. Vidiš, naš Radoje raste, imamo žita, biće ga do novog; ja sam sukna izatkala, krmača nam je sprasna. I vreme nas služi. Fala je bogu, vidiš, možemo da sedimo pod našim tremom i da gledamo ovu lepotu i milinu, volj ti da se okreneš prema Orašcu, volj ti prema Oplencu, - sve ona mene teši, ko da su vlada i kruna Orašac i Oplenac pravile nama za gledanje; ko na priliku: eto vama Srbima i seljacima Orašca i Oplenca, mesta istorijska, eto vam livada i zabrana, pa da vas se otarasimo.
Ne laj! - kažem joj. I da me ostavi na miru. Da gleda svoja posla, mene da ne teši. Dojadilo mi, pa je l' tako, nije sve u tremu i oko trema, u štali i oko štale. Tako ja razmišljam - kad, ču se kapija, ker nalanu, banu pandur, donese poziv da se javim u načelstvo, načelniku lično. I nemoj da omaneš, - veli pandur - pa da te vezanog sprovodim. Tako mi reče, jedinog mi oka!
Bože, mislim se, svaka li uštva pandurska misli da može vezati čoveka domaćina; oni, bogati, zaboravili da su naši stari vladare ubijali i proterivali, a pandure vezivali, u svinjce zatvarali, splačinama ranili i pojili, pa najposlije cerićem u potiljak.
E nemoj se ti čuditi na pozivu, ni panduru, sine - priđe moja majka i vako sede na klupu pored mene. Onomad, kažem, čuvam ja ovce na Košutici. Vedar dan, lepota jedna, otava zazelenela, a gavranovi izbili iza brega, preleću nebesima i grakću.
Dobro, mislim se, ne zavisi valjda naša sudbina od tica. Idem ja da vidim de sam bio i šta sam radio u ovom svetu, šta sam ja državi, i šta je ona meni.
Zbog čega se, brate, moja štala ispraznila, ko je mene doveo do prosjačkog štapa; jesam li ja nešto šćerdao u meani lumpujući, jesam li na kartama ispraznio štalu, jesam li se ja istrošio po luksuznim banjama!? Kruna, vlada i političari su zametnuli kavgu i zapodenuli rat. Ako si, bre, i kralj moraš razumeti. Ja sam tu krunu sačuvao. Sačekaj pobogu, dok junice stasaju, da se otele pa da Milutin podigne i telad i da i' proda ko bikove, pa da bude i za Milutina i za državu, ne može država da uzme sve, a Milutin da ostane go ko pištolj, nije meni država maćija, ama nisam ni ja njoj pastorče.
Uđem u načelstvo, kako dolikuje - na meni sve novo, ko da ću na pričes. I kapa. I košulja. Gunj od sukna. Opanci novi, šest redi kaiša. Pravi Šumadinac.
Načelnik sedi za svojim stolom i ne podiže glavu, sanćim, nešto radi. Ne pogleda me, a pita: što si ušo tako kaljav?
Vidim ja šta je i kako je. I ne gleda u mene, a kaže da sam kaljav: oće da me zbuni, krpu od mene da načini. Al ništa, ćutim ja.
A on će opet: U državno načelstvo se ne ulazi u kaljavim opancima.
Nisam ja kaljav za inat načelstvu, nego su nam takvi putevi i sokaci, taka smo mi zemlja i taki narod - mirno ja njemu, ne bi da se zaoštrava. Neću valjda da mu objašnjavam kako je mene Živana posipala da se ja podmijem, da sam nokte podrezao i na rukama i na nogama i da sam sve čisto na se navukao jer sam u državno nadleštvo pošao i povodom posla s kraljem. Čisto mi beše žao moje majke što se nako radova pa kaže: Sad si, Milutine, blago majci, pristo i sa pokojnim kraljem čika Perom, da je živ, da sedneš a da se ne postidiš.
Umeš li ti, Milutine, da skineš kapu kad ulaziš u državno nadleštvo? - ustade načelnik, namrštio se, gleda me, oće zeca da mi utera u srce. Vidiš li ti ovo? - pokazuje mi na kraljevu sliku što visi o zidu, a u ruci mu ono moje pismo što sam ga kralju atresovao na Oplenac.
Viđao sam se ja sa njim u tri rata. A što se moje kape tiče, nije baš za skidanje podesna - pokažem mu ja šajkaču. Ova kapa je vojnička, kažem, pod njom sam ja sve ratove ratovao ko i moji stari. Nama je, gosn načelniče, vaka kapa na glavi da je ne bi morali skidati i kad treba i kad ne treba. Zna kralj da ova kapa nije za skidanje - sve ja njemu tako, šiljak u brk.
Šta ti, bre, misliš, ko si ti! - viknu on na mene.
