Vaši najveći blamovi

http://www.bravo.rs/lets-talk/on-je-zgodan-ja-sam-ruzna/
Hahaha. Aaah, kako mi je nedostajao. "Bravo: Niko nije ružan. On te voli takvu kakva si!" LOL, ma da, samo je vi zavaravajte.

http://www.bravo.rs/lets-talk/kako-ce-on-reagovati-na-moje-male-grudi/
"Bravo: On je zaljubljen u tebe i voli te takvu kakva jesi!" Ne, daskara si. Verovatno je s tobom iz sažaljenja.

A ne mogu da nađem blamove. :(

e vako, nije moj blam al ono boli me kurac :D
imali smo jednog ortaka koji je iz Amerike dosao ovamo kod rodbine i usput, onako iz zajebancije uzo da studira sa nama, mada to nije ni bitno. gotivili smo lika jer je bio kralj.
uglavnom, na jednoj pauzi, ja, Amerikanac i jos jedan lik otisli smo na bilijar i Amerikanac koji je bio prehladjen u to vrijeme je ogladnio (Amerikanac jebi ga, samo bi da jede) ode da uzme nesto za jelo. otisao je on i vratio se posle 2-3 minuta, mi smo jos uvjek igrali tu poslednju partiju. kad smo zavrsili, naravno kazemo Ameru da on plati, mi smo sirotinja, i on to i uradi.
E sad, posto je on u jednoj ruci nosio picu koju jos nije pojeo, pokusavao je da tom jednom rukom izvadi pare iz novcanika i da plati. to je uspio i mi smo krenuli da izlazimo, ispred vrata on je i dalje drzao u jednoj ruci novcanik u drugoj picu, i tada samo je zastao i rekao: O fuck! No, no, no..... i kinuo je! kinuo je tako jako, da je iz njegovog nosa automatski izletjela zelena gusta rastegljiva slindzurina koja je dosla do poda i vratila se nazad kao bandzi! ja i ovaj drugi lik nismo znali sta da radimo, naizmenicno smo se kidali od smijeha i drzali za stomak od muke zbog odvratnosti tog prizora! Ljudi koji su se nasli tu su radili isto. A jadni Amer je drzao jos uvjek u jednoj ruci novcanik u drugoj picu dok mu je iz nosa visila velika slina. tad je spustio novcanik na ulicu i izvukao nekako maramicu i ocistio se.
kasnije je objasnio da mu je kroz glavu prolazilo da li da uslini picu ili pare, a posto je oboje mnogo volio nije stigao da donese odluku i dao nam je taj fantasticni momenat za pamcenje!

otkud znam, ne gledam na ovo kao na blam, ali ne znam na kojoj drugoj temi bih napisala.

Sinoc u Marsalu sam uspela da otkacim jbni vodokotlic. Ne znam kako, valjda sam ga drmnula previse jako, u svakom slucaju, voda je pocela da curi iz cevi pravo na mene a onda se vodokotlic potpuno iskrivio i voda je iz njega pocela da kulja ( opet pravo na mene), ali ne ono pomalo, nego kao lavor da je neko prosuo... posle 15 minuta bezuspesnog namestanja, devojka koja radi u lokalu je pokusala da sredi situaciju, nije uspela. za to vreme ispred WC-a se skupila sva bagra, dobacujuci sta bi trebalo da uradimo. Nikome nije palo na pamet da udje u WC i pomogne nam al ajde. Onda je moj decko doleteo, kad je skontao da me dugo nema, znao je da sam verovatno sjebala nesto ili se desilo neko sranje, i on je to sredio.
Eto, molim ih da vrate onaj natpis da vodokotlic ne voli grubu igru, ako ga malo cimnes pada.:)

moj prvi "kres". Njen ćale je upao, a ostalo je manje bitno :)

Ja mogu da napišem antologiju blamova, jer ih dnevno barem 2 doživim, ali, dobro. Evo neki "The best of".

