Vaše mišljenje o srpskoj muzici devedesetih

Devedesetih je vladalo mišljenje da je tada aktuelna muzika najveći krš. U poređenju sa osamdesetim, sranje teško. Pa... u poređenju sa osamdesetim, mislim da je to zaista i bilo istina.

Devedesetih se kod nas muzika uglavnom dijelila na sledeće kategorije:
- turbo folk
- dens
- klasična narodna
i ostaci Yu roka koji su se tad još držali solidno...

Ajd da ostavimo po strani klasične narodne i yu rock, a da se pozabavimo onim što je baš definisalo devedesete, za mnoge, u negativnom smislu, a to su dens i turbo folk.

Koliko god to bili krš žanrovi, ne mogu da ne primjetim dvije stvari:
1) hitovi iz tog vremena se i dalje itekako pamte
2) tekstovi su daleko "neviniji" i pozitivniji nego današnji

Koliko god sav taj period bio povezan (s pravom) uz kriminal, nekako se to u tekstovima, nije toliko odražavalo. Čak i najkontroverznije pjesme tog vremena, kao npr. Kralj kokaina, često su imale negativan stav prema tim pojavama, drogi, kriminalu, i sl.

Šta se to desilo da odemo od tekstova kao što su:

"Nikad te nije imao kao ja
I snaga a i ponos mu je utoka
On tebi belim puni glavu, puni nos
A ja zbog tebe
Kroz vatru hodam
Meni je nebo a i zemlja ista stvar
A on se nikad neće maknuti sa dna
Jer on ti belim puni glavu, puni nos
A ja zbog tebe
Kroz vatru hodam bos
Rodićeš mu sina, kralja kokaina
Ti rodićeš mu decu belu kao sneg (o mama)..."

Znači ovdje se protagonista u pjesmi jasno predstavlja kao pozitivac, a govori kako je cura pala na nekog krimosa, dilera, šta li već, što je predstavljeno u jasno negativnom svjetlu.

Uporedite to sad recimo sa tekstom iz pjesme "Varšava" od Bube i Jale:

"Moj Audemars košta dva stana
Moj vrat hladan je kô Varšava (Varšava)
Popio sam dva Xanaxa do sad'
Moj džep pun para, 'ravama sam baš sladak (Aye)
Moj Audemars košta dva stana
Moj vrat hladan je kô Varšava (Na, na, na, na)
Popio sam dva Xanaxa do sad'
Moj džep pun para, 'ravama sam baš sladak

Strofa 1: Jala Brat & Buba Corelli
I ponovo ovaj san umire
Nov Bentley, odavno tugujem
Hodam sam, i odmah znam
Još ovu noć ti dugujem
A ti nikada finija (Finija)
Malo vino, malo linija (Linija)
Ti nikada gotivnija (Gotivnija)
Malo vino, malo linija (Linija)"

Ovdje je protagonista pjesme taj negativac, koji se hvali svojim materijalnim bogatstvom i time što konzumira Xanaxe i kokain (malo vino, malo linija)...

Kako smo došli do toga, da već zadnjih 7-8 godina u kontinuitetu, dominiraju pjesme u kojima pjevači tumače uloge negativaca, i uglavnom se sve svodi na to da se hvale luksuzom, drogom, moći, promiskuitetom, dominacijom u kriminalu, i sl. ?

Takvih tekstova devedesetih nije bilo ni u priči... Uporedite prethodni tekst, sa recimo pjesmom "Kada sanjaš" of Funky G-ja, koja je bila hitčina u to vrijeme... a danas bi se s njom sprdali... toliko zvuči nevino, dječije, čak papučarski... govori o nekoj iskrenoj ljubavi, odanosti, nigdje ni pomena kriminala i tome slično...

Reci A, ja cu uvek da ti dam
reci U, ja cu uvek biti tu
reci ljubav, ja cu uvek da ti pruzim
reci robe, ja cu vecno da ti sluzim

Reci zima, i donecu ti cebe
reci srce, kucacu za tebe
reci moda, i kupicu ti sve
reci ne, i srusices mi sne

Ref. 2x
I kada sanjas
zelim biti s tobom i u snu
i kada spavas
budi tu na mome jastuku

I nema reci
sto rekle bi koliko volim te
jer pored tebe
znam da bicu srecna zauvek

Reci pas, i trcacu za tobom
reci tajna, i zaklecu se Bogom
reci sex, i bice cele noci
reci svadja, to sa mnom nece moci