Gosn načelniče, nemoj se na mene istresati i lepo mi reci de si ti bio za vreme rata? - pitam ga, sinovče, jer sam doznao da je bio švapski oficir.
Ko si ti da ti mene za to pitaš, ko je tebe za to ovlastio? - zbuni se on, ne bi mu pravo.
Pa evo, gosn načelniče, u čemu je stvar. Kralj i ja smo ratni drugovi, zajedno smo tri rata ratovali i ja sam njemu ko svom ratnom drugu pisao, pa bi sad da znam je l' je on to dozvolio da između njega i mene presuđuje neko ko je protiv nas ratovao.
Kakve veze ima rat sa tvojim pismom i tvojim porezom, znaš li ti šta govoriš i šta pišeš?! Misliš li ti da kralj nema druga posla nego da brine o tvojim junicama! - maše on onim mojim pismom.
Slušaj, gosn načelniče, meni kralj nije potreban da bi me unapredio i činovnički položaj mi dao, ja ne mislim da mu kolam oko dvora, niti ću na njegov bal da idem; meni je kralj zbog moji junica bio jednom potreban, a ja sam njemu više puta potrebao, pa sam mu se zato i obratio, kao ratnom drugu s kojim sam zajedno stvarao Veliku državu...
Načelnik me preseče u reči: Od taki, veli, kao što si ti sad država mora da se brani.
Ček! Zar od mene da braniš državu, od mene, bez koga je ne bi bilo!
A on, klima glavom, potvrđuje da baš od mene treba da je brani.
Ako je tako, onda je naopako, onda državu nije trebalo ni stvarati.
A on, besan - oće da me uapsi, kaže u buvaru da me nabije.
E, to je malo poteže, gosn načelniče. Ne apsi se šumadijski domaćin tako lako, nisam ja činovnik, nisam ni oficir, ni lopov, ni političar, ne možeš ti mene da uapsiš. Ne smeš ti to od kralja, koji ti je moje pismo dao. Zna kralj ko čuva državu i krunu. Možeš ti koga oćeš drugog da apsiš, ko ti kad - kako za apsenje potreba. Možeš činovnika, kad god oćeš. Možeš i oficira. I popa ti možeš da uapsiš. Ali ne smes šumadijskog domaćina. To su svi kraljevi dosad znali, pogotovu naši srpski, seljački.
Šta kažeš! - dernu se načelnik. Kakog seljačkog kralja spominješ, sram te bilo! Njegovo veličanstvo, kralj Jugoslavije nije kralj seljački, to je, veli, uvreda.
Pa seljački, nego kako, ne može kralj biti gospodski ako mu je narod seljački. Drugo je to što je on vas u svilu i kadifu umotao, ali ne opstaje se na svili i kadifi, nego, zna se... zna to i kralj. Vido je on šta je izdržalo od dvanaeste do osamnaeste, poruči ti to njemu, slobodno mu reci šta je Milutin reko, baš bi voleo da me on uapsi zbog toga.
A načelnik se pravi nevešt. Šetka, unervozio se, grize brk. Ne razume, kaže, zašto on mene ne bi mogo da uapsi; nije, veli, iz našeg kraja, nego otud iz bivše Austrije pa ne zna, sanćim, zašto on ne sme da me apsi.
Pa eto, prosta je računica, gosn načelniče - ne smeš zato što je Milutin domaćin čovek. A domaćini su narod! A to su ti oni na koje se oslanjaju carevi i kraljevi, oni koji su državu stekli i sačuvali. Dabome, domaćini koji svoju zemlju rade i svojim radom decu svoju rane. E, to da znaš, nji ne smeš da apsiš. Naši kraljevi nisu to dozvoljavali. Dosad. A ne verujem ni odsad. Znaju oni šta su i ko su domaćini šumadijski, a znaju ko bi oni, kraljevi naši, bili da im nije domaćina i znaju šta bi bilo sa državom koja domaćine cveli. Sve to kažem načelniku. I kralju na Oplenac da poruči sve što sam rekao. Sve.
Načelnik se upreo. Šetka. Trlja bradu. Pogleda me, pa mane glavom. Šta bi bilo, veli, kad bi kralju sva seljačka pisma, vaše žalbe i kukumavčenja, stizala u ruke. Čudi njega, kaže, što smo mi seljaci ovamo u Srbiji navikli da razgovaramo sa našim vladarima kako nam kad ustreba. E, sad ne može tako, veli, prošla su ta vremena. Nije više država što je bila, niti je vladar više vaš, seljački.
U bogati, puče mi pred očima. Lesandra nije ni vido moje pismo. To su neki njegovi činovnici spetljali da ne bi, sanćim, kralja zamarali - ćutim ja. Da l' je ovo vako teo kralj, mislim se, il su ga drugi nagovorili, il je to sad sve porušeno zato što imamo veliku državu? Kako je da je - ne valja.

