To prolazi tako lagano samo zbog toga što policija ima preča posla od jurcanja za ukradenim telefonima. Nije moje pitanje bilo u vezi potrošnje ili bacanja love, već pitanje morala, a kako se slažem sa Carom u tom pogledu da moral nije više na ceni ovih dana, pitam se koliko treba da ubeđuješ sebe da nisi učinio pogrešnu stvar kupovinom kradene robe.
Problem današnjice je u tome što se misli da ako si nešto kupio na popustu da si uspeo u životu. U većini slučajeva su to stvari koje kupiš na impuls, na mah, u afektu potrošačkoga duha, nekad ti je zapalo za oko i umisliš da ti istina treba, a u stvari se radi o kupoholičarstvu, kao đanka kome treba brzi fiks da se popravi. Problem je u tome što smo se dovukli dotle da procenjujemo ljude po tome što poseduju, koliki im je stan ili kuća, koliku dijagonalu im ima televizor u dnevnoj sobi, koji auto im stoji parkiran u garaži ili na ulici.
Gledam ovih dana ove mlađe likove, hoćaju sve i hoćaju odma'. Problem nastaje u tome što kroz tu potrošačku prizmu počinju tako da gledaju i ljude koji ih okružuju, kao potrošnu robu, nema više popravki, samo menjaj. Zato je danas sasvim normalno da se neko odjebe i baci kao kurton, tako nas uči svaki jebeni bilbord i reklama koju vidiš na ulici. A ono osnovno, što se nosi "od kuće" ne postoji više nigde u druženju, a to je da nešto u životu vredi popravke i da ne treba od svega na prvu dići ruke.
Priznajem da sam u životu mnogo bacao lovu uzalud, ne bih smeo da napišem ovde, bilo bi mi bolje da pređem na temu "da se izjadam", ali sam iz toga naučio da to ćebe koje se prostire ipak ima kraj i da se iz dužničkog ropstva teško beži. Ili menjaj ćebe ili se skupi, a kako se u današnje vreme teško dolazi do love, svi ćemo morati pomalo da iskuliramo za neke potrošačke hirove. Ili ne, ako su oni koji te izdržavaju punišići.