Idem sa drugaricom na fax, a usput jedan butik i zamoli me da uđemo da vidi ona nešto. Uđe ona i gleda, ja gledam unaokolo i u jednom trenutku se naslonim na lutku što je tu bila, a samo kad se žena okreće ka meni i gleda me kao u tele. A ja se pogubio, utripovao da je lutka jer je nepomično stajala na prozoru, a žena se samo zamislila. Ništa, samo sam pogledao u pod, rekao "doviđenja" i kidnuo što sam dalje mogao.

Dalje, vraćam se od druga oko 1 u noć i slušam muziku na plejeru. I pustim radio i čuh jednu divnu pesmu koju dugo nisam čuo i oduševio sam se skroz. Ulica se proteže nekoliko kilometara, a nigde ni žive duše, a ni automobila. I tu ja počnem da pevam na playback, da igram kao Majkl Džekson, da skačem kao manijak, ne pamtim kad sam se osetio toliko živim.
Posle desetak minuta (pošto je radijski DJ ubo neviđeno dobre pesme i nisam prestajao da igram i tako idem kući) nastavljam ja tako ne obazirući se, kad ono, pored mene se nađe tu parkiran auto i unutra četvorica likova kako umiru od smeha pokazujući na mene. Ja sam samo stavio kapuljaču i potrčao kući, hteo sam u zemlju da propadnem. :)

Пеки, мора да је била Драгана Мирковић. :)

Nije. :)

e ovako pebacujem se ja neki dr faks i odradila razliku predmera, podnjela zahtjeve potvrde ma sva cuda i sad sa svim tim dolazim u st sluzbu. zena koja uzima tu svu moju dokumentaciju, onako fina gospodja, mala, slatka ali vidi se ozbiljna zena, daje mi papiric na kome pise broj npr. 2258866 i ispod broja pise st sluzba i kaze mi u utorak. i ok, ja kontam to br mog dokumenta, i trebam doci u utorak da vidim da li je moj slucaj rijesen.
i tako ja dodjem u utorak:
-dobar dan, ja sam ta i ta, rekli ste mi da dodjem u utorak i da vam dam ovaj br da vidite da li je moj slucaj gotov
a zena me pogleda kao jadnicu neku i kaze
- da devojko dala sam vam br tel st sluzbe da me nazovete u utorak
ja gledam nju ona mene, ona jedva suzdrzava osmijeh, a ja plavusa iz bosne propadam u zemlju
i sto je najgore imala sam jos 10000 blamova pred tom ribom iz st sluzbe, ubjedjena sam da ja tu neka visa sila upletena :))))

Пре једно три дине, блејим ја на штајги у крају са ортаком, чекамо бас за Борчу, а једно десетак метара од нас стоје две доста добре раве, пар година старије рекао бих, а можда и не, у ствари није ни битно. И тако нас двојица жустро расправљамо неку глупост у вези Бетмена, шатро да ли је готивнији Раз ал Гул или Доктор Стрејнџ и да ли је Бетмен јебо Оракл иако је у инвалидским колицима, тај неки рад, и одједном извалим да се једна од тих риба нешто осмехује. И ја као који курац се ова смеје, и наставим да бацам ту елитну 1337 спику, после пар минута поново погледам у њеном правцу и она ми опет баци поглед у фазону „Приђи, маму ти јебем ону мутаву крњачку!”, и ја опет не извалим и окренем се што је најјадније и наставим да пенушам о јебеном Бетмену. И онда ми се упали сијалица, ал тад је већ било касно, јебига. Чујем је како ортакињи каже: „Каква сељачина!”, буде ми до јаја непријатно и кажем овом мом индијанцу који ништа није ни приметио да одемо једну штајгу пешке. И одемо. И у курац! Каква чка, рођаче, ау! Дао би јој да ми пиша по фаци. Никад ово себи нећу опростити.

П.С. Бетмене, знаш да те волим, али јебем ти матер ону мртву изрешетану!

Baldure, isto ko ovaj Prank, riba oce, a ti nista. Poucen vasim iskustvima, bacam se na svaku ribu u busu koja me makar slucajno pogleda, jebes ti to, da ja propustam prilike!

Тако треба, Чаки, зубима у месо!

Pa da bre, šta se smeška i pogleduje ako neće da se jebe?