Boškovi sinovi

Zatreštaše puške, grunuše bombe. Bogami potraja to. A noć ko testo. Ja izađem pred kuću, osmotrim, čujem i vidim da se puca u Sarića kraju. Kad izjutra, lupi moja kapija, eto ti Pavla. Ajde, Milutine - zove me - Bošku Sariću poginuo sin.
Koji? - pitam ga, znam da je jedan Boškov sin sa zvezdom, a drugi sa kokardom na kapi.
Mlađi je Bošku poginuo, onaj partizan - veli Pavle, pa mi sve kaza šta je i kako je. Mlađi sin došo kući sa nji trojicom. Išli Njegovom kosom iznad Janićijevića kuća. Paščad i' saletela. A oni drugi, dabome, nisu bili gluvi. Oni od Filipovića kuća osluškivali lavež i tako pratili one koje paščad saleću. Kad se lavež zaustavila kod Boškove kuće, znali su ko je. Krenu i opkole. I zovu na predaju. Kažem ti, čoveče - Srbin Srbina zove na predaju, oće brata za zarobljenika.
A niko ne sme da se preda. Ne sme ni brat bratu; u njinom ratu nema zarobljenika; jok brate, ako se neki nesrećnik predo u nevolji, ili ranjen, najcrnju je smrt izabrao.
To su i oni u Boškovoj kući znali. Prvi iskoči Boškov sin - baci bombu pa za njom, ali stigne ga metak u avliji. A ono troje za njim, pa i oni ko Boškov sin, nema tu šta, opkoljeni, a mesečina ko dan, sve i' pobili.
Ajdemo, Pavle - šta ćemo, taki je u nas red, da se pri sarani nađemo jedni drugima. Kad mi tamo, a Boškov stariji sin došo, al ne sme da uđe u avliju. Stoji, vako, na kapiji i ne sme ni pred oca ni pred majku. Naoružan, kokarda mu na kapi - ovim očima sam gledo - stoji čovek, al ocu i majci ne prilazi, ne sme. A nešto ga vuklo da dođe bratu na saranu. I dovuklo ga. Valjda ima nešto. Radisav, sinovac Boškov, došo i kaže da mu je sin pred kapijom. Boško kaže: Nemam ja sina, moj sin je, veli, mrtav. I pokazuje na sina u sanduku, na mrtvog. Miran Boško, kaki miran, slomljen čovek, a pamet mu radi ko sat; kaže da su njegovi sinovi njegovi samo kad su mrtvi, a ja se mislim: e, daleko smo dogurali, baš će nam vredeti neke pobede i slobode ako kojim slučajem do nje dođe.
Radisav izađe da prenese poruku, da kaže živom Boškovom sinu da ide svojim putem, ovde nema šta da traži.
Ja gledam Boška - on ti je, bre, opasan čovek bio, al sad se slego. Ubijen, kako i ne bi. Podizo sinove od oke mesa.
Priđe Boško meni i sede vako pored mene. Zagleda se u me, pa kaže: Ovo je, čiča Milutine - tako me zvao - i tvoja nesreća. Ja ga gledam, a on mene ne gleda, nego mu se oči u daljinu otiskuju. Stavi mi ruku na rame, pa opet ponavlja: Ovo je, čiča Milutine, i tvoja nesreća. Ovo, veli, ne može da bude nesreća samo moja, nit može da bude nesreća samo jednog čoveka; mlogo je, veli, ovo golema nesreća da bi bila samo jednog čoveka.
Mlogo, mislim se, mlogo golema, mlogo golema za ceo narod; mali smo mi narod za voliku nesreću. Gledam ga nakog, pa bi da ga nekako utešim. E pa sad, tako je vreme došlo, veli, Srbi oće da pobede Srbe. Prošla su ona vremena kad su se Srbi ostavljali politike dok je okupator u zemlji, kad su prvo branili otadžbinu pa posle izvodili račune političke. Sad je drugo vreme, sad oće okupaciju da iskoriste da bi se među sobom obračunali politički, taka je sad računica, ne misli se na obraz nego na pobedu. A on, veselnik, čisto se osmenu, pa veli: Što se vi stari ratnici ne okupite i ne dogovorite, pa ne stanete na put ovoj propasti; ko će, veli, ako vi nećete, vi ste ocevi i spasioci otadžbine!
Ja ga gledam, ne smem reći: koji ratnici i spasioci, ovi što su zavađeni ne znaju za oceve, ni za majke i sestre, oni se oko vlasti otimaju.
Kad, posle nekoliko dana, tako oko podne, viče Radisav, sinovac Boškov: Ajde, veli, deda Milutine, obesio se čiko!
