Knjiga o Milutinu

Kako bih vam rekao a da ne ispadnem sisa...

pročitao sam je jedno 20 puta, par puta sam zamalo pustio suzu na neke delove...par puta sam i pusti suzu....

zanima me koliko vas je pročitalo ovu knjigu.... ili neku drugu knjigu koja je ostavila jak utisak....

i zanima me da li bi bilo glupo da vam lepo iskucam dnevno po jedan deo knjige, nije dugačka, nekih 150 strana, stranu ili poglavlje dnevno...mene ne mrzi...

ako je glupo, loknite je....

Spašavaj volove

Ne mogu tačno reći u kom ono mestu beše, tek dodeliše našem vodu volove. Skupilo se, bogami, sedamdeset volova koje od artiljerije, koje od komore.
A nama milo - seljacima rogata stoka mnogo znači, znaš i sam.
Idu naši volovi, bogami, sve ko da znaju da treba stići naše kolone, a ja pogledam koliko je suncu do zalaska. Kad, zviznu olovo. Sa oni čuka odjeknuše puške.
Zasuše nas i bombama i kamenjem.
Stenje stoka, riču volovi. Padaju niz litice u provalije. Mi u zaklone, a Arnauti zovu na predaju.
E pa, ništa nam ne vredi, ovima se ne smemo ni predati, mislim se, ne smemo im ni goveda predati. Da je bog teo da se predamo, on bi nam odredio neprijatelja kome se smemo predati, ne bi nam odredio Arnaute. Pucam i ja, požurujem volove i mislim se: ne bi ni prema Nemcima bilo lepo da se predamo ovima. Šta bi o nama Nemci mislili i zar bi nas cenili da se ovima predamo. Pa je l' tako? Imali smo mi i jači i uljudniji neprijatelja od Arnauta, pa se nismo predavali. Kako sad ovima zarobljenici da budemo, na te grane da spadnemo; ja neka junačina nisam, al opet, stid bi me bilo da se ovima predam. Vala bogu, mislim se, šta li oni o nama misle kad nas zovu da se njima predamo. I što li će njima roblje? I roblju treba krov nad glavom i postelja. I roblju moraš dati leba i uz leba.
Smešno, dabome. Al - guraj dalje! Spasavaj volove. Pucaju oni, pucamo i mi. Stoka se poplašila od onog kamenja, ranjavaju je i ubijaju kamenjem i bombama. Padaju volovi u surdumu, niz litice. Al, opet, iskobeljasmo se.
Jaoj, da li će ovo unuci i praunuci naši i praunuci praunuka naši' smeti da zaborave, da l' će ovo biti opisano! - odhukuje Tanasko Stragarac, a sve gleda ka onom mestu i onom paklu de nam volove izranjavaše i pobiše.
Zaboraviće se, jašta će, mislim se - ko će da opisuje ove nesrećnike što pore konjske leševe i jedu da ne bi umrli od gladi nego od bolesti; ko će da opiše ove zbegove što se vuku za vojskom koja je mučnija i slabija od nji! Ko će da piše o onoj četi đaka što je zalutala u snežnim vejavicama u albanskim planinama i umesto na more stigla na nebesa? Ko to može da opiše? Da je bog teo da to ostane zapisano, on bi onaku sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu čitljivijem. I narodu manje zaboravnom nego što smo mi.

Odlicna knjiga. Ja kad citam uvek podvlacim recenice koje mi se dopadaju i izvucem ih u jednu beleznicu, ovde sam imao par, a inace iz jedne knjige nadjem najvise dve recenice.

Citat:

"Cuvaj dusu- carevi i kraljevi ti je sacuvati nece. Cuvaj glavu-carevi i kraljevi za tobom zaplakati nece, dobro se zna ko za mrtvim vojnikom place."

Medaljoni

Iza jedne okuke i poveće stene izbiše Arnauti, nji šestorica. Ugledaše nas pa se malo i pometoše - naučilo to da prepada žene i decu pa se od nas kao malo i uplašiše. Tek, puče jedna puška. Jedan je njin podigao bio na Vasilija, al vo spase našeg Vasa, te mi udri. Oni se potkočili, vide da su se sreli sa mrtvacima, a mrtvaci se ničega ne boje. I dok dlanom o dlan, troica nji padoše, jedan osta u mestu, uplašio se i zbunio, a dvojica pobegoše, vako, niz put. Vasilije zateže pušku, pogodi, bogami, jednoga, rani ga.
Pavle oće na nož. Oće, veli, srce da mu izvadi, ako ga ima. Kivan Pavle zbog volova.
Ne dam ja, nećemo nikog da koljemo: uzmem Arnautu pušku, izvadim zatvarac i zavrljačim u surdumu. Ðernem u njinog mrtvaca i vidim, viri mu marama iz džepa. Ja preturam po džepovima, pa počnem vaditi - minđuše, lančice, prstenje, sat železnički, nekoliko zlatni zuba i dva medaljona, u njima vojničke slike, nosile i' neveste il sestre. Poturim to pod nos onom Arnautinu, a on cepti ko prut. Pavle i njemu zavuče ruke u džepove - i kod njega ko i kod oni mrtvaca, puni džepovi opljačkani stvari. Pavle ustuknu korak, pa poteže iz puške, onaj drepi o ledinu. A Raka Trocki se uzmuvao, krivo mu na Pavla. Brani Arnaute. Oni su, kaže, ljudi nedužni, oni su narod siromašan, mlogo izrabljivan. Srbi su se grdno ogrešili o ovaj narod. O tome je knjigu napisao jedan naš prvak. U toj knjizi, veli Raka, grdno se osuđuje srpska vojska što je gušila arnautsku pobunu. Piše da su vojnici grdno postupali, da su topovima tukli pobunjene Arnaute i njina sela.
Raspričao se Raka Trocki, opet nam pamet prodaje, a mene zignu ovde. Ja se u knjige ne razumem i o tome neću da govorim, ali znam ono što sam očima svojim gledo i na svojoj koži osetio.
Je li, bre, Rako - pitam ga - je l' ti to pričaš da smo se mi ogrešili kad ono Arnauti na nas zajedno sa austrijskim oficirima udariše i našu Šumadijsku diviziju poklaše.
Raka se malo lecnu, a Pavle ga, vako, ščepa za grudi. I opsova mu mater, tom što je pisao knjigu o Srbiji i Arnautima. Čuo sam ja za tu kuknjavu na tuđem groblju - drkće Pavle, psuje pisca te knjige, psuje njegove pristalice. Ta stranka je, veli Pavle, glasala protiv našeg ratnog budžeta i onda kada su Nemci nadirali prema Kraljevu.
Ček, bre! - umešam se ja. Uvatim Pavla za ruku. Ne dam da dođe do nesreće, računam, nije lepo da se mi među sobom za guše i noževe vatamo dok nam Arnauti ubijaju iznemogle vojnike i decu.

