"My name is Earl" - ili spisak loših stvari koje smo uradili

Ok then, church pub. Nisam obratila pažnju na prošlo vreme, a pošto ljudi ovde pišu uglavnom zbog čega sada žale, mislila sam da je to i sa tobom slučaj.

Ja baš juče krenuo napolje i vidim da mi velika debela mačka od babe iz komšiluka spava na cipelama. Kako sam je slatko šutnuo...uh! Ipak, ne žalim:)

Нисам био толико лоше дете,али далеко од тога да сам био златан.
-Са 3 године,сео у ауто,стиснуо квачило и ауто кренуо уназад у дрво.Не кајем се,јер ауто није ни ударио у дрво.
-Са 4 године,зафарбао све кваке у дединој кући уљем испуштеним из трактора.Не кајем се-јер,кваке су још више засијале после брисања.
-Са 11 година,рекао сам једној девојци на улици да је дилеја.Наравно,кад се нездраво клиберила.
-Са 13 година,брат од стрица и ја смо мазнули стричеву ,,Зољицу'' и возали се по селу.Зашто да се кајем-то ми је само помогло да савладам страх од мотоцикла(пошто сам успео да је потерам до 60 на сат).
-Са 15 година се први пут препарирао од алкохола,а онда самоуверено дошао кући тако препариран.
-Са 17 година,дрпио раткапну са нечијег аута.
-Са 18 година,дрпио доњи поклопац од бандере(због нацртане муње).
А сад имам 19 година и пре који месец сам дрпио слушке за мобилни које је неко оставио на клупи на тргу.

kad mi vratis sluske

Ja sam kao mali voleo mačke, stalno sam kući dovlačio mačke sa ulice, omiljeno lovište mi bio parking ispred nekog restorana na Avali gde nas je ćale tih dana vodio na subotnje ručkove. Ali, pošto đavo nikad ne spava, umeo sam i da se upetljam i u mučenje životinja: drugar je iz nekog i dan danas nepoznatog razloga MRZEO mačke. I tako jednom u dvorištu gde smo pikali basket on uoči mačku i natera je u nekakav kavez sa kantama za đubre. Povuče i mene, zatvori vrata i naredi mi da je šutiram kao on. On je šutne ka meni, ja promašim, i stalno tako. Neverovatno da nijednom nisam uspeo da je pogodim, a on je valjda nijednom nije promašio. I kad je tako išutirao mačku, poklopi je nekom kartonskom kutijom i zatvori unutra. Šta ćemo sa mačkom? Da je bacimo s mosta. Brankovog. Sve se i odvijalo u neposrednoj blizini. Mesec januar ili februar, pamtim ledeno vreme. (Nisam sad siguran da smo pikali basket, al sam siguran da je bila zima.) Odemo nasred mosta i istresemo jadnu mačku u Savu. Gledamo je, ona isplivala, bori se za život. Ovaj opsednuti kaže: Ne mogu da odolim, idem dole, da ne ispliva na obalu. Ja ga tu ostavim, vidim poremećenog čoveka. Vratio se posle valjda dva sata sa pričom: Pratio mačku sve do bazena 25. maj, na Dorćolu, i tu je mačka nestala pod nekim šlepom.
Dan danas mislim na tu mačku, i nadam se da je nekako ipak uspela da ispliva a da je budala ne vidi.
Kajem se. I tada sam se kajao.
Insolent braniteljko, ne može čovek uvek da objasni svoje ponašanje. I što je najgore, to se dešava ne samo u detinjstvu.

Трећи разред, поломио сам лику из разреда нос столицом. Било ми је жао, а његов старији буразер ме олешио од батина. Сад ми није жао, лик је израстао у највећу јајаретину.
Од 12 до 17те године, лепио сам шлајмаре на сва паркирана бесна кола. Ко их јебе, од плате нису купили сигурно.
псовао сам разредну у основној, и она је понекад мене, сад ми је жао, јер нисам на време схватио да није имала ништа против мене.
Позајмио сам од једне девојке пре три године паре, требало ми за ВоВ, дан данас јој нисам вратио. Ко је јебе, ћале јој буржуј, а она се фирца на све стране.
Платио сам "масерки" за третман. Не кајем се, другу солуцију нисам имао, ни дан данас немам.
Осам година сам зајебавао једног дечка на националној основи, то је једна од ретких ствари у животу због које се кајем.

"U osnovnoj školi, dok smo na odmoru išli kod Juse Trovača na baklave, prolazili pored limarske radnje sa starim majstorom, Milutin se zvao. I dovikivali mu "Milutine, moj ti klizi niz butine!!!" E, jednog dana Milutin rešio da uzvrati, poleteo ZA MNOM, stigo me kod Juse dok sam naručivao šampite, i izudarao me čekićem po nogama, negde oko BUTINA... Nema šta da se kajem, Milutin završio taj pos'o."