Uh, bogati, zar usred bela dana! Ko se veša u ovo doba, mislim se. Al, opet, računam, on se nije obesio u pomračenju, mozak mu je radio ko sat; nije mu znači drugo preostalo.
Skidam ga ja sa vešala, a sve ko da čujem kako mi govori: ovo nije samo moja nesreća, ne može ovo da bude samo jednoga čoveka, mlogo je golema za jednog čoveka. Bogami ti kažem, lepo ga čujem: što se vi stari ratnici ne okupite i ne stanete na put ovoj nesreći?
E pa moramo se nekako okupiti, razmišljao sam, moramo da pokušamo, da učinimo što možemo, ako ništa drugo, ono da saves umirimo. Samo, kako? Trebalo bi da nas neki od naši bivši starešina povede, neki rezervni oficir.

Molio sam, al ne pomaže

Nekako uleto, četres treće, Spasenija, žena Velimirova, banu mi u kuću. Zove me da idem s njom Sretenu, da molimo za njenog sina Veljka. Ti si, veli mi, Milutine, zajedno s Velimirom i Sretenovim ocem Lazarom ratovao, ti si čovek koji sme pred Sretena. Veljka joj Sreten zarobio, kaže.
Čekaj, ženo, kako ga zarobio, pa i tvoj Veljko je neki četnik - ne ide mi u glavu da je Veljka zarobio Sreten, drugo je da su ga zarobili komunisti.
Moja Živana stoji postrance i krsti se - čudi se žena kako to Srbin Srbinu, komšija komšiji rob, oni su, bre, zajedno u školu išli i ovce čuvali, kako to sad jedan drugog zarobljavaju, zna se ko je vlasan da zarobljava. I tera mene Živana da idem Sretenu, ama iz ovi stopa. Ajde, Milutine, kaže, ti si sa Sretenovim ocem delio i zlo i dobro. Što ste ispisnici i što ste ratovali i Srbiju spasavali kad vaši sinovi zarobljavaju jedan drugog! Natuče meni Živana novu šajkaču i prosto me gura da idem.
Podne, bogati, sunce prigrijalo, a zajesenilo - i sam kako to može biti kod nas u Šumadiji. Ništa lepše na svetu. Ja pred školu, a ono pod lipom astal. Pa čarsav ćenarski. Za stolom Sreten. Sam. Pred njim jabuke, al ne vidim da je koja načeta. A kad čovek ni jabuku u usta ne može da turi, kako da razgovaraš sa takvim čovekom? I vredi li takoga moliti?
Podalje, pored ograde, konj osedlan, lupa nogom i bije se repom. Vojska se odaljila. Niko Sretenu nije rad, nit je on kome. Ko da je ograđen nekom ogradom, nevidljivom.
Ni meni nije prijatno da mu priđem, al ja se setim pokojnog Velimira, pa Lazara, Sretenovog oca - koliko puta smo bili zajedno u pozajmicama, na mobama. Setim se lepi dana, o slavama i preslavama i mislim se: zar smo mogli pomisliti da će nam naši sinovi i vake brige zadavati?
I kažem ja to Sretenu. Sve mu to kažem, a on veli da to sve zna i sam i da mu ja nisam moro i govoriti. Sedi tako, trlja bradu, pogleda u me. Onda šetka, šetka i gleda nekud. I ćuti.
Ja opet udri da mu što više iskažem o nama, ratnicima iz prošli ratova i o Lazaru, njegovom ocu, i o Velimiru, ocu zarobljenog Veljka. A Sreten mi se najednom okrenu i prostreli me pogledom: Ne možemo da opraštamo nikome! Nema tu šta da se priča!
Zar tako! - lupim ja dlanom o astal.
Tako, čiča Milutine, baš tako! Mora ga stići kazna, da nas Srbe ne istrebe; nije vreme da se mi junačimo i Nemce da ubijamo. Računica je čista - ako nji ubijamo, nas će mlogo nestati. Mi smo maloljudan narod, čiča Milutine, veli, nas je prošlog rata nestalo milion i dvesta iljada - sve on tako u brojevima - ako nas i ovog rata bude tako nestajalo, nećemo se održati. A Veljko je predvodio onu zasedu kod male ćuprije, on je tad mogo da ubije Nemca, a Nemci posle da pobiju stotinu naši. E pa ja, čiča Milutine, ne smem i neću, kaže, da oprostim život čoveku, koji više voli jednog mrtvog Nemca nego sto živi Srba.
Dobro, gosn kapetane - ja njemu sve onako po zvanju njegovom, iako je on Lazarov sin, iako sam ja njega kad se iz aprilskog rata vratio branio od njegovog oca Lazara, od mog ispisnika i ratnog druga - Veljko nije ubio tog Nemca, il, ne daj bože, više Nemaca. A on me preteče: Nije, jer sam ga ja omeo i razbio mu zasedu pre nego što su naišli nemački kamioni, a ti bi vido, čiča Milutine, šta bi bilo s našom nejači i sa selom i sa ovim strejama našim - pokazuje vako na selo.
