Pesničko ćoše 2.0

Isto kao i prethodno pesničko ćoše, ali se primjenjuje jedno pravilo. Da bi se podstaklo čitanje pjesama i da bi pjesnici imali feedback koji im je veoma važan važi slijedeće: Zabranjeno postovati novu pjesmu ako nisi prokomentarisao prethodnu.
Dakle neko postuje pjesmu 1. Slijedeći koji hoće da postuje neku pjesmu, mora prvo dati komentar na pjesmu 1, pa tek onda može postovati svoju. Tako će pjesničarenje biti dinamičnije. Dalje, opcija je i da se uz komentar da ocjena za pjesmu od 1-10, al ko neće da ocjenjuje ne mora. Konačno, preporučuje se da se svakoj pjesmi da naslov, radi lakše identifikacije. Pjesme bez naslova u moru pjesama koje rijetko ko uopšte čita, izgube se i zaborave.
Još jedna napomena: ovdje se mogu kopirati pjesme iz starog pjesničkog ćošeta i tako dati na komentarisanje i glasanje. To ih može spasiti od zaborava i dati im novi život. Kopirati mogu samo autori pjesme. Preporuka je da se pri kopiranju pjesmi da naslov ukoliko nije već naslovljena. Ko se razumije u blogove, mogao bi da otvori blog "Pjesme sa Vukajlije" u kome bi pjesme koje prođu kao kvalitetne bile evidentirane i sačuvane, i mogle bi se lakše naći.

Dodao bih još i to da osoba koja komentariše, ne mora odmah postovati i svoju pjesmu ako je nema. Dakle, može komentarisanje bez postovanja nove, ali ne može postovanje nove bez komentara prethodne.

Ako je prethodna pjesma već komentarisana od strane nekog drugog, a da taj nije postavio svoju novu pjesmu, onda slijedeći autor može postaviti svoju i bez komentarisanja prethodne.

Kome se sve ovo ne sviđa, tu je uvijek staro dobro "Pesničko ćoše" (1.0)

Lepa poruka Doco.

CIRKUSKA PRUGA

Juče je umro pajac,
klovn crvenog nosa,
arena bila je puna,
a on je umro iz štosa.

Pao je usred tačke,
aplauz bio je jak,
kad minut ustao nije
na sceni je nastao mrak.

Brzo su cirkuski ljudi
izneli nesrećnog smeška,
voditelj publici reče:
" Izvinite, tehnička greška."

Jedan je viknuo dečak:
" Šta je sa smešnim čikom?"
Niko ga čuo nije i šou
je nastavljen muzikom.

Predstava išla je dalje,
uspešno do samog kraja,
a pajac je ležao mrtav
tu blizu cirkuskog sjaja.

Njegova duša je tada
međ veselu publiku sela,
do tada nije ni znala
koliko lepa je predstava cela.

Na kraju predstave duša se
klanjala publici s tugom
dok napokon krenula nije
ka nebu cirkuskom prugom

P.S. Otvorite oči,
svud su oko Vas,
šareni pajaci
koji vole Nas.

Ne znam zašto ostali autori neće da dođu u naše pesničko ćoše...nadam se da ne izgledamo kao da smo se ogradili... :D

Nešo, sviđa mi se mnogo tvoja nova pesma! Vidim da si zaokupljen motivom cirkusa u poslednje vreme (ne mislim doslovno cirkusa, već znaš, tvoja metafora). Pesma ima, razume se, dublji smisao. Što se tiče tehnike, uobičajena rima, tu nema mnogo eksperimentisanja. :D Svidela mi se na prvo čitanje, dopadljiva je upravo zbog jednostavne rime.
Šta sam izdrndala sad, nemam pojma, ali takve su ti moje kritike, hahaha. :D

Evo jedna moja patetična. Kuknjava, naravno, uvek je bila na ceni. Moguće da se neke reči rimuju. To se dešava kada pišem pesmu, a osećam se nekako lagano, pevljivije, pa se desi da tu i tamo ubacim nešto što se rimuje i to gde stignem, pa sve ispadne nekako slobodno. Ne znam da li je to književno dozvoljeno i šta kritičari misle o tome. Kontam da u umetnosti, valjda, radiš šta ti je ćef.

Dan

Kad pomislim da nema svrhe
započinjati dan.
Otvoriti jedno oko barem,
spustiti levu nogu na tlo,
pomisliti na prethodni san...
nekad poverujem u to.