Dragana Mirković u rok izdanju:
https://youtu.be/WFOTX9_Qkzs

Kad smo već kod Dragane Mirković, ona je verovatno jedna od najstabilnijih javnih ličnosti u Srbiji zato što nikad nije izgubila poštovanje za druge ljude.
To su ljudi prepoznali i poštovanje je uzajamno: svi ljudi koje poznajem obožavaju Draganu, niko nema ništa loše da kaže o njoj, o njenom ponašanju ili o njenoj karijeri.
Ona se i devedesetih godina ponašala odgovorno i kulturno.
Evo ovde se vidi da pokušava da ublaži neprijatnu situaciju u Pinkovim zvezdama iako je članica žirija (nije se svađala ili nekom podsmevala zbog gledanosti):
https://youtu.be/xXoCWPP7iPQ

Pa naravno DM dingospowka zivi u pajsad dvorcu tebra toni radi posao sa kolima nece se prlja medj hotulovima, doduse izmasakrirala se plasticnim operacijama do neprepoznatljivosti al koga boli kurac

Inace dingospodstina ona true

Dragana je pre svega dobra osoba koja je urbano (gradsko) zezanje i kuliranje spojila sa pristojnim ponašanjem i modernom pop-folk muzikom.
Kad je o našim umetnicima reč, nostalgija za devedesetim godinama je opravdana najviše kad je Draganina muzika u pitanju.
Mnogi pevači su i tada snimali dobre pesme, ali Dragana je sve vreme poštovala i sebe i publiku i kolege...
Nisam nikad primetio da ona mrzi nekog čak ni kada ima neku zamerku.
https://youtu.be/nHqtBG_-Ygo

Apsolutno DA

U to vreme bilo je dragana ili ceca.

Sve finije mlade dame su birale da budu kao dragana dok su seljancure furale siske kao sto ceca imala. Pola grada licilo na cecu i onda de je zapelo bracula

Dalo se primetiti da je mali broj mladih zena biralo da bude kao JK. Vrv jer je tu lepotu bilo nemoguce postici pa ono ajd daj ove dve seljancice

Ova pesma i opušta i motiviše.
https://youtu.be/f5Tw2G8PuHU

https://youtu.be/R7rRPi1m-9Q
https://youtu.be/rgS-qf_ZsFY
https://youtu.be/k8vlufG4844
https://youtu.be/34Lz0kjzZqA
https://youtu.be/5f4gwGR22xQ
https://youtu.be/pQBKtmTdOaw

Jedan od njenih najjačih albuma:
https://youtu.be/60U8j8v2V8w?si=M8R0FILbKJxLLOTB

Pogodite koja hrvatska zvezda je devedesetih preokrenula muzičke tokove u celoj bivšoj Jugoslaviji?
U tim sumorniim godinama pomenuta zvezda je scenu osvežila eksplozijom mladalačkog entuzijazma, samopoštovanja, optimizma...
https://youtu.be/msFC0Yp9_AU?si=1wX5RLUa99BCcA6K
https://youtu.be/Rnvgz-5I1eQ?si=xGxVbjTX4LNs71Lk
https://youtu.be/ZLyP_SeQ9p8?si=C90_ZWxzGAccrg2t
https://youtu.be/6DTXKTXlK7w?si=xHeK5SBG2lKp0d4R
https://youtu.be/GjAL2cH8uJs?si=no_8_MLLwmaq4C_P
https://youtu.be/_i7rq-lhje4?si=khBTuumsNQ5LZ2Z4
https://youtu.be/9-WLDKlSF60?si=ffZBo-CYwWpaD2ZC
https://youtu.be/wijJ2J2DuTI?si=a_AKkfOVCY1_cRla
https://youtu.be/tkH9yTaa1Bk?si=aZLsLCHIMY9fKXuV
https://youtu.be/APEzxc7G2ns?si=uCJCvIX-RMGHdjLV
https://youtu.be/xT8nWsxLtSI?si=Br1U9_9v4_JIBmOV

Leba ti Totaly, je l radiš za neke govnovine?

U sustini devedesete je obelezio najvise dens, a turbofolk je bio mnogo manje turkoidan i nije bilo seljackih trilera. I mnogo je bila bolja muzika. Osecaj koji su ljudi imali prema muzici, da je to sranje, je zato jer su 80e bile daleko bolje.

Slažem se da je devedesete u regionu obeležio dens.
Po meni najbolji album koji je definisao tu epohu je Anno Domini od ET-a.
Dino je bio hit-mašina dok ga flaša nije sjebala.
U Srbistanu najbolji rok bend bio Van Gog, užas i Pomoravlje.
Stefanovski imao trio, jedino slušljivo od “dobre” muzike u to vreme. Rambo izbacio Titanik, svoj poslednji čru album. Sve u svemu - dark ages.