Ja slegnu malo, al opet, vidim da će Velimirovu sinu da sleti glava, pa kažem: Gledaj, gosn kapetane, da se nasulite ako ikako može, nije glava kapa da je podigneš kad spadne.
Čiča Milutine - okrete mi se on ko da ga vatra opeče - ako ti i moj otac, i drugi vaši ispisnici meni kažete da ja krenem na Nemce, ja ću da krenem. Pa nek gori Srbija opet. Nek izgori. Nek Nemci ubijaju žene i decu. Nek sve postane Kragujevac i Kraljevo.
Ni ja nisam za to da ginu deca - promucam, vidim, bre, kud on nišani.
E pa, ako nisi za to da ginu deca, onda nisi ni moro dolaziti da moliš za Veljka. Sad se poslovi veliki svršavaju, nije zeman za poslove komšijske ne treba arčiti vreme. A ruke mu, šta da ti kažem, blede i crne, nema u njima pokreta, ko polomljene. Al dave, dave bogami. Reko bi nema u njima snage, ni znoja, ne mogu jabuku do usta, ko što ni usta ne mogu zalogaja, al eto, da zadave, da zakolju, to mogu. Ðernem ja levo i desno, teo bi da doznam de li je onaj Velimirov zatvoren, a on mi reče da idem kući i da opet navratim kad mi zatreba. A ja za njegovim rečima. Šta ću.
Moja Živana čeka na sokaku, kod Stankovića kapije. Pošla mi u susret, čeka dobru vest da je nosi Spaseniji.
Ne mogu te obradovati, niti ćeš ti Spaseniju, kažem.
Naopako, kaki ste vi to ljudi - prekrsti se moja Živana - zaboraviste ko ste i odakle ste, ko su vam bili očevi i dedovi, o majkama vašim nesretnim da i ne govorim: kako ćete, veli, na groblje o zadušnicama, tamo su vam majke i babe.
E pa, Živana, nisam ja tu ništa kriv, sad ljudi vlas za se osiguravaju.
A ona opet: Kako te nije sramota, Milutine, valjda prvo treba da se preživi pa se vlas sređuje - zastade malo pa me pogleda - i kaka će vam vlast biti ako se za nju tandžarama i noževima jagmite. A ja gledam pa se čudim kako se moja Živana izmenila na ovoj jagmi i vetrometini, ona sad govori ko da je knjige čitala.
Ženo božija, ne otima se ja oko vlasti; ko mene šta pita i ko mene sad uvažava, ovo je neko drugo vreme, ovo je sad golema politika - sve ja tako, a ona malo ko ustuknu.
Idemo tako nas dvoje sokakom prema Spasenijinoj kući, a Živana oćutkuje, vidim prebira misli.
Jaoj! - jeknu čovek tamo, kod škole.
Ču li, Milutine? - ukoči se moja Živana.
Čujem ja, kako da ne čujem kad se do po sela čuje.
Ponovo riknu - ko će drugi nego Veljko. Krklja. Ko da se ubija posek.
Milutine - gleda me Živana u oči - da l' si ti molio Sretena ko što treba i koliko treba?
Kako da nisam molio, Živana, molio sam i molio, kamen bi omekšao, al eto, oni su taki ljudi, slabo sad molbe pomažu. Ne tedo reći: molili su tako i Veljka, al ni kod Veljka nisu molbe pomagale.

Ne sme se dušmanin pominjati

Čekaj, sinovče, doći će i stari ratnici na red, sad ovo da ti kažem.
Na sarani sina Milana Perišića moja Živana, dabome, stoji vako uza me, čekamo da dođe pop, da održi opelo pa da pratnja krene. A popa nema; ni popovima nije lako, strauju da opelom ne uvrede ubice, moglo bi im se to osvetiti - zar nije pomrčina pojela popa posle one sarane u Bučiju.
A Milan, veselnik, šeta po avliji, pogleda na sokak da l' će se pop pojaviti. Ne zna čovek kako će da sarani sina, bez popa ne može, niko se bez popa ne saranjuje, samo ajduci, a njegov sin nije ajduk.
Vidiš li ti, Milutine, ni sarane nam nisu ko što su nam bile - Živana mi prišaptava - u sretna vremena se kukalo kad neko umre. Prosta žena, al vidi što vidi: nikad se nije više ubijalo, a nikad se manje kuknjava čula.
I meni mučno. Ćuti se, sve se sleglo i gleda preda se ko da smo ukrali mrtvaca, ko da je ubilac među nama.