Ne znam za koga
prave ove svetove.
Za mene sigurno ne.
I zato nema svrhe započinjati dan.
Bleskasto se teturati,
stvarnošću prljati dlan
i koračati ulicama uz mirise krivice.
Staviti osmeh na lice?
Nema svrhe.

Jer u celosti ovoj, ja imam samo sebe
i nikog, nikoga više.
Nema svrhe, zbilja, započinjati dan.
Ići negde, životariti,
raditi, pričati,
penjati se uz stepenice...
vraćati se u stan.
Čemu sad,
čemu sve to?

Lepa kuknjava maloletna, a šta kažu kritičari nek te boli uvo.
Što se tvog komentara tiče potpuno si lepo sve rekla.
Pozdrav.

Maloletna, ti se tom pesmom pitas, a kasnije ces davati i odgovore, ili postavljati jos zagonetki. Pesmom ces vikati sa zeljom da te svi cuju, jer ces zeleti da ih probudis. Takvom pesmom umirujes sebe, ili pustis po neki krik ne bi li te neko cuo. Posle ces pesmom zahvaljivati svakom ko te je cuo, ili ces govoriti da ti nije ni stalo do toga. Pesmom se uvek prvo obracamo sebi, zar ne? Tvoja pesma mi je sve ovo rekla jer je jasna kao ta tvoja tuga, tog tvog dana. Ne treba joj druga forma osim onog oblika u kom si ti sada, ili tada bila. Znaci, sasvim dovoljno. :)
Sto se rima tice, ne znam sta bih ti rekla. Ja ih bas i ne volim. Svidjaju mi se jedino kada su neprimetne, kada prvo "osetim" pesmu pa tek onda primetim i da je rimovana. Tvoja pesma je primer za to.

---------------------
April

Divno nasmejano lice
jedan par ruku i nekoliko dodira
Plava ptica u vrtu
i noz na stolu
sa slatkim mirisom u kosi.
Mnogo pesacenja
i jos vise cutanja
Zavidela sam biciklistima.
Odlazak sa pozdravom
necu te videti vise nikada.
Ubrzano disanje
trazenje piva
smejanje sa njom
Divno nasmejano lice
dva para ruku
I sve je postalo dodir.
Plava ptica u krevetu
i noz u fioci
sa slatkim mirisom u grudima.
Opet pesacim
i jos vise cutim.
Zavidim samo njemu
jer mu je zivot
tako jednostavan.
Odlazim bez pozdrava.
--------------------
Nickola, hvala na komentaru. Svidja mi se sto je pesma uopste ostavila utisak, a narocito sto je jos i pozitivan! :)
Naravno, smatram da je suvisno da komentarisem tvoj komentar, jer pesme zive svoj zivot i nisu vise sasvim nase od onog trenutka kada su napisane, kako rece Ducic (valjda je on to rekao). :))

April :Zadnji svoj komentar koji pamtim, bio je još u srednjoj, na Rakićevu ' Iskrenu pesmu'. I dobih od profesorice prekor. Koliko ukapirah, ovdje je u pitanju ljubav, ili strast, između dvije cure. Ali to ostaje tajno, baš zato što su cure. I to muči i razdire iznutra kao nožem. Sviđa mi se kako je napisano. :)

Pošto gubim nevinost postavljanja nečega svog, malo nježniji budite :)..

Ne nadam se

Nisam sjeo pravilno,
Te me boli vrat, a i donji dio ledja,
Sa kojim vec dugo imam problema.
A sjeo sam da bih odmorio noge,
Rasturene reumom I prosirenim venama,
Koje su jasno ucrtane, kao granice raka
Na plucima mi, od nikotina u kojem sam
Uzivao..

Rasturen sam ja u svijetu u kojem nije potrebno
Jos jedno Ja, pored tolikih Mi..
Slomljena olovka, za kompjuterom sjedi,
I mastilom crnim, po ekranu kuca.

Kikiriki ide dobro sa pivom.
Konstatacija kojom se vraćam
Na Sigurnost. Utočište od zastrašujuće suprotnosti.

Sad I ne vjerujem,
Sad se I ne nadam.

Lepo da si prevazisao tu barijeru postavljanja neceg svog. S obzirom na trecu strofu, mislim da mozes mnogo bolje. Nije bezanje od stvarnosti, kako mi se najpre ucinilo, nego bezanje od sebe u stvarnost. Nekad treba da se zaviri i u sebe. Nije lose. Kao sto rekoh, mozes bolje.