Raka Trocki se uzmuvao, krivo mu na Pavla. Brani Arnaute. Oni su, kaže, ljudi nedužni, oni su narod siromašan, mlogo izrabljivan. Srbi su se grdno ogrešili o ovaj narod. O tome je knjigu napisao jedan naš prvak.

Nataša Kandić u muškoj formi.

to care, podsetio si me da procitam...
odavno sam hteo da procitam i nabavio sam i poceo sam jednom, ne secam se zasto sam stao :s
cim procitam napisacu utiske...

Sinoć sam krenuo da čitam na ovoj temi, pa sam prešao na link i stigao do ubistva kralja, prekinuo samo zato što od ovog mog lampaša oslepim i izgubim koncentraciju
Sad ću da nastavim, nadam se da ću sutra ustati na vreme i bez krvavih očiju :)

On je lep ko upisan, a naši opanci poderani

I poručnik Garašanin se razbole. Sve se junačio, junačio, al vidi i on šta je sa nama, pa mu popustili živci, a ni stomak njegov nije bio kako treba.
Ovaj neće stići do Soče - veli Vasilije.
Ne laj, Vasilije, ako smo onemoćali, nismo dušu izgubili i nećemo! - ne dam mu da se posmeva.
Ne daj se, sinovče! - priđem poručniku, pomilujem ga po glavi, a glava mu gori, vidim ja koji je vakat. A kako da mu pomogneš? Ovde nema bolnice, sad je on u našim rukama i na našem obrazu.
Uzmi cigaru, Milutine - šapće mi poručnik Garašanin. Smeši se i rukom pipa džep.
Lazar Senički skide kožuk, navuče ga poručniku na leđa. Ja pridignem poručnika i stavim ga u krilo Lazaru, a on ga drži ko dete i nadnosi mu noge nad vatru.
Spavaj, poručniče - kažem mu. On se promeškolji, zavuče ruku u nedra, izvadi medaljon, bogorodicu, poljubi je, pa je skide i pruži mi zajedno s lancem. Moli me da odnesem tu bogorodicu njegovoj majci u Aranđelovac.
Ja uzmem bogorodicu, okrenem se, odvojim se od vatre i pomolim se. Pomozi sad, bogorodice, ako ćeš ikad!
Poručnik Garašanin se nasmeši. Čuo me. Fala ti, Milutine, veli, al ne vredi.
Pomoći će, blago meni, pomoći će, ko će, ako ona neće. I kome će, ako tebi neće. Zaslužio si pomoć i kapom i šakom. Dao je, bre, sinovče, prsten i amajliju da kupimo volovima seno. Nikad nije zatajio, ruku na srce. Jes me mučio, al ni sebe nije štedeo.

E, da budale ne satreše noliku našu decu, i naše ljude, i Srbi bi mogli biti priličan narod.

Knjiga 'nako, nije vrhunac literature, ali ima nešto u njoj. Jbg, valjda tematika i poruka. Danas ta tematika i poruka izgledaju neaktuelno, pošto su ti isti nacionalni bukači koje je autor tako lepo opisao malo osramotili lepo poimanje patriotizma i poštenja, ali verujem da ono seljačko srpsko "s obe noge na zemlji" nije još sasvim izumrlo. Mislim da ova knjiga prenosi i oslikava nekakvu srpsku posebnost koja nažalost nije imala toliko uticaja na kreiranje državne politike. Uvek nas vode bukači, bez poštenja, mudrosti, dalekovidosti... Zato je i moguće praviti takve samoubilačke pobede kakve samo mi znamo. Samo ne znam, pored toliko normalnih ljudi, kako to da u Srbiji uvek pobede najgrlatiji, i onda narod krene kao ovce?

pored toliko normalnih ljudi

Jesi li siguran da je baš TOLIKO? :)

Mnogo ste počeli da postujete dosta je dva tri posta dnevno da pratimo ko seriju :)

Nezasiti smo:)

Bacaju nas ribama, neopevane

Stigosmo mi Srbi i do mora i videsmo svoju sreću.
Cedi se studen iz kostiju. Pločnici se pune našim mrtvacima, a savezničke lađe ne stižu. Posle sam čito - trista devedeset hiljada mrtvi Srba ostalo je na obali mora od Skadra i Drača do Valone. Nisu Nemci, Švabe i Mađari, ni Bugari morali da nas ubijaju - mogli su nas, komotno, prijateljima i saveznicima prepustiti, lasnije bismo od prijateljske pomoći stradali nego od sveg oružja neprijateljskog.
Eto tako, na moru si i lebdiš nad ponorom. Ispušten, neprivaćen: tuđu milos čekaš, a nje nema. Vuče se gomila bolesnika i mrtvaca, niko nji ne uračunava i ne ceni. I što bi, misliš se, nisu nas cenili ni oni koje smo mi svojom seljačkom mukom plaćali, što su se juče iz naši seljački gunjeva iskotili - što bi nas cenila engleska i francuska gospoda.
Stevo Tuležanac se uplašio, vidi zlo očima, al bodri - sanćim, nismo mi zatureni i zaboravljeni, naši saveznici su hrišćani, a i mi smo neki hrišćani. Nada se nekom izbavljenju, al koga sad da izbavljaju kad smo pomrli, neopevani.
Vasilije, ko što ga je dao bog. Ne da, veli, evropska gospoština svoje lepe lađe da i one rede gegule; pogledajte se, veli, pa će vam biti jasno: nisu saveznici pravili svoje lađe da na njima skapavaju vašljivi Srbi, briga je nji što su Srbi zbog lude glave bolesni i usrani. Vidite, veli, na šta ličimo: mi smo rulja kostura i živi mrtvaca. Eto nam, veli, vazda smo se trudili da ličimo na svoje stare, sad smo ko i oni, mrtvi.
Pa kad pogledaš tako ti i dođe. Šalu na stranu, tako je i bilo. Oneredismo mi lađe, baš kad se silazilo na Krf. Ja sam bio među poslednjima, straota pogledati šta su kosturi izbljuvali.
Malo ko je na nogama, sinovče. Ležiš u bolnici. U tuđim si gaćama, na tuđem lebu.
A mrtvace, na gomile. Bolničari samo iznose. I za mene došli. De, bre, što mene! - uplaši se ja, a oni bolničari se nasmejaše: doktor im, kažu, rekao da sam mrtav. Koji doktor, bre, valjda ja znam bolje od njega, bi mi krivo, vidim na koje sam grane spao.
Stevo Tuležanac se prepo. Znaš li ti, Milutine, da za nas nema kovčega, bacaju nas, veli, ribama, neopevane.
Nema, šta možemo, nema ni za oficire - tešim ga.
E da je kaki dasaka da se za bilo kaki sanduk sklepa, pa da ga sarane u zemlju, kaže. Teško mu se i pomisliti da će ga ribe pojesti. Mi seljaci, kaže, nikad dosad nismo videli more. Sad nam se ukazala prilika, a mi moramo da umremo. I ribe da ranimo svojim telesima. Nisi u životu okusio morsku ribu, a sudbina ti odredila da te morske ribe pojedu.
E pa, take smo mi sreće. Al ne vredi nam kukati, nego da gledamo kako da se preživi.
Malo po malo, nanožismo se mi koji smo preživeli.
Počesmo i da obilazimo jedni druge. I da izlazimo iz šatora, ko gušteri na prvo sunce.
Gledaš okolinu, gledaš more. Misliš, dabome, na Srbiju. I kako ćeš da se vratiš.
Sećam se, ko sad da gledam - izneše na nosilima nekog Branka, mislim da se prezivao Jovanović ili Janković, ne mogu baš posigurno reći, znam da je bio iz Kragujevca. Izneli ga vojnici, on tražio, oće da gleda svet, mlad čovek, školovan.
Pridiže se on, i sede na ona nosila. I on gleda more.
Vidiš li, dobro, kako se ovo more smirilo i umirilo, najelo se srpskog mesa, veli mi, pa otežalo i čisto pridremalo, ko ubojnica.
Ja nemam njegovo oko i ne poznajem more, prvi put ga vidim, al mi teško dođe. Pogledam ga kivno, a on pridodaje: Vako će da bude i posle rata ako se kogod od nas u Srbiju vrati, sve će, veli, da se smiri i zaboravi, ko da ništa nije bilo, ko da smo, veli, štapovima udarali po vodi.
Bolje bi za tebe bilo da te mi odnesemo u krevet, tebi ovo sunce škodi, kažem mu. Vidim da je bled i na pečate modar, bolesniku je i sunce neprijatelj, mloge je i ono dokusurilo. On neće, oće da čeka da vidi zalazak sunca - deklamuje nešto o suncu i pučini.
Izjutra njega odneše, dabome, ribama. Ja posle opet gledam ono more i mislim na Branka, sećam se šta mi je ko juče reko, pa i sam primećujem da je more otežalo i da je pridremalo i da na njemu nema ni jedne rupice ni tačke tamo gde su Branka bacili, ništa se ne poznaje.