Bilo bi dobro da vi muskarci, stariji ljudi zalelečete - prišaptava meni Živana - muška je kletva ubojitija. Razborita moja Živana, zna da ni ubilcima nije svejedno da l' ubijaju narod koji kuka i proklinje il narod koji ćuti. Al opet, kako ću ja kad svi ćute, valjda prvo treba Milan da zakuka, otac je.
Što ne kukaš, Milane - priđem mu - sinu ti je dvajesdve godine, školu je učio a ti nadničio; svi smo se radovali i nadali da i mi svog čoveka za lekara steknemo, a sad, evo, mi za njim mrtvim ćutimo i ramenima sležemo.
Milan me pogleda: Kako da kukam, Milutine, kaže, kad ne smem dušmanina da pomenem, a dušmana je sada svud, na sve strane, kaže, po potocima su, po vrzinama, a možda su i na ovoj pratnji. Stra ga, kaže, ako dušmanina pomene javno, da će mu ubiti i drugog sina; ne sme se, veli, dušmanin grditi. Ovaj što je grdio - Milan pokaže na kovčeg sa mrtvim sinom - vidiš kako je prošao.
Ja se slego. Šta da mu kažem: u pravu je, vidi čovek dokle smo dospeli.

Ne bacaj lebac

Orem ja na Crnom Oglavku. Volovi mi posustali, ja zaustavim, sednem na gredelj pluga, zapalim cigaru.
Zdravo, čiča Milutine! - trže me glas s leđa.
Pomaže bog! - odgovorim ja i okrenem se: trojica s puškama stoje u oranju, namršteni, vidim, ne prija im moj pozdrav, a ja, budala, naučio - čim vidim ljude s puškama kažem: pomoz bog! Ko u moje vreme. Zaboravljam da ima vojske koja boga ne priznaje.
Imaš li što za jelo? - pita Pulov sin, prepoznado ga.
Odem do kola, uzmem torbu, izvadim zastrug, leb i slaninu i srče s rakijom. Gladnom vojniku sevap je dati leba i uz leba. Uzmite, ljudi, prezalogajite što se našlo i popijte.
A, piće nikako, mi smo, čiča Milutine, vojska koja ne pije - kaže Pulov sin.
Čudi me da ima vojske koja ne pije - slegnem ramenima, a on će opet: Nama je potrebna zdrava pamet. I poštenje.
Ja opet slegnem ramenima i mislim se: ima ljudi koji su zdrave pameti i čista obraza i popiju po koju, a može biti i obrnuto.
Popij - kažem mu - i zdravu pamet sačuvaj. Ja sam sa pukovnikom Ivovićem pred Veternikom pio grčki konjak, pozvao me čovek, pismo ko ljudi i zdravu pamet sačuvasmo i pobedu izvojevasmo, nije nam konjak ni pomogao ni odmogao - sve ja tako, o grčkom konjaku, fališem se da sam pio sa pukovnikom i sve bi da saznam zašto on ne pije, znam da je pio, a otac mu još više i dedu mu pamtim, pio, brate, više od drugi, a on, nikako, ni kapi.
Dobro, sinovče, da nisi bolestan? - uskopistio se i ja. Nikad nisam voleo bekrije, a još manje trezvenjake, zavetne; sve bi da doznam da l' oni to sad rakiju manišu da bi se narodu dopali dok se kake vlasti ne domognu.
Nisam bolestan, čiča Milutine - kaže mi - nego ne pijem zato što naši neprijatelji piju.
Pa dobro, mislim se, nisu vam oni zbog rakije neprijatelji, niste se vi podelili na bekrije i trezvenjake, nego na četnike i partizane.
Onda, pitam ga, oćete li vi štogod piti kad vlas uzmete, ili ćete ostati sveci do kraja. Sve me interesuje da oni ne trezvenjače samo dok se vlasti ne dokopaju.
Nikad se mi nećemo izmeniti - čisto se ljuti na me što ja sumnjam u to.
Dobro, sinovče. Ponukam torbu i što je u torbi.
Vidiš li ti, čiča Milutine, kako mi tučemo Nemce? - ne može da ćuti ni kad jede.
Vidim - kažem ja, iako, ruku na srce, baš neke mloge Nemce nisam mrtve vido - al vidim ja da Nemci ne tuku samo vas, nego i decu.
On me gleda pa veli da su sve kosti u temelju neke velike budućnosti uzidane. Svi oni đaci u Kragujevcu što su streljani, sve su to temelji.
Naslušo sam se ja o dečijim kostima i temeljima još preko Albanije, a posle sam vido kaki su temelji od dečji kostiju, viđalo se to i u ovom ratu - raspričo se ja. Govorim što mislim.
A, tako! - trže se Pulov sin i baci lebac. Ne zove me više čiča, nego samo Milutine, naljutio se.
