Прави самоубица је увек тих у својој намери. Он ради све да прикрије план. Он се смеје, шали, обавља све своје послове као и обично, не скреће пажњу на себе. Када је одлуку донео, радоснији је него иначе, зна да се ближи тренутак када ће нестати заувек. Само једним потезом избрисаће сву своју патњу, лишиће друге свог присуства, обрадоваће их. Ако је до тада и био депресиван, или апатичан, воља за животом му је враћена, а што је час смрти ближи, он је све полетнији. Обезбедио је себи место, и средство. Писмо ће написати, јер воли да пише писма, не зато да би друге обавестио о узроку, како да пише свој живот, онда то не би било писмо, већ роман. Написаће оно што други желе да чују, да је био уверен да би га други заиста могли чути, он би све испричао, причао би и онда не би имао потребу да умре. Овако ће до самог краја играти исту игру, игру своје неприметности. "Драги моји, опростите ми, другачије нисам могао. Збогом, сећајте ме се.". Не, неће он желети да га се сећају, глупо. Не може да смисли, неће му то покварити расположење, неће ни написати писмо. Место: његова соба, простор где је провео већи део свог живота. Ништа се не мења, зато и умире. Смрт му је допуштење да све буде другачије. Јер он неће бити ту. Сачмара, или нож, зависи шта се држи у кући или близу ње. Можда и лустер, ако је јачи да издржи. Смислиће све, не постоји могућност да преживи.