Lingvističko prase, u koju osnovnu si išao?

Као клинац током свађе са буразером, ишао по кухињски нож под претњом да ћу га убости. Иако сам ја знао(а ваљда је и он знао) да нећу ништа урадити, ипак кајем се пуно због тога.
Такође кад ме је буразер једном изнервирао, бацио сам клупицу на њега и срећом само га погодио у ногу. Релативно сам био и сада сам добар, тако да нема нешто занимљиво, мада се можда и сетим. :)

Maro, jedva nađoh gde si me to pitala, daj ubuduće malo preciznije... :) Škola se zvaše "20. oktobar", danas "Kralj Petar" ali ne ona zgrada kod Znaka pitanja, nego u Mrašala Birjuzova, koja se danas zove, jebiga, Stara Kosmajska... toliko novih imena, Maro.

Dzizs Krajst, koliko ste genijalni toliko niste normalni.

Назвао сам другарицу на сахрани њеног оца ,,прљавим, лошее васпитаним копилетом из Прибоја`` и бесно отишао са сахране.

To mora da je bolelo.
Ja sam terala mladju decu da jedu zive puzeve i skacu u krec.

CrnaBo, pa tu nema nikakve razlike, što da se lažemo...

(:
Tako je, Prase. Kao Hitler.

Ili Betoven... oba Nemci (Hića je Austrijanac)... i oba nenormalni. Što ti je čovekova glava...

....kanta puna spageta sa zacinima.

Lingvističko prase, odmah si mi bio sumnjiv. :)
Kad sam ja išla u nju, zvala se Braća Ribar.

Da, Maro, posle "20. okt" zvala se i Braća Ribar,jer se fuzionisala sa centralom kod Znaka pitanja... u M. Birjuzova su išli klinci do četvrtog razreda, a onamo od 4-8... Delili smo isto dvorište, Maro! :)))

Zvalo se prvi i drugi objekat. :)
I kad pređeš u drugi objekat postaneš veliki.
Mala ispravka samo, u Maršala Birjuzova su išla deca od petog do osmog razreda a kod Znaka pitanja od prvog do četvrtog.

Nadam se samo da nisi kupovao užinu kod Pere pekara. :))))

Ja sam dobrica. 0:)

Sta god lose da uradim, nikad nisam zato sto mi je dosao cef nego zato sto me je druga osoba iznervirala, tako da to ne racunam. xD

Jedini put da sam ja poceo je kad sam jednu komsiju zezao porukama kao neka riba sto se lozi na njega... Klasika. :)))

pretila sam sestri da cu je ubiti, ne kajem se
bila sam prava kucka prema nekim ljudima, da je to cak previse i za vukajliju :D , e zbog toga se kajem
istresla sam punu kesu trulog voca u kantu za reciklazu papira u Sloveniji...ne znam zasto i ne kajem se

Maro, obrnuo sam godišta, u moje vreme nije bilo tako, znam to iz priče potonjih klinaca, generacije kojoj i ti pripadaš... A Peru pekara ne znam, biće da te pekare još nije bilo, mi smo trošili pare kod pomenutog poslastičara Juse, kome je pomagao stariji sin Hasa (mlađi možda par godina od mene), a kad baš njih dvojica ne mogu onda najmlađi sin kome ime nismo znali nego smo mu dali nadimak Tulumbejac! Obojica su išli u našu školu. Poslastičarnica, mislim, radi i danas, glavni su Hasa i Tulumbejac, garant... mada, nisam davno prošao krajem, odselio sam se odatle pre desetak godina... moraću da overim situaciju, što pre!

Нисам сигурна да је је Пера пекар био тамо где и лимар. Ако се сећаш та пекара је била на почетку Царице Милице и имала је кваку у облику переце. Ни она више не ради. А Пера је био такав гад од човека да је то страшно. Стално нас је псовао кад смо долазили у пекару док нам нису забранили да излазимо из дворишта за време одмора. Онда одједном постадосмо чика Перини пилићи. :)
А ни посластичарнице Јусине више нема. Претворила се у кафић под именом Сирано. Мислим да је у власништву Јусине деце, али то више није то. Баш сам пролазила пре једно месец дана. И ја сам се одселила, па се увек шокирам кад видим нешто ново.

Alo bre vas dvoje!!
Šta evocirate te pekarske uspomene?
Otvorite temu: Kod Pere pekara.

Ћути, Маро, молим те. Пера је само знак распознавања.
Јој како ме је нервирао, рђа она пекарска.

E ako te je nervirao, ipak je dobar čovek:P

Znači rđa?!? Znao sam...

Како си знао?

(Ако се испостави да си ти Пера пекар, не разговарамо више. :) )