Čekaj, ne bacaj lebac - podignem onaj komad leba i poljubim, pa mu pokažem na plut i oranje - ovo mora da se poštuje. Pokažem mu onaj lebac: Ja ovo, sinovče, pošteno zarađujem, za mene nema leba bez motike.
A on me i ne sluša. Samo sikće: Šta bi ti, Milutine, da saveznici sami pobede Nemačku pa da posle sami seire i dele svet. E, za take ko što si ti, Milutine, ima! - pljesnu Pulov sin po kundaku.
Čekaj, bre! - ja njemu, nije mi pravo što mi preti, i ko je on, Pulov sin, da preti Milutinu. Al kad je tako vreme došlo, suzdržim se ja; Nisam mislio da te vređam, niti da saveznicima dodeljujem uživanciju u pobedi, al eto, ima ljudi ko ja koji ne razumeju da se mlogo potpomaze ako se zapali opštinska arhiva, pogotovu ako su u toj arhivi samo spiskovi seljački kuća i domaćina, godine rođenja i dani smrti.
Sve arhive ima da se spale, kake da su! - odseče Pulov sin. Oće da pali, i kvit.
Ja opet nisam rad da se pale spiskovi koji samo nama služe, a Nemci zbog spiskova koji njima ni zašta nisu potrebni da pale naše kuće, ubijaju čeljad... sve čerez neke artije koja nikom osim nama samima nije potrebita.
Pazi, Milutine, šta govoriš - seva on i pogleda u onu dvojicu pored njega, i oni se iskrlještili - nemoj misliti da mi ne umemo da ubijamo.
To mi nije na um palo - kažem - znam šta umete i možete, ne morate me mlogo uveravati. Ja sam reko što ste me pitali. Niti sam vas zvao da dođete i da me na oranju gladna ostavite, niti sam vas prvi šta pito, a kad ste me pitali - ja vam reko. Ako si teo da ti odgovorim što si sam znao i želeo, nisi me moro pitati; ako si me pito da me čuješ, otrpi da ti odgovorim. Kaku ti to slobodu obećavaš ako ubijaš za ono što ti se ne sviđa, ima li u toj slobodi kake slobode i za mene?
Sve su to ozbiljne stvari, sinovče. I smešne. Pa je l' tako? Ti odratuješ svoje, odužiš se otadžbini, a onda dođe Pulov sin pa i on oće da ti soli pamet.

http://www.kodkicosa.com/knjiga_o_milutinu.htm

eto vam link opet..čitajte nešto, dobra knjiga...nema Džimeta da se javi dal je pomerio knjigu ili još pridržava saksiju...

Tebe, Milutine, više niko ni za šta ne zarezuje

Sačekajder malo, posle ćemo o starim ratnicima. Prvo moram o Bori Jurišu. Da ti kažem, on je od Garašića, a Juriš - to ime nadeli su mu njegovi ratni drugovi. Valjda zato što je jurišao. Poznavao sam ja opake ljude iz prošli ratova, jurišaju ko ćoravi pa im posle dadu nadimak - juriš. I ovog Boru ja sam dobro poznavao. I oca sam mu, Jablana, poznavao. I dedu, Borivoja. Oni su bili dobri ljudi. I deda mu i otac bili su crkvenjaci. Posluživali za vreme službe u crkvi i otpevali popu, nosili mu petrailj i kadionicu dok bi svetio vodicu po selu i kad bi išo na sarane i daće, a Boru su školovali za popa, učio bogosloviju u Sremskim Karlovcima, dobar je đak bio, mlogo se radovali njegovi, znaš i sam šta znači za jednu sirotinjsku kuću da odškoluje popa. Ali, Bora nji prevario, nije teo da se zapopi, a sve ga je čekalo: i crkva, i crkveni stan, i votnjak, i vinograd, i dva ektara ziratne zemlje, i dva ektara livade. A parohija, šta da ti kažem, dva sela, oba bogata i sve njegovi ljudi. Al šta to vredi, ne tede Bora da se zapopi, nego se odade komunizmu, pa sve sa onim opančarima i abadžijama, glavnim komunistima. Pa tako i četresprve, ode Bora za opančarima i drugima, a otac mu precrče.
E taj Bora, sinovče, dođe sa svojima da se odmore i narane - mislim da je to bilo nekako oko Nikoljdana četrestreće.
Sakrio ja nji na tavanu moje štale. U seno. Među njima jedan ranjen. Ne znam čiji je, ne poznajem dete, al poznajem da ga je rana zapekla, da je u vrućici i poznajem da je naše gore list, da muški podnosi gadne rane, ni zubima da škrgutne. Vele da je iz Hrvatske, od ove dece izbeglica. Sve mu ustaše pobile. Pominje sestru. Da ti srce prsne. Treba za njega mleka i nekog čaja, a mogla bi Živana i melem da mu stavi. I nije za ranjenog mladića da spava na tavanu, treba ga preneti u postelju da mu Živana menja obloge - greota je, mlad je nesretnik, malo je stariji od mog Radoja. A Bora Juriš me zadržava da ga slušam, raspričao se o porezima.