Deluje mi kao slična knjiga Vremenu smrti koji sam čitao pre par meseci,barem po tematici...

prividno ista tamatika, Šejn...al Ćosić komunjara, pisao iz njegovog komunističkog ugla...
ja kad sam pročitao Vreme smrti steko sam utisak da smo mi najgori na svetu....a kad sam pročitao ovo shvatio da nismo...

Ne znaju deca šta govore

Poplićem ja prošće. Radoje mi pripomaže - lep dan za taj poso. Kad, javi se crkveno zvono i birov poče da se dernja. Ja ne razabiram, al osećam da ima nešto novo i da se opet neka litija sprema.
Milutine, Milutine! - Mijailo zove, da idemo u školu. Odma. Poručio učitelj, da i mi ratnici dođemo, da prikačimo odlikovanja i ponesemo barjake. Srušen je, veli pakt sa Nemcima.
Ček bre, jesu li se Nemci pišmanili i najurili nas, ili su to ovi naši napravili neku ujdurmu?
Naši obraz osvetlali - raduje se Mijailo.
Ama, mislim se, rano je za radovanje, tek ima obraz da se svetla, lasno je pocepati ugovor, jebem ti boga i sve do boga, ovo na rat miriše.
Odem ja da se obučem i krenem za Mijailom. Šta ću, ne mogu ni ja osim sveta.
Milivojčić sa Obarka naiđe, nosi barjak, zove me da idemo zajedno. Ja izvrdavam, nisam željan barjaka. I njemu savetujem da se mane, šta će mu barjak, barjak je srpski, svatovski, nije državni, jugoslovenski.
Milivojčić ni da čuje, milo mu barjak nositi - mlad čovek, nije bio u ratu i ne zna šta je barjak.
Živani se ne sviđa. Vrti glavom Živana: Što ćeš ti, Milutine, među decu i učitelje, ti si, veli, odužio svoje, nemoj da te tako našaranog i okićenog za neku nesreću iskoriste i namagarče; bolje ti je da ideš ko guska u maglu, nek prođe ova litija bez tebe.
Razborita moja Živana, al kako da je poslušam, kažem ti, ne mogu ni ja osim sveta. Odem školi.
Nas solunce stave na čelo povorke, pa u čaršiju. A tamo glavna učka. Srpska posla. Na ulici đaci i barjaci, vika i pesma. Tako je bilo i devesto četrneste posle ubistva onog princa u Sarajevu. I onda su se veselili ko da su rat već dobili. Ni sad nisu bolji. I sad su napustili skamlije, digli barjake, psuju, pevaju, kliču i podvriskuju. Srušili pakt sa Hitlerom. Na sav glas viču: "Bolje grob nego rob!" Ko da će im neko dati da biraju, šta im je bolje, ko da neće biti i jedno i drugo kad se uzmora - a nije dobro ni jedno ni drugo.
A mi, solunci, kažem ti, vako, napred, pred onom decom idemo bangaljavi. Šareno odeveni, šumadijski. Sjakti se ordenje i medalje što smo na grdnim bojištima podobijali. Oko nas se dernjaju, zafaljuju se Engleskoj što je pomogla Srbima da sruše pakt i vladu, i da postave novu koja će sigurno da nas povede u rat na strani Engleza - a ja se mislim: nisu Englezi ludi, Englezi svoja posla svršavaju, briga će nji biti koliko će Srba nestati, baš ko i onoga rata.
Stanite! - povikaše. Zaustavljaju nas neka deca, đaci. A fotografi, vako, ispred nas, nameštaju se, oće da nas slikaju, te ja ruku na oči, nije mi do slikanja, nisam siguran šta ovo znači i kud vodi, a slika, zna se, ostaje večito, mogu je i u novine uturiti, pa za večita vremena, ko da sam ja neku sudbinu narodu određivao. Ko da sam ja izvikao sve ovo, znaš i sam šta je fotografija, može i u arhivu da zaluta, pa dokaži ti posle da si bio samo jedan Šumadinac i jedan seljak... Šta ima da ti pričam: slikati se treba posle rata, ne vredi pre, a nisam ni rad da mi psiju mater i kad se bude stradalo da pitaju kud li se dede onaj čičeganja što je okićen i šaren vuko mačka za rep pa se još i slikovo.
Seti se ja, sinovče, kako je bilo pred rat četrneste. I onda su se mlogo radovali unapred, kad ono u Sarajevu ubiše princa i njegovu ženu. A kad zagusti, nesta vikača i bukača, izmakoše se.
Skloni, čiča ruku sa očiju, - viče me jedan momak, đak li je, student li je - nemoj da se stidiš, veli, nek se stidi knez Pavle.
A što da se stidi knez Pavle? - ne znam, ruku na srce, Karađorđevići nikad nisu bili protiv džumbusa.
Knez Pavle mora da se stidi, - pljunu onaj dečko vako pored mene, a oči mu uzagrile - on je izdajnik naroda!
Dobro, mislim se ja onda: ako ste vi to o knezu Pavlu sve utvrdili, na njegovu dušu; ne bi, mislim se, bilo lepo da vi čoveka izdajicom nazivate, naprazno; ali ako ste vi to sve proučili i ako za sve to imate dokaze... platiće svako svoje lolinstvo, pa i knez Pavle. Dotle oni već završiše sa mnom, izgrdiše me i naružiše pa okretoše leđa, odoše da traže drugog kom će da se rugaju i obraz da pljuju sve u ime nekog obraza narodnog.
E pa dobro, raspitaću se ja i za kneza Pavla, da vidim ja šta je on to teo i šta je radio pa ću znati da l' je on izdajnik, ili je, možda, video više, bolje i dalje nego ova dečurlija.
Pošteno da ti kažem, sinovče, nisam budala, vidim što vidim, naoblačilo se grdno; opet jeka od svatova, opet se neko "carstvo nebesko" spominje i neko Kosovo priprema - stra me, politika je kurva, svaka kuka sebi vuče, za mene je bolja ona koja manje košta i manje krvi proliva, bojim se plitke pameti i praznog junačenja, stalno su mi pred očima gomile mrtvi i ranjeni u prošlim ratovima, pa pomišljam: možda se to i knezu Pavlu tako javlja. Videću, valjda ću i doznati, moraće to sve na videlo.
Udarim ja pored oluka i ćepenaka, izvučem se iz varošice, sve pored zidova ko da sam nekom nešto skrivio, ko da sam, bože mi oprosti, i ja neki izdajnik; skinem ona odličja, operušam se i bi mi lakše, ozbiljniji sam pred sobom.
Idem kući i vidim, teretnjak pun vojske i topova. I odnekud i nekoliko popova. Šta će oni? I kud će. A vojska peva. Valjda i popovi pevaju, ali se to ne čuje. Mlogo se peva i psuje. To se bez krvi goleme ne završava. Tako smo mi i onoga rata. Za to smo uvek kadri.
Idem ja i razmišljam tako, kad li Vasilije izbi preda me. I on pobego, udario prečicom iz čarsije. Ni jednog odličja na njemu. Pita me da l' je vako i u drugi naroda u ovoj našoj državi, da l' se svi vako raduju i alauču što je svršen taj pakt, ili je ovo vako samo u ovoj našoj Srbiji i po Beogradu. Stra ga, veli, da mi nismo sami, da se ne nadimimo i opet na se tržemo što podneti ne možemo. Stra ga da drugi opet ne izmaknu guzicu, a ludi Srbi ostanu na biljegu.
E pa mi smo obilježeni, poodavno, imadosmo se na kog umetnuti, mislim se pa kažem: Pusti me, Vasilije, dosta si mi sikiracija naturo prošlog rata, nemoj i za ovaj.
Prođem pored škole, a tamo deca, osnovci, bre, pušteni u sampas, nit uče, nit idu kućama, viču: Bolje grob nego rob!
Ja se prekrstim. Ne daj im, bože, da probaju ovo što viču, ne znaju deca šta govore.

