У науци реално нема елитизма, већина људи су ок, стално причају, држе конференције, емисије, и тако даље. Увек се труде да објасне, други научници их критикују, ако испадне да нису у праву, прихвате то. Наравно, и они су људи, имају неки мало арогантан став, али то је због количине глупости са којом се сусрећу. А што се тиче догме и једноумља, мислим да тога нема. Покушава се све и свашта на разне начине, него људи који се баве псеудонаукама и желе да прикажу како рецимо квантна физика утиче на свест и доказује да има душе или шта све не, немају никакве резултате, срање су има мртоди, и неће да пусте радове да се провере, него пишу књиге да их продају образовцима, деретићевцима и сличнима. И онда када их научници притисну да поткрепе своје тврдње, рецимо такве као те ваше о свести и души, онда се жале на догматизам. Како је догматизам тражити да нешто буде више од нагађања и попуњавања рупа у науци оним што ти се свиђа?
imas previse idealizovanu sliku nauke. a realnost je kao i u svemu: ono sto se dokopa vrha i ostane nakon duzeg vremena, to je u retrospektivi uspelo da pobedi sitne interese, prepucavanja, interesne grupe, podmicivanja i slicno.
naucna cinjenica postaje cinjenica kad je dovoljno naucnika prihvati kao cinjenicu. ali nemoj da mislis da iz ovog ili onog razloga istinite cinjenice ne bivaju gusene, ili neistinite gurane.
i to ovo ti pricam i iz oblasti tehnike ili fizike ili tako to sto je kao egzaktno. da ne pominjem nauke koje se svode na statistiku, medicinu i slicno.