Čekaj, bre, Boro, nisu porezi najveća nesreća sveta i nije sad vakat za rešavanje poreza. Take stvari se, Boro, rešavaju u skupštinama, a ne na tavanima - kažem.
On ni da čuje: Kake skupštine, kaže, skupštine su imale dosta prilike da ukinu poreze, pa što i' nisu ukinule! Ne možemo se, veli, u skupštine uzdati, ta se pitanja rešavaju na juriš, a ne u trapavim skupštinskim razgovorima.
Da ostavimo to, Boro, za koju drugu priliku, a ja ovo dete da snesem sa štale i odnesem u postelju, tamo je toplije i udobnije, Živana će da mu opere ranu komovom rakijom i da previje melem, ko svom detetu. I mleka mlakušnog da se napije, nije tavan štalski ranjeniku postelju da zameni, ako može skupštinu.
Snesem ranjenika i položim u svoju postelju. Živana upali lojanicu i da se na posao. Ja podložim vatru, uzmlačim vodu, uzmlačim komovicu. Pa čisti onu ranu. Pa namaži melemom i previ, Živana donese mleka i meda, pa milina.
Onaj dečak se zagreja i u obrazima zarumene. I zaspa.
Živana i ja tako sedimo kraj njega, a on dete, duša te boli. Kad zadudnja na vrata. Pa i u prozor. Vidim cevi na prozoru i nije mi teško da prepoznam kad kundak u vrata udara.
Uzmem sikiru, stanem do ulazni vrata i, sanćim, pitam ko je.
Otvaraj, otvaraj! - brunda glas spolja. I preti mi neko.
Pazi, Živana - došapnem ženi - ako uđu, reci da je ovaj u krevetu naš sin, Radoje, reci da se Radoje razboleo.
A šta da kažem ako mi i Radoja vide? - ublede Živana. E, tu sad ne možeš biti pametan. Šta ću i kud ću, ne znam. A lupa na vratima ne prestaje, oće da odvale vrata.
Skinem prangu i stanem na vrata. I prepoznam Vučića Bajovića.
Koga imaš u kući, Milutine? - podvikuje mi, oće da me uplaši. A ako me uplaši, odo i ja, i moji, i kuća. Vučiću Bajoviću ništa nije da te ubije i kuću da ti zapali. Oće Vučić i gore da ti učini. Bio je pekar na zanatu kod Milojice. Nikad mu vatre i noža nije dosta.
Zašto sija lampa u tvojoj kući, Milutine? - oće Vučić Bajović da prođe pored mene preko mog praga.
Čekaj, bre, Vučiću, ne ulazi se tako u moju kuću; jesmo li Srbi i ljudi, treba li meni u ovoj kući živeti, a kako ću ako mi u kuću svako upada kad mu se prasne ćef! De sam ja neko i nešto ako na svom pragu nisam?
Milutine, ne čitaj! - gurnu me Vučić, oće da prođe.
A moja ti Živana izađe na prag pa iz sveg glasa: O, Sretene Čarapiću - savila dlanove u levak, a glas joj odjekuje - o, Sretene, kapetane! Viče što je grlo donosi.
A Vučić se pomeo: Što se dernjaš, Živana, šta oćes? Zašto dozivaš kapetana?
Oću da pitam kapetana Sretena Čarapića, sina Lazarevog, zašto su ova moja budala - pokaza na me - i njegov otac Lazar ratovali od devesto dvaneste do osamneste ako ni na svom pragu nismo zaslužili da nas poštuju ko ljude! Oću, kaže, da pitam Sretena Čarapića da li ga je zato otac školovao za oficira da njegova vojska sad upada u kuće ratnim drugovima i komšijama njegovog oca. Oću da ga pitam zašto će mi kuća ako u njoj lampu ne smem da upalim od njegove vojske ni kad mi je sin bolestan.
Ja je gledam - čega se dosetila, bogati. I vidim, Vučić splasnuo. Nije znao da je dete bolesno, kaže. Sve se pravda. I ode. A Živana meni za oči: Odrtavio si, veli, u ratovima, a ne znaš kako se sa vojskom razgovara.
Stani, Živana - ja njoj - znam ja kako se s vojskom razgovara, al ovi nisu vojska, vidiš ti koji su ovi.
A ona ni pet ni šest: Tebe, Milutine, više niko ni za šta ne zarezuje.
Ja stanem vako pa se razmislim - stvarno, tako i jeste, niko mene ni za šta ne zarezuje.