Dobro - i ja kenjam sa ovim Rvatima, kao - naši su.
Ali stvarno - šta smo imali vredno pomena?
Od panka - KBO, Zbogom Brus Li i aj da kažem Ateist Rap. Bjesovi kao neka rana verzija hrišćanskog roka. Bljak. Ekv se ne računa, crkli na početku dekade. Jak dens ali slabiji od Hrvata. Džez/fank/fjužn - nula. Hip-hop - Sunshine, Gru - hajde, kao nešto se dešava.

Meni je malo čudno kako iz ove perspektive pjesme devedesetih nisu još dobile "patinu" prošlosti, iako su se devedesete zbile prilično davno, tj. prije tridesetak godina.
Da li je to zato što se devedesetih sjećam, pa nekako sve ono što sam lično doživio ne mogu svrstavati u "praistoriju", ili je možda zato što je već u devedesetima zvuk bio prilično moderan? Vjerovatno neka kombinacija.

Ali eto npr. Che-Vu spomenu ET, sad kad slušaš ET zvuči kao nešto pomalo otrcano, izlizano, demode, ali ne zvuči suštinski staro ili retro. Više izlizano zato što je previše poznato, nego zato što je stvarno matoro.

A recimo devedesetih, kojih se sjećam, i koje osim u pogledu tehnologije, nisu se previše razlikovale od sadašnjeg svijeta, kad bi pustio neku pjesmu staru 30 godina, to bi znači bile pjesme iz šezdesetih. To je i tad djelovalo matoro i imalo tu neku "patinu", a kamo li sad.

Generalno mislim da je u muzici mnogo veća razlika između šezdesetih i devedesetih, nego između devedesetih i 2020-ih.

Razlika je u modernosti, a ako ćemo govoriti o kvalitetu, mislim da tu šezdesete imaju značajnu prednost u odnosu i na 90-e, a pogotovo na 2020-e.

Znači muzika je postala modernija, naročito od 60-ih do 90-ih, ali ne i bolja.

A od 90-ih so 2020-ih, onako, blage neke promjene, više smjenjivanje raznih faza, nego neki konkretan proboj ka napred. Bila faza hip hopa, sad je trep dominantan, dok ostali žanrovi manje-više stagniraju ili recikliraju stare stilove uz malo neke modernizacije.

Dobro Jovičiċu, nije muzika trka pa da nešto bude bolje ili lošije.
Muzika je više-dimenzionalna, u smislu da nije isto da slušaš Silver Apples šezdesetih kao Amerikanac kada imaš devetnaest godina, ili danas kad živiš u Alepu kao penzioner.
Po meni je po toj logici muzika danas bolja nego ikada, a sutra će da bude još bolja.
Traži, traži - pa ćeš naći.

Čitao sam da su Bitlsi u početku jednog dana morali da promene 3 autobusa da bi došli do lika na periferiji grada koji im je pokazao kako da sviraju H-mol. Danas imaš jućub tutorijal kako da naučiš da sviraš čembalo za jedno popodne. Eksponentno je lakše klincima da nauče o kompoziciji, sviranju, tehnici, opremi itd.

Ali ima malo i onoga, kad je nešto teško ljudi i hoće da se iscimaju, a kad je prelako, ni ne cijene to dovoljno. Kad si morao učiti H-mol od majstora, to je nešto značilo, a kad svako to može naučiti na netu, nekako kao da znači manje.

Ono što se mogu složiti je da su tehnologije omogućile danas neprevaziđeno uživanje u muzici. Kvalitet zvuka, plus izbor. Niko te ne tjera da slušaš novo. Tehnologija omogućava da slušaš bukvalno šta hoćeš, što god da je snimljeno, i to uglavnom besplatno.

Neko ko je skupljao pare da kupi svaki mjesec jedan CD ili kasetu, šta bi rekao da mu kažeš, da sad može da sluša koju god hoće pjesmu besplatno, i da je nađe u roku od 10 sekundi.

E sad se malo javlja kod ljudi pitanje (bar kod onih koji razmišljaju uopšte o tome), kojoj muzici posvetiti svoje vrijeme, ako uzmeš u obzir, da su ti svi najveći vrhunski albumi svih žanrova koji su ikad izdani dostupni? Da li bi to logički trebalo da znači da će svi gravitirati istim klasicima i njima posvetiti svoje vrijeme, pa sad, za svaki ukus, i u svakom žanru može se naći tako neki klasik...

Ili je ljudima ipak bitnije da prate neke trendove i slušaju ono o čemu se priča, što je novo, što je u trendu?