LUDI CAK
Baldure, isto ko ovaj Prank, riba oce, a ti nista. Poucen vasim iskustvima, bacam se na svaku ribu u busu koja me makar slucajno pogleda, jebes ti to, da ja propustam prilike!

JOŠ NISAM OPROSTIO SEBI! To ti je najbolja opcija. :)

Значи трафиканткиња ми се осмехује јер хоће да се јебе, а не јер сам јој дао ситно?

Kiflo, naravno, evo ja u mojoj zgradi u prodavnici već planiram da zaskočim jednu, ne da se osmehuje, nego priča sa mnom ko da se znamo, sve se šali i smeje.

Продавнице су друго, имаш бекстејџ где можеш да је скинеш. Где ћеш трафиканткињу да јебеш, иза кестена?

Беше то скоро, договорило се друштво да изађемо негде колективно, и где ћемо - тзв клуб "Циклон". Е, обзиром да тамо никада нисам био до тада, нити сам имао представу где се налази, као и још неки који су ишли, требало је да се нађемо код студентског парка. Како живим на сат времена и јаче од центра, наравно, по неком неписаном правилу, стигнем први. Кроз неко време окупио се већи део "екипе", али су неки инсистирали да сачекамо све. И чекали смо, неко време, док један друг није почео да спопада друге да кренемо. Нико није хтео, а мени више није било до блејања на аутобуској станици, тако да нас двојица кренусмо у тај "циклон". Пратим ја њега, идемо, запричасмо се успут...потраје та шетња добрих пола сата, да би се на крају нашли у неком ходнику (не, не мислим на тунел) преко пута Дома омладине. Е, ту ти ја застанем у тренутку, почнем да се осврћем, реко' где је то кој курац, нема никога. Стао и овај махер, гледа ме као идиота, и креће:
- Шта си стао бре?
- Де сад?
- А?
- А бре, де идемо?
- Па у циклон, соме. Где си ти кренуо?
- Чекај, ти знаш где је то?

Почесмо се смејати онда кад смо схватили, шта ћемо друго, будале. Још већи блам је био објаснити овима да смо пола сата пратили један другога.

Dugo se nisam viđala sa jednom drugaricom pa smo se skoro srele i sad treba da ja odem po nju ispred njene zgrade (u istom naselju živimo). Kako sam se našla u njenoj ulici, gledam sve zgrade su iste. E sad koliko me sećanje služi znam da je njena zgrada kod krivine puta i ja raspalila ka zgradi misleći da je njena, dolazim do ulaza, vidim neko malo mače i tu ja počnem da je mazim i uzmem je u naručje pa krenem uz stepenice. I dalje držeći mačku u naručje, pokucam ti ja na vrata i u isto vreme kako je neka žena otvorila ja reče: Vidi šta sam donela. I tu ja ustuknem i uz blagi osmeh pitam: Da li je tu Anđa? a ona mi kaže da ona tu ne živi. Ja postiđena reče: Izvinjavam se. i odem i dalje držeći mačku, kad začujem iza sebe: I spustite tu mačku, ona je naša. Ja u zemlju da propadnem. Posle par sekundi smo se videle jer ona živi u zgradi pored.

Vucica hahahahahahhah ali dobro, desava se

Aj da se to desilo danju, nego noću oko pola deset. :(((

Pa dobro, nije toliko strasno :/

A i to što kažeš. Mogao je neki čiča sa puškom da mi otvori vrata. :))