Konji u šenici

Sinovče, slabo ja spavam, nikad nisam bio neki spavač, a pogotovu sad, ovde u zatvoru. Znaš kao je starcu u zatvoru, pred grobom si a drže te pod ključem. Često ja noću prebiram po glavi pa mi se događaji javljaju ko na dlanu.
Sedim ja pred mojom stalom. Miriše mi konjska balega pa ko da vidim moje konje, al ne znam de - čuo sam da su sa devetnaestim pukom otišli u Makedoniju. Pripalim cigaru - neće me konji obrukati, odgledani su ne može biti bolje, mogu haubicu iz najveće lokve sami da istrgnu, mirni su i potegaoci pa će nji vojska zavoleti, povešće o njima računa - smatram, konji su u rukama seljaka, domaćinski sinova, ne daju se konji činovnicima. Pa je l' tako?
Šta radiš tu, Milutine? - trže me moja Živana. Ja joj kažem da o konjima našim razmišljam.
Šta razmišljaš, crni Milutine, eno ti konja, veli, u senici.
Čekaj, ženo, otkud konji u senici? - ja ko da sam maljom u teme udaren.
Eno, - veli Živana - vojnički konji pasu u senici.
Šta će konji u senici - trčim preko Rovića polja prema Kapetanovom polju i zaista: vojnički konji pasu po žitima, u aprilu. Zar smo zato urlali "bolje rat nego pakt" i princa Pavla osudili na veleizdaju i zar je zato vladu preuzela vojska! Nemci nam porušili Beograd, a vojnički konji pasu po žitu; čemu tek treba da se nadamo! Jurim rage iz žita. Šta je to sa vojskom kojoj smo mi pre dvajestak godina predali sudbinu naroda i države, šta je to sa državom koju smo stvorili? Zar zato Milutin izgubio oko?! Potežem ragu busenjem, a ni one se ne boje, krlješte se na me. Ne boje se, ostale bez domaćina i bez komande, to ti dođe ko i kad se ljudi oslobode vlasti i zakona.
Udarim ja preko Mijailovog polja. Ne mogu očima verovati - vojnički kazani pored sokaka.
Amovi po vrzinama, bačeni.
Po votnjacima i oko vrzina topovi.
U Velikoj livadi - tenk.
Sanduci puni municije u jarkovima.
Mitraljezi po travi.
Šta je ovo? Zašto smo plaćali porez? Koliko je volova i svinja, i suvi šljiva, koliko žita prodato da se kupi ovo oružje - mi nismo imali fabrike da sami pravimo, mi smo za oružje od usta odvajali. Pa zar sad to sve da šćerdamo, sunce ti! Da bar nismo 27. marta onoliko vikali i mahali barjacima.
Udarim pored stubline da se od muke vode napijem, kad - eto Vasilija. Izađe preda me pa se kezi: Jesmo li mi plaćali porez državi za vojsku i oružje, da nismo štogod ostali dužni, Milutine? Sanćim, ne znam da smo mi to sve ljucki odužili.
Spasenija Račova zakukala na Prostruzi. Skinula maramu i vako maše. I ona juri konje iz žita. I grdi. Da je sreće, konji bi topove vukli, ne bi po žitima vršljali. Rage se na nju krlješte, čulje uši.
Vasilije gleda, pa se krsti: Šta misliš, Milutine, šta li će nemački konji da pasu kad naši pasu žito?
Po selu još gore. Razmilela se vojska. Pojedinačno i u manjim grupama, po dvojica, trojica. Traže preobuku. Nude nova vojnička odela za bilo kakav gunj, a šinjel daju pride.
Uđem u kuću, imam sta videti. Na stolicama šinjeli, koporani.
Žta je ovo? pitam Živanu.
Što mene pitaš, Milutine, otkud ja mogu da znam? Ja vidim što i ti vidiš: presvlači se vojska.
A ko će da nas brani? - pitam ja pa dođem sam sebi smešan šta ja nju pitam, za ovo bi trebalo priupitati Aleksandra i Pašića, moje komandante, one nesretnike što su ostali po Albaniji, poručnika Garašanina i Mladena Marka Jerinića, oni su vaku državu teli. A kad bude kraj kraju, za ovo presvlačenje vojske trebalo bi priupitati i onu dečurliju što su vitlala barjacima i pevala pre vremena - zašto su se toliko dernjali... Al dobro, idemo dalje.
Po davnašnjem običaju, iskupljamo se kod škole da slušamo vesti sa frontova. A vesti, svakojake. Naši Šumadinci, priča se, pod komandom armijskog đenerala Milana Nedića napreduje kroz Bugarsku, stigli u Džumaju. Posle doznamo - jesu stigli, ali kao zarobljenici. Ubrzo Branko Stanković stiže uplašen - stigli Nemci u čarsiju.
Kako, bre, je li pao Oplenac?! - pitam ga.
I Oplenac - veli Branko Stanković.
Bez borbe, pa ljudi, zar Oplenac, da padne bez odbrane? - ja po svome. A Branko se nasmeja: Ko će da brani Oplenac? Kome je u vakoj državi do Oplenca? Oni sa Oplenca su i krivi za neki slom. Ako su teli, veli, da nam neko brani Oplenac što su upropastili Srbiju? Drugi nisu ko mi, veli Branko, ludi Šumadinci koji ginu po albanskim gudurama il Kajmakčalanu i po drugim tuđim krajevima. Drugi su drugo. Pametniji su. Pametan je Branko, školovan čovek, ratovao tri rata ko i ja, rezervni je kapetan, al prestario. Nikom ova država nije bila svoja, veli, svi su joj kopali raku, sad je mrtva. Da ako mi Srbi sad štogod naučimo i opametimo se.
Bogami se i naša mladež ušukutrila. Ne znaju šta dolazi. Raspituju se deca kako je bilo za prošle okupacije. Sad traže da slušaju priče kojima su se do juče potsmevali.