Po meni logički sama dostupnost sve te vrhunske muzike trebala bi dosta usmjeriti ka njoj, mada sam svjestan da se u praksi to ne dešava.

Tako da na kraju ispada da muzika u stvari nije umjetnost neka koja postoji sama za sebe, van vremena i prostora, nego više kao neki društveni fenomen. Tako ispada da je za većinu ljudi gubljenje vremena da slušaju "Highway 61 revisited" od Boba Dilana ili "Exile On Main Street" od Stonsa, ako se to neće puštati u klubu, ili ako o tome niko ništa ne priča, tipa na TikToku...
Izgleda je sam dodir s muzikom manje bitan od društvene komponente.

Tu je i činjenica da su Dilan i Stonsi đedovi, i ma koliko bilo dobro to što oni pjevaju, mlađa generacija se u tome teško nalazi.

Ali interesantno je koliko se u tom pogledu muzika razlikuje od književnosti.

Ljudi bez problema uživaju u prilično matoroj književnosti, tipa 19. vijeka bez problema... gotive Dostojevskog, npr. itd...

Dok je uživanje u matoroj muzici znatno manje u mainstreamu.

Ja slušam i staru i novu muziku, ali generalno čini mi se da je muzika mnogo više društveni fenomom i stvar trendova, ili pripadnosti nekoj grupi, nego samostalan susret sa nekom umjetnošću, kao što je to kod književnosti.

Ipak, na kraju, dostupnost SVE muzike za dž, ipak donekle umanjuje impakt novih izvođača, jer se oni sad ne takmiče samo sa svojim savremenicima za pažnju slušalaca, nego i sa svima prije njih, dakle i sa Dilanom, i sa Stonsima, i sa Betovenom... :)

Sad je prisutnost sve te ogromne količine muzike, kako stare, tako nove, veoma "in your face"... i osim ako je neko smislio nešto baš originalno i što treba da se čuje, izbaciti neku novu pjesmu ili album teško da će imati i blizu impakt, kao što je to bilo u vrijeme Bitlsa. I samim tim, ako su svjesni ograničenog impakta, moguće je da su manje spremni na količinu truda ekvivalentnu Bitlisima kad su mijenjali 3 autobusa da nauče H-mol. Kao da je manje ljudima stalo.

Pa ipak, da li zbog nerealnog samopouzdanja, niske barijere ka ulasku, ili čega drugog, nove muzike se izbacuje više nego ikad. Vjerovatno i dobre muzike ima više nego ikad. Ali u tome razdvojiti dobro od lošeg je prilično teško.

Opet - nije trka pa da je nešto bolje ili gore.
Eventualno može da se priča o tome šta je uspešnije, jer uspeh je više apsolutno merljiv.
Imaš recimo Pistolse koji na audiciji za basistu nisu uzeli lika koji zna da svira bas jer je - znao da svira bas. Nego zu uzeli Sida.

Bob Dilan nije postao uspešsn zbog muzike nego zbog tekstova.

Jedna velika razlika izmedju muzike danas i pre 30 godina je gde se vrte pare. Pre su muzičari živeli od prodaje albuma. Danas se strimuje i prihod od toga je minimalan osim ako nisi Tejlor Svift. Pametni umetnici izdaju pesme za dž da bi forsirali žive svirke.
Pogledaj samo koliko fosila iz sedamdesetih i osamdesetih svira i dan danas jer moraju. Nekada nije bilo tako, mogao si da se penzionišeš kad hoćeš i da živiš srećno do kraja života od prodaje albuma. Danas sa 70-80 godina ljudi moraju da pune arene i stadione. Što je kod nas posebno jezivo, pogledaj recimo bilo koji nastup uživo od Bajage, Čorbe, Dugmeta, izaberi bend iz osamdesetih, u poslednjih 5-10 godina. Krindž jebote, jedino Čola još ima neki nivo.
Moraju da sviraju da bi imali da prežive, ne znaju ništa drugo da rade a nemaju znanje, kapital ni volju da ulože u bolji scenski nastup.
Evo čitam Kiss je prodao svoj brend i katalog pesama za $300 miliona, boli ih kurac da se blamiraju kao Madona i da tripuju da su još bitni.

Za književnost - drugačije se ulazi nego u muziku. Čini mi se da ljudi koji puno čitaju ili udju u čitanje kroz te klasike, ili ako udju kroz novije knjige nekako osećaju potrebu da kasnije pročitaju sve to pod obavezno.
Dok u muziku obično udješ kroz nešto trenutno aktuelno i možeš da budeš naslušan uživalac i poznavalac ili čak uspešan i/ili kvalitetan muzičar a da nikada nisi posvetio vremena klasici ili osetio privlačnost prema njoj.