Ljudi su svesni toga da u normalnim uslovima ne mogu sebi da kupe tako neke preskupe stvar (ako sagledaju svoje finansijsko stanje).
Preskupe su za njih ali ne odustaju jer dobro znaju da je u današnje vreme tako neka stvar kojom mogu da mlate drugima ispred očiju ništa drugo do statusnog simbola. Ako nemaš telefončinu ili kola neka predrkana onda si šupak.
Šupak si svakako ali voliš da bežiš od svoje etikete, bežiš od sebe i pokušavaš sebe da projektuješ u drugom svetlu i to onako kako misliš da bi trebalo. Kupovanjem beznačajnih stvari.
Umesto da poradiš na tome i učiniš nešto po pitanju toga i ne budeš šupak, ti samo nastavljaš da gaziš još dublje i dublje sve dok ne dođeš do neke krajnje tačke bez povratka i jednostavno ili umreš ili ostaneš na ulici.
E tu onda dolazi do razumnog razmišljanja (ako završiš na ulici). Razmišljanja da treba da se boriš za život, da uradiš nešto po pitanju svoga statusa. Ništa nije večno i to ti se tek na kraju obije o glavu, tak kada ostaneš bez toga što si mislio da je večno poput stene.
Jebeno je što tek onda skontaš da si trebao tako da razmišljaš na početku priče i da si trebao da se izboriš za to da ti ne treba neka svetlucava stvar da bi bio zadovoljan u životu i da bi te ljudi cenili i primetili. Poštovanje je najskuplja stvar i njega ne možeš da kupiš novcem.
Što ranije provališ to, veće su šanse da ćeš napredovati u životu.