Čime se to moglo zaslužiti?

Odosmo ja i Živana u varoš da pazarimo, ne mogu ti posigurno reći koji dan beše, al znam, nekako po Vidovudne.
Kad varošica puna popova.
Koliki smo mi narod kad ovoliko popova imamo, Milutine? - pita Živana. Stvarno - smešno, varošica mala, stotinak dućana, kafana, kovačnica, potkivačnica, opančarski i drugi radnji, a toliko popova i tako golem narod u njoj, ko da se neka velika molitva sprema ili neko golemo opelo.
Nismo mi Srbi mlogo velik narod, Živana, nego nas sad sabijaju. Ovaj narod, - pokažem joj na izbeglice - proterali su iz Hrvatske i Bosne, sa Kosova, iz Makedonije, nabili i' sad u Šumadiju pa se čini da smo mi neki mnogoljudan narod - sve bi ja da nekako izvrdam i da mojoj Živani ne odgovaram na zapitkivanja. A ona, ovolike oči izdrljila, zagleda one ljude i žene i decu, zastajkuje, zapitkuje me.
Ne zapitkuj - drnem se - otkud ja znam zašto su ti ljudi proterani sa svoji pragova i zašto su nji tamo ubijali! - sve bi da se odvojim od ti ljudi u koje se ona zagleda. Al ona, moja Živana, nikako da se odvoji.
Dajder, kaže, Milutine, tu torbu - privati ona torbu i smiče mi je sa leđa. Oće da izvadi zastrug sira i komad slanine što smo poneli da jedemo dok se kući ne vratimo.
I sednemo mi pored oni ljudi, a oni pričaju.
Sinovče, poče klupče da se odmotava... Dobro si me razumeo, sinovče - ono klupče što smo ga tamo preko Albanije namotavali.
I opet se ja seti oni naši veselnika, poručnika Garašanina i Mladena Markovog, dobro je što oni ne čuše one naše srpske izbeglice, al ja ču.
Ču ja da su crkvu napunili decom i poklali sve živo i da je krv dečja tekla iz crkve.
Ču ja da su tamo Srbe vezane bacali u neke ambise i da se otud, iz ti ambisa, i posle nedelju dana čuli jauci.
Ču ja da su deci oči vadili i puno bude dečiji očiju slali svojim vođama u Zagreb na poklon.
Ču i za one svadbe što su vezane i poklane pa niz Savu otpremljene, na svedbeno putovanje, u Srbiju!
I da ti ne ređam, mlogo je srpske nesreće, mogli bismo o tome i dan i noć, a straota je, sinovče, i pomisliti kako se deci lupaju lobanje. Ej, bre, detetu lupaš lobanju, prosipaš deci mozgove, vadiš oči, zato što su i ona Srbi! Pa čime se to moglo zaslužiti!
Ti dana, sinovče, dođoše izbeglice i u naša sela. Primamo ljude da žive po našim kućama. Da prežive ljudi. A oni, dabome, pričaju. O stradanju Srba u Hrvatskoj i po Bosni i Ercegovini. Strava i užas, ne možeš rođenim ušima verovati.
Sećam se, jednog dana dođoše Lazar i Vasilije. Primili izbeglice, pa slušali šta se sa Srbima u Hrvatskoj događa. I meni pričaju. A ja neću da slušam. Nemate vi kome da pričate o tome, kažem. To treba da slušaju Pašić i kralj Aleksandar, poručnik Garašanin i Mladen, oni su teli veliku državu - ja neću o tome da slušam, oću da zaboravim.
Lazar Čarapić se drnu: Kako te, Milutine, nije sramota, veli, kako smeš da zaboraviš, koji narod ovo sme zaboraviti!
Ama, čekaj, ne ubijaju Srbe samo u Hrvatskoj, ubijaju nji i u Makedoniji, na Kosovu i po Vojvodini.
I šta mi sad treba da činimo? - pita me Lazar.
Da zaboravimo - otkide se meni - šta nam drugo preostaje.
Milutine, kako te nije sramota - opet će Lazar - ko to može da zaboravi! Kaki bi mi narod bili kad bi ovo mogli da zaboravimo?
A Vasilije, onako, sa strane, odgleda.
Ja znam da se za zaboravnog čoveka kaže da je izlapio - veli Vasilije - ne znam šta se kaže za zaboravni narod.

CrniPriste, jesi li pročitao knjigu, ili tek sad čitaš?

:)

Ma imam je pročitao sam je odavno i to više puta :) nego mi nešto žao da tema zamre u Javiovom odsustvu

Bože, da l' je još kogod kadio svinjac!

