A eto još vidi: kokoška nema ruke da kolje: čovek nema ruke da leti... Sad mi pade na pamet. Vidiš koliko je pesma antimetafizička kad je cela sastavljena od telesnosti: noga, ruke, krila (odsutna, nepostojeća krila, jer kokoška visi mrtva, ali sa neba, gde krilima pripada), krv, glava, perje, vrat. Kokoška visi odozgo, nebo: smrt. San čoveka: smrt kokoške. Pesma o čoveku i mrtvoj ptici, o snu i smrti, o umetnosti i smrti, o praznom nebu i smrti, i tako dalje. Ali meni je kvalitet ove pesme u tome što sve to nije izraženo nekim visokoparnim rečima tipa:
O, čoveče, kao ptica se nisi rodio,
Ali sa sa neba pao, pticama smrt donosiš
Nebo noseći u svojoj duši paloj
blablabla...
Nego je jednostavnom pričicom o klanju kokoške, malo zamućenom, skicirano ono o čemu bi neko mogao da napiše dugu i verovatno lošu poemu. Dobra pesma može da liči i na skicu, isto kao slika.
EDIT
Npr. Dostojevski piše krajnje jednostavnim i razumljivim jezikom, ali je veliki pisac, jer takvim jezikom iskazuje vrlo jake misli, ideje i emocije.
Da dodam, dođi ti na Filološki na ispit iz književnosti sa takvim izjavom, ima da te tuku indeksom po ušima. :)