Jedno veče vraćam se ja kući, bilo nekih 12,1 sat noću, puste ulice, žive duše nema. I sad mene mnogo žuljale patike, izujem se ja, stavim slušalice i krenem da se gubim po ulici, kontam nema nikog. Mučili me žuljevi, pa mi bilo lakše da trčkam, tako da sam na kraju skakutala u ritmu mjuz'ke. Prolazim pored jedne pekare, bilo mi čudno što nije svetlo upaljeno, uvek u to doba rade. Ugasim muziku i čujem kako neko umire od smeha. Njih desetorica sede u dvojištu pekare i plaču od smeha. Obula se odmah, dva koraka prešla kad vidim u susednom dvorištu neki ljudi sede i gledaju me k'o Sotonu. Do kuće sam čula smeh.
Prošle jeseni krenula ja u školu i prolazim pored nekih likova što su postavljali neke cevi, među njima neki lik što je stalno mračio kad prođem, dobacivao nešto i tako... Napravim se ja neko mudo, uzmem telefon, blenem i molim se da me nije primetio. I tu zapnem za jednu zalutalu šipku i prospem se po dužini. Da, premetio me je, i on i još njih sto. Proplakali su želudačnu kiselinu koliko su se smejali.
Ima i gorih, al' me sramota i da mislim o njima.

Jao, ja sam ove godine bila jednom izašla na ispit, onako turistički da bih videla kakva pitanja dolaze u obzir. I sada su mene ubacili u učionicu gde je dežurao jedan asistent iz tog istog predmeta, ali dvojke, koji nije predavao na kecu, ali ipak je bio deo katedre. I sad smesti on mene u prvu klupu, a klupa bila skroz plava od puškica iz nekog šlj predmeta (kod nas apsolutne šanse nema da nešto prepišeš iz težih predmeta) i ja sam mu se javila da vidi da to nisu moje puškice. On kao pogleda i kaže OK, ali vidim ja tokom ispita je on ipak bacao oko na mene da nešto ne prepišem. I sad ja se vrpoljim, em mi neprijatno, em nisam znala i namučih sebe da ostanem bar sat vremena (ispit je trajao dva sata)... I na kraju nisam više mogla i ja ustanem i predam mu rad. Sve su oči bile uprte u mene. Ja da umrem od srama, jušnem po torbu i na pola puta me on zaustavi i kaže: ''Čekajte, koleginice, niste se potpisali na drugi papir!'' Tu sam htela da umrem... I ja se potpišem i uzmem da tražim torbu i ne mogu nikako da je nađem. Neko nabacao stvari preko... I čujem ga tiho: ''Je l' vam treba pomoć?'' Umrla sam od srama. Na kraju sam izvukla torbu, a nije bila zakopčana i sve mi je poispadalo... Brže bolje sam je pokupila i izletela napolje. Posle taj dan sam malo odsedela u kafiću i onda se tek krenula da vraćam kući peške sa drugaricama. I sad mi nije bilo zanimljivo šta su pričali, o nekom ispitu koji sam ja dala, i onda sam gledala neke kao mrljice krvi, zurila u beton, nisam dizala glavu, ceo put su nas pratile te mrlje. I na kraju stale kod neke fabrike i ja iz zezanja uzviknem: ''TO MORA DA JE BIO ZLOČIN IZ LJUBOMORE!'' i samo čujem njih ''Dobar dan.'' u isto vreme kad sam ja to viknula. Kad sam se okrenula, videla sam leđa tom istom asistentu. Sledeći dan je izašao raspored vežbi za dvojku. Naša grupa je bila kod njega na vežbama. Epski blam!

Meni jednom ispalo jajO na skolskoj preCtavi.

A glumijo sam Romea. Imali smo one pederske zvonarice kurce palce, zapeo sam na nogavicu, prosuo se, pocijepao zvonarice, i nekim cudom su pukle i kojd jajoa, koje je, blentavo kakvo jeste, progledalo vani da vidi publiku. U publici muk i nevjerica. Potom aplauz.

Ne znam zasto, aplauz mi nista nije znacio.

Nači ja četvrti srednje, imam kontrolni iz Biologije, profesorka Viktorija Šarčević stvarno fina i mila profesorka tipa ove gore. Počinje test, a ja sjedim sa dva lika, prepisuju oni, ja nema šanse, taman kontam opet dobih jedan, kad ono njih dvojica počeše priču, ja se nategnem da prdnem, da im smrdim malo, kontao da pustim tihavca, kad ono kurac, koliko sam prdno o'skočio sam od stolice. Narod oplak'o, a ja izbačen s časa. Jebomater kol'ko su me prozivali posle.

Vladimire Putinu, meni se skoro isto to desilo. :)