O Nemcima, kažeš. Šta da ti o Nemcima kazujem, sinovče? Nemaca se ja ne bojim. Nemci su nama Nemci. Nisu došli da bi nama bili dobri i da bi nam se dopadali. Svoji se ja bojim. Podelili se i zakrvili, jedni sa krunom, drugi sa zvezdom, samo im kape - ostale iste.
I pop Krsta postao vojvoda, nazvao se "orašački", ko i njegov Orašac. I da je bar iz Orašca rodom. Malo mu je što je pop i što su ga ljudi poštovali, malo mu je što ima šestoro dece, popadiju i trijes košnica čela, nego oće još i vlas, vojvodom se proglasio. Niko više ne sme da ga oslovljava ko pre, da mu kaže "pope", il "oče", svi ga zovu - "vojvodo"! I pozdravljaju ga vojnički, a on ni vojsku nije služio, otac ga od vojske bio otkupio. Znaš kako se to moglo.
I Sreten Čarapić okupio četu. Pronašao i oružje i uniforme po selima. Ima toga espapa koliko oćeš, ništa se od toga nije u ratu istrošilo. Njegovi ljudi na kapama nose iste znake ko i pop Kostini, ali se ne podnose nego jedni druge izdajnicima nazivaju. I ubijaju.
Ne znam šta je Lazaru Čarapiću te je sinu i konja dao, a ne znam ni šta je Sretenu, što će mu konj u ovakom ratu osim ako neće da se bolje obeleži da bi ga kogod lakše iza vrzine zanišanio i sa konja oborio.
I Stojadin kasapin okupio četu i vojvodom se proglasio i svima svojima zvanja podelio i odlikovanja tuđa prikačio, a oko njega kelneri čarsijski, kasapski momci i Raka pekar. Da je neke sreće, oni bi mogli kakoj pravoj vojsci komora biti, a oni se kaiševima i redenicima zavili sa svi strana, na njima oružja više nego što je pravoj vojsci potrebno. Neće Stojadin ni sa popom Krstom, neće ni sa Sretenom Čarapićem, a ni Kosta neće sa Sretenom, niti oće sa Stojadinom, oće svaki za se jer samo tako svaki može sebe vojvodom nazivati.
Na Veliku Gospojinu banu Stojadin u moju avliju, njegovi se ljudi razmileše po podrumu i tavanu, traže suvo meso, toče vino i rakiju, pa na Živanin sanduk navališe, traže vezene čarape i tkanice, oće da se šarene i udešavaju. Uzeše čarape iz boščaluka moje majke i moje Živane, a ja im govorim: Šta će vam te čarape, ljudi, vidite da su i' moljci načeli, to nije za obuvanje, to je za uspomenu. Nikako mi ne ide u glavu šta će kelnerima i kasapskim momcima toliko šarenilo; vojsci je potrebna odeća prosta i čvrsta, ako su oni bilo kaka vojska. Kad u nji čovek pogleda, više su za svatove i pođane nego za ratovanje, kako bilo.
Iz mojeg votnjaka pripucaše puške. Stojadin i njegovi - polegoše, za prošće, pod tumbase.
Zvrji olovo. Iz votnjaka galame i psuju. I na predaju pozivaju. U avliju upadoše Sretenovi ljudi. Pun i votnjak i avlija. Opkolili.
Stojadinovi se potkočili. Osmorica mrtvi, ostala četrnaestorica se predadoše, a Stojadina - ni među mrtvima, ni među živima.
Znači da je negde među stokom - podviknu Sreten sa konja. Da se pretraži tor i obor. I štala. Dobro da se pregleda sve!
Lisko kelner, Stojadinova perjanica - i on među zarobljenima - dade znak, pokaza vako prema svinjcu, oće da se umilostivi Sretenu. A Sreten svojima dade znak da opkole svinjac.
Svinje zagroktaše. Sretenovi ljudi sa uperenim puškama povikaše: Izlazi, Stojadine!
Kad otud, iz svinjca, Stojadin, sav nikaki. Slama i svinjska balega po onom divnom odelu čoanom da ti ga žao pogledati - slama po svilenom gajtanu.
Što se u svinjac sakri, - nasmeja se Sreten - otkud ti, kasapin, koji si iljade svinja poklo i ispeko smeš da se kriješ među svinje i na njinu ljubav i zaštitu računaš?
A mogu li na tvoju ljubav da računam? - pita Stojadin Sretena.
E pa, za to si zakasnio - nasmeja se Sreten umiljato. Misliš, bože, kako Šumadinci lepo razgovaraju, al kijak...
Stojadin pogleda u me, tek bi, valjda, da mu pomognem da spasi glavu, da molim Sretena. Al kako da mu pomognem? Da je i drukčije, da je kojim slučajem Sreten na njegovom mestu, pa da Stojadina molim, zar bi vredelo.
Ništa ti ne mogu pomoći, Stojadine, mislim se, a žao mi ga. Imao je svoju kasapnicu i kafanu, šta mu je trebalo vojvodstvo. Lep je bio i ličit i bez čina. Imao je u njemu devedeset kila. Najačeg vepra je mogo sam da obali i zakolje, kasapin, bre. Bika je pesnicom obarao u Aranđelovcu na vašaru.
Sreten naredi svojima da odreše Liska Zolovića, pa priđe Stojadinu, izvuče nož iz Stojadinovi kanija i pruži Lisku.
Lisko se potkočio. Gleda Stojadina, gleda Sretena. I Stojadin gleda Liska, gleda Sretena, ne može da veruje da će tako da se završi. A niko ne progovara ni reč. Neko prasnu u smeh.
Ko se smeje? Ko se smeje? - podviknu Sreten oće da zna ko se smeje.
Ja - odazva se Raka pekar i istupi.
Njega, kaže Sreten, odrešite i pustite da ide kući. Svidelo se Sretenu što je Raka pekar stego petlju pa se nasmejo. I priznao.
I oni ostali što su povezani počeše se smejati, al im ne pomaže, pomoć važi samo za onog koji se prvi usudio.
A Lisko, preplašen. Ko dete. Drkti. Oće nož iz ruke da mu ispadne. Vidi i sam šta ga je snašlo i kud je zabaso. Meni ga čisto žao, nije mi do oni čarapa iz devojačke spreme moje majke i moje žene, kome je sad do čarapa, to se prašta; žao mi njega, kažem ti, pošlo i ono u neki boj, u neku slavu i veličinu, telo nešto da znači, neki čin da stekne, da se junači, a možda je i poverovalo da i ono nekog oslobađa, da neki poso koristan obavlja, što znaš, napunili mu uši sad se i malo čistije uši mogu napuniti svakojakim varkama.
Šta čekaš?! - podviknu Sreten. A Lisko ko pođe, al kleca mu koleno, jedva ga noge drže.
