Žestok trip koji sam preterano doživeo;
Uglavnom, sve počinje snom, kako smo kum i ja u busu, idemo na hodočašće sa grupom ljudi, tu je neka devojka od nas, dijagonalno na sedištu i započinje temu o vampirima. Dža bu, priča ona, i poveže tu priču sa drugom, sa smrću devojčice iz Francuske, kao zove se Ana Bolen, koja je umrla sa tri godine, al' smrt joj je misteriozna i povezana sa demonima. I baš sad treba da prođemo pored kapele gde joj je grob, kao to je jedna od promena u planu i to spada u deo obliska. Međutim, samo ona, kum i ja izlazimo do te kapele, a samo kum i ja ulazimo u nju. Razgledamo, i sve podseća na Moriju, prašnjavo, nikog nije bilo godima, fazon na paučinu se zalepila prašina, a iznad groba je njena slika, gde liči na dečaka i skorz je ćelava. Uhvatila me neka empatija, palimo kum i ja sveće za nju, ne znam ni zbog čega, valjda je motiv bio neko sažaljenje i puki običaj, izlazimo iz kapele, i odjednom je mrak i njega više nema, tu je ta devojka iz autobusa koja je pričala priču. Ni autobusa više nema, sad smo tu samo ona i ja, ali ona nije kao pre i više je vijetnamka nego neka moja sugrađanka. Sve postaje konfuzno i maglovito, oseća se neprijatnost i usku povezanost sa trenutnim dešavanjem i dešavanjem iz njenih ranijih pričanja. Mota se oko mene, kreće bolesno da me poljubi u usta, dok se ja izmičem jer joj smrdi iz usta a i boja kože joj je preterano prljava. Ništa, nastavljamo dalje, krećemo se ka nekom lokalu gde je žurka, ulazimo, i sve je rasproeđeno kao u vesternima, naspram vrata dugački šank. Odlazim do njega i okrećem se sada leđima ka njemu, a ljudi počinju da se menjaju demonski. Prvo je njena glava počela da menja oblik, kao slika Vrisak, zatim usta počinje da gubi, ostaje samo koža, prilaze mi i drugi ljudi koji takođe menjaju izgled , lica im postaju kao vudu lutke, pa dobijaju zelenu boju tipa vukajlije, postaju od palstelina, i uporno menjaju oblike jezive. U tom trenutku shvatam da sam ja uzrok tih dešavanja i da je sve to dejstvo magije koju ja bacam, ali rečima i pogledm, govorim ''ššš-ššš'' , dakle koga pogledam, nešto mu se desi.
I tada se budim, iskrivljene face kako izgovaram šššššš, šššš, u polufetusnom položaju, na leđima. Instant pogeldam fon, 03:28. Sedam na krevet, suze mi teku ali ne one jadilje, nego same od sebe, od naježenosti, onda dođem sebi, uzmem fon da nazovem nekog, nemam koga a i realno jebeno je pola jutra. Dođem sebi, pa me opet prođe jeza, gledam svaki čošak sobice, čekam da se nesto desi, da lupi nesto, iskoci, stogod. Gledam kroz roletnu ka komsijskoj kuci, i tamo je raspeće drveno od pola metra, sa nekim cvećem, kroz tu roletnu je i dopiralo svetlo te kuće, pa je soba bila kolko tolko ovetljena.. Gledam sad fon, ulazim na fb, pišem na placlaolomvr, taman se smirim, opet se zamislim u san oept jeza me uhvati i suze na oči krenu. Ne znam više šta da radim, setim se da imem negde Novi Zavet, uzmem ga i nasumice otvorim krenem čitati, da mi odvuče paznju, i tu prodje nekih dva sata, smirim se i nastavim sapvati preostalih sat vremena.
inače, kad god spavam na leđima tripozne snove imam, sekire, bolesni smeh, plač xd