Stojadin odhuknu, obrisa znoj, sav je u goloj vodi, kako i ne bi bio. Pogleda opet u me, pa i u Sretena, al ovaj u njega ne tede, vrdnu pogledom. Stojadin manu glavom pa veli: Sretene, zar ne možemo da se nasulimo. Imamo, veli, zajedničke neprijatelje, komunisti se jačaju i sve i' je više, što mi da se ubijamo kad su nam isti barjaci i kad smo pod istim kapama?
Nisam pod barjakom s onima koji na devojačke spreme nasrću i na sanduke u kojima je oprema za ukop staraca. To je, veli, svetinja, dok je to pleteno i tkano suzama je zalivano. Sve tako Sreten, lepo i ispotija Stojadinu, a ja vidim na šta on cilja, oće da se udobri narodu, da se osnaži i uveća, politika ti je to.
Šta ćeš to? - podviknu Živana. Ona ti se iz kuće uputila preko avlije, pa pravo pred Sretena. On se čisto zbuni.
Jesi li ti zato školovan za oficira da kolješ Srbina u mojoj avliji! - moja Živana stegla petlju pa ne trepće. Treba li meni živeti u ovoj avliji, treba li ja vude da prolazim? I moj sin. I moja unučad kad i' bude bilo. Treba li kadgod do kakog mira da dođe, treba li ovde sa utvarama kasapskim - baš tako reče, "kasapskim" - da živim! To ona ako bi Stojadina u avliji zaklali.
Stojadin se čisto zasvetli, zaradova se i ponada se. A moja Živana - obukla se lepo, povezala novu maramu, nova rekla na njoj, stroga. Treba li, veli, meni u ovoj avliji da svadbujem i gozbujem? Šta je s tobom, Crni Sretene, zar smo se za to ponosili tobom kad si đakom na ferija dolazio? Zar se ne sećaš kako smo izlazili, veli, na sokak da te vidimo! U kuću te pozivali, najbolju jabuku za tebe čuvali - jedinog mi oka, sve tako moja Živana, na jabuku ga podseti, a on se raskravi.
Dobro, strina Živana, imaš pravo - veli Sreten - i dobro si me, veli, na jabuke podsetila. I sve tako on govori kako u srcu nosi te jabuke i kako i' nikad neće zaboraviti.
Kako li se samo te rumene jabuke doseti moja Živana, mislim se, kako ga samo za srce tom jabukom ščepa. Eto ja bi ga moro moliti i na ratovanja svoja podsećati, moro bi mu ožiljke od rana pokazivati, a ona, eto, samo pomenu jednu jabuku i on se raskravi. Milo mi što Sreten tako brzo posluša moju Živanu, al opet, krivo mi što Živana bolje nego ja poznaje ljude, pogotovu oficire.
A Stojadin, kasapin i vojvoda, razvedrio lice, čisto bi se osmenuo, milo mu, kako i ne bi, spasoše mu glavu, bogami ti kažem. Čisto se čovek malo i uščustri, valjda mislio da Crni Sreten i nije tako crn kad ga na jednu jabuku rumenu slomiše; može biti ceni po sebi, može biti da se on ne bi slomio da je kojim slučajem Sreten njemu pao šaka.
Izađoše svi oni iz moje avlije. Taman se moja Živana prekrsti i reče: fala ti, bože, kad na sokaku ču se Sretenov glas. Šta sad bi - pođo ja prema sokaku, da vidim šta se dešava.
Šta čekaš! - podviknu Sreten, a Lisko skoči na Stojadina, al ne može da mu priđe, Stojadin velik i debeo čovek, jes vezan, al se ne da Lisku. A Lisko ko osica. Udara i udara onim nožem, prska čoja, kidaju se gajtani, bljuzga krv. Kad bi najposle, pade Stojadin, jedva pade.
A sad, vodite ovo u potok - pokaza Sreten na Liska.
Ne, Sretene! - istupi ja. Žao mi Liska. Otac mu bio bekrija, sve je spisko, završio na kaldrmi, pijan; majku mu poznajem, dobra žena, jedva je Liska na put izvela, do crevare, te je nekako i zanat kasapski izučio.
Nemoj njega ubijati - velim ja Sretenu - povedi ga sa sobom, on će te najbolje poslužiti.
Ali Sreten Čarapić ni da čuje. Neće, kaže, da mu služi čovek koji je svojeg vojvodu izdo i zaklao, taki mu nisu potrebni.
Baš taki najbolje posluže, on sad nema kud od tebe, Sretene - ja njemu. A on meni: Gledaj svoja posla, čiča Milutine. Uostalom, veli, ja ovo ubijam za tvoje delo, za slavu i veličinu tvoju i mojega oca.
I dok ja tako sa Sretenom - prodera se Lisko. Nisu ga u potok odveli nego ga kolju ispod duda, pokraj puta. A ovi, - pokaza Sreten na one zarobljenike - da se povedu kroz selo da svakoj kući vrate što su uzeli i de god su se opoganili o devojačku spremu, da im se udari po dvajespet batina.
Uzjaha Sreten i krete vojsku.
Moja Živana zažeže kandilo. Upali sveću Stojadinu i Lisku. I onima što su po votnjaku i za prošćem oko naše kuće izginuli. Naredi kadionicu i stade da kadi. Kuću, i po avliji i po votnjaku. A ja, za njom. Kad svinje se oko nečeg otimaju. Šta li je to - priđem i vidim: torba i kaiš. Nova, bogati, torba oficirska, kožna, glođu je svinje, al da je otvore ne mogu. Mene nešto teknu. Uđem u svinjac, otmem onu torbu pa unesem u kuću. Otvorim i vidim, Stojadinova, piše njegovo ime na svesci. Zavirim - a ono, arhiva, kako da ti kažem, nije baš arhiva, ali i jeste. Spiskovi kuća na koje se može osloniti. Spiskovi ljudi za koje smatra da su na strani komunista. Spiskovi ljudi koje ne treba dirati. Sve on to po čitavom našem kraju prebrazdio. Izdelio, isplanirao. Vidi se, i on se na neku vladavinu bio spremio, al kad pogledaš, učinio je nešto dobro, sačuvao je neke ljude, svoje ljude. Sačuvao i zavuko torbicu pod slamu u svinjac, a glavudžu izneo i pustio pod nož, kako bi ti reko, glavudžu izgubio, torbicu sačuvao. Znači, i u njemu je bilo nečeg za poštovanje. I gad i zlikovac, ali eto, i on umeo nešto ljucki da uradi.
Kažem ti, kadi moja Živana avliju i votnjak, kadi i svinjac, a ja se mislim: bože, da l' je još kogod kadio svinjac, zar smo i na to saspeli; čime li smo ovo zaslužili?

Zašto, bre, rušiš ovu ćupriju?!

Jedne noći banuše. Drkte vrata, oće da iskoče. Šta je to, sunac ti! Ustanem, ko to oće da odvali vrata. I zašto? Izađem, vidim da nisu Nemci, zvezde im na kapama. Pred njima Grujo. Šta je, bre, ljudi, što ste na vrata kidisali, nisu zaključana.
Nismo znali - veli Grujo.
Ama, kako niste znali; šta znaš, Grujo, kad ne znaš da se domaćinske kuće ne zaključavaju, kako po Šumadiji ustaničiš i vojuješ ako to ne znaš!
Njemu bi krivo, al, tera on svoje: Daj nam alat, veli, i pođi s nama.
Kaki alat i kud da pođem, mislim se, al, ajd, ćutim. Navučem čakšire, nazujem opanke, pa za njima. A oni iskupljaju budake, sikire. Ja gledam, al ćutim - da je sreće, vi bi se budaka i sikira držali i poso njima gledali. Al, ajde. Za njima. Do ćuprije na Despića potoku.
Oni onaj alat sa leđa, pa se raskomotiše. Počeše da udaraju budacima. Teraju i mene da rušimo ćupriju.
Čekaj, zašto da rušim ćupriju?!
Kako zašto da rušimo ćupriju! - drnu se Grujo. Kako to pitaš? Što se praviš lud, čiča Milutine!
Ne pravim se ja lud, velim, nego ti oćeš da me ludog napraviš.
On me gleda.
Zašto, bre, rušiš ovu ćupriju? - pitam ga opet. Kome ona smeta?
On me gleda, nije mu pravo.
Dobro, čiča Milutine - naposletku će Grujo - je l' ti ne bi rušio ćuprije koje služe okupatoru, je l' ti nisi za to da i mi doprinesemo pobedi nad fašizmom?
Dobro, kažem, radite kako oćete, vaša je stvar - ujedo se ja za jezik, ne smedo im reći šta mislim. Ova ćuprija treba nama i nikom više pod kapom nebeskom niti treba niti smeta. Mi preko nje pregonimo našu muku - žito, đubre, šašu i ostalo. Mi smo je i napravili, nije nam je napravila nikaka vlas, jer nikakvoj vlasti i nije potrebna. Nemcima pogotovu. Samo je nama potrebna, pa što da je rušimo, sunce ti! I što sebe da zavaravamo da je to protiv okupatora. Pa je l' tako? Šta može nemačkoj sili da naruši rušenje jedne takve ćuprije? Ej, bre, da su okupatoru take ćuprije smetale zar bi on stigo dovde i zauzeo celu Evropu! Ajde, ruku na srce, koja to vojska ne može da pregazi potočić metar i po dubine? Al šta ti vredi, ne pita se tvoja pamet, drugi se pitaju - ako ima bilo koga da se pita, ako to nije samo neka učka uhvatila maha. Nemojte, ljudi, da se šegačite, ova ćuprija nije upisana ni u jednu ratnu kartu, ovu ćupriju smo mi na svoju ruku podigli. Ne smem da kažem: vi ćete da srušite ćupriju pa da izmaknete guzicu ko kad ste srušili onu u Šijacima, a Nemci će da dođu i pokupe nas i da pobiju, ko u Šijacima, 82 čoveka - samo su četvorica iz kuće Milića, pa ti vidi koja ti je to računica, pa ti to upisuj u veliku knjigu. Ništa mi, velim, nećemo nauditi Nemcima, a sebi oćemo - koliko sutra, opet je sami moramo podizati baš i da nam Nemci ne narede. Kako ćemo mi do naši njiva i livada bez ove ćuprije? I nemojte, ljudi, šta će o nama misliti Nemci, smejaće nam se kad nas budu ubijali zbog volicne ćuprije.
Sin Pula kolara skočio. To je petokolonaš! - kaže za me. Al Grujo, ruku na srce, ne dade na me. Čekaj, druže, veli, ne može to tako brzo, naopako bi bilo da nam petokolonaši niču ko pečurke - razborit čovek, iz dobre kuće, što jes jes - kad bi to tako bilo sa petokolonašima, kad bi oni od vaki ljudi postajali za noć, mi bismo nagraisali, obrali bi zelen bostan. Govori Grujo, slušaju i drugi, a Pulov sin se pokunji.
Pa sigurno, ne možeš ti svakog nazivati petokolonašem ko ne misli ko ti, nisi ti sam na svetu, a nije ni ta peta kolona jedna, ima još ljudi i pameti a ima i kolona osim pete - razumeš li ti mene?
Sude nebeski! - drnem se ja, ali me Grujo preseče.
Ćuti, čiča Milutine - i povuče me u stranu, pa ispotija, da drugi ne čuju, sve u poverenju, da pazim šta govorim. Ima ljudi, veli, ovi mlađi, koji te neće razumeti kako treba, a sad je vreme tako. Sve me lepo savetova. I zaslužio sam, zna on da sam ga spasao na dan pogibije kralja Aleksandra; da bi ga zadavili što je u Vulićevića kafani pucao u sliku kralja Aleksandra. I bez toga, Grujo beše dobar čovek, šteta što pogibe tako brzo. Kažu da je strado negde na Zlatiboru, bio ranjen, pa kad su njini otstupili u Novu Varoš i ostavili ranjenike, Nemci došli i izgazili tenkovima celu bolnicu, pa i jadnog Gruja, bog da mu dušu prosti.
Vratim se ja kući, donesem onaj alat, pa probudim Živanu. Ajde, kažem, budi Radoja i spremi leba i uz leba za dva tri dana, a ja ću da povedem krave, moramo da bežimo preko planine, i dalje ako ustreba.
Živana se prekrsti, pita da l' sanja.
Ama, ženo, slušaj ti mene, nemoj da se kasni - taka je i taka stvar, ispričam joj šta je bilo sa ćuprijom, a ona đipi, oće za oči. Što si im, veli, dozvolio da ruše ćupriju, što je nisi odbranio nego da sad moramo zbog nekoliko greda bežati od svoje kuće; kaki si to, veli, čovek, je l' tebe udarilo u glavu ko onoj dečurliji, što i' nisi oterao u majčinu, ti si bre tri rata ratovo, znaš šta je rat!
Ćuti, bre, ženo, ko mene zarezuje.
Muka je to, sinovče, veruj. Rođena te pamet najviše muči. Šta si i ko si, pitaš se. I čija je ćuprija, pitaš se. Ne možeš da se razbistriš. Nije, bre, ćuprija Nemačka. Da ti rušiš ćupriju, napriliku, u Nemačkoj. Ili da rušiš ćupriju da je Nemci u napredovanju ne pređu, ili da im usporiš napredovanje. Ali, sinovče, Nemci su tu, došli su.
A što je najgore, ne smeš ništa da kažeš. Možeš da izgubiš glavu, a da ispadneš smešan. Ni svojima, komšijama i poznanicima, seljacima ne smeš ništa da kažeš. Držiš vodu u ustima pred Pulovim sinom, a ovamo si bio neki ratnik i spasilac otadžbine. Pa bogami, ružan si sam sebi; vučeš se ćorav po planini sa ženom, detetom i kravom i ne smeš da kažeš šta misliš. Prešo si Albaniju, vratio se preko Kajmakčalana, okitili te odličjima, a moro si da ćutiš da ne izgubiš glavudžu i ispadneš smešan.

o jeah Javio iz bek

Kako dobra knjiga...

Jedna od najboljih koje sam procitao u zivotu. Svima je razrezao, bas onako, po meri. Po meni, ovo treba da bude obavezna literatura u skolama.

Inace, Danko Popovic je umro pretprosle godine. Ljudi slabo znaju za njega, sto je velika steta...

Jaaao, to je ona knjiga za koju nam je profesor istorije rekao da ako je ne pročitamo, nećemo proći 4. godinu. Ipak prođosmo. :) Osećam da je knjiga mnogo dobra, ali sad apsolutno nemam vremena ni za kakvo čitanje osim ovog obaveznog. Ako nekad nabasam na nju, sigurno ću je pročitati. Eventualno na raspustu ili taj neki raduljica...

Pa, potanka je. Ali, ipak ne meze da se sazvace za dan, dva. Bar ja nisam uspeo....

u dahu se cita.