E, sad, kad smo kod prevazilazenja barijera, i zavirivanja u sebe, ja cu da se nadovezem. Skoro sam presla barijeru (i to u onom obicnom pesnickom cosetu) da pokazem, i cak, procitam neke pesme nastale pre dosta vremena. Jake su. Bole, sto bi rekao nekad. A, opet, iako sam tada, recimo, imala 15 godina (sledeca je napisana 19. 11. 1999.), mislim da su najbolje. I nisam sigurna da cu ikada vise moci da iznesem tako jaku i iskrenu emociju- u ovom slucaju bes.

Pao si i padaces jos

Zivot...za nekog lep, za nekog ruzan,
zivot...veseo ili tuzan,
zivot...jedan, ali vredan,
tvoj zivot je bedan.

Izgubio si osecanja,
izgubio si razum u reci alkohola,
izdao si zivot i ostao
da plivas u moru sopstvenog bola.

Slabicu, izdajnice. covece uprljan pricama,
pesmama o tvom tecnom problemu,
gubitnice, alkoholicaru
sto izbegava tu temu.

Prostace razvezanog jezika,
paranoicaru sto misli da si sveznalica,
ti si splet pijanstva i urlika,
izopacenog govora i iskrivljenog lica.

Veruj mi, sve uvrede izgovorene tvojim pijanim jezikom,
mojim lukom razapete pogodice te u srce pravo,
bices povredjen k'o niko drugi,
ti luda glavo!

Cujem, isprljao si svoj beli mantil,
konacno si pao izgnuren od pica,
cujem, cetvorica ljudi danas je na rukama
nosilo tebe, jednog niskog, pijanog slabica.

Cujem, vredjao si svoje kolege,
bezao si od bolnicke nege,
cujem da pretis svojim dolaskom kuci,
a ni sam ne znas kako ces se dovuci.

Pao si, k'o svaki drugi pijani covek prost,
jer za pice ti hod'o bi i bos.
Posao ti zaista nije los,
al' ti pao si, i padaces jos.

Slabicu, krivcu, prostace, alkoholicaru,
covece kojim moja bol otpoce,
tiranine, sadisto, paranoicaru
i na kraju -Oce!-.

Dobro je ovo skroz. Zavrsi si jako dobro pesmu, jedino mislim da mozes jos malo na uvodu da poradis, da bude licniji pristup zivotu, ako me kontas :))

Ponekad mi dodje tuga

Ima tako dana, kada tiho plovim
po nemirnoj rjeci jedne njeme duse,
a u njoj tihoj, sto vjetrova puse,
nevidjene bure i neke njezne rjeci.

Ima tako noci, kad se tuzno smijem
dugo gledajuci oci u daljini
sto ih san uspava u vecernjoj tmini,
ostavljajuc mi samo obrise slobode.

I sve te snove moje, zarobljene ptice,
sto im kavez odavno polomio krila,
jedna njezna pjesma sto si mi je skrila
na zalasku dana, uz poljubac meki,
sve bih ja to dao za par tvojih rjeci.

Lici mi na Bojica. Gotivim Bojica. Jako dobra. povrh svega, pozitivna.

A ja iz nekog razloga ne zelim da menjam te pesme i radim na njima: sa 15 godina prosto ne gledas tako licno na zivot, taj detinjasti uvod je dodatno pojacava. Mozda ih nekad izmenim, sad sam prevazisla deo da ne mogu da ih citam.

Popio te je alkohol

Sad, kad vise i ne osecas sebe,
sad, kada svaka te kost boli,
valjda shvatas da svaka casa pila je tebe
i shvatas za sta se ona moli
danima, nocima, mesecima,
i shvatas suze sto ona proli,
i njene neizmerne boli!
Ti Ti koji nju godinama si pio;
i srce njeno krhko lomio,
ti, koji ni meni vise nisi mio,
mada to nekad jesi bio;
ti koji od mene si krio
vase svadje, njenu bol,
shvatas sad valjda-
tebe popio je alkohol.

A, moram prinati, nije zurio,
znao je kad, kako, koliko,
ko sto i ti za sebe kazes,
zavladao je tvojim telom,
sta god da kaze- a ti se slazes.
A, eto, on je neumoran,
on topi tvoje dobre strane
i pusta ih u crni bezdan,
da ostale bi ti samo mane.

A ti si ga prihvatio,
k'o starog druga,
mozda vas jeste vezala tuga.
I dao si mu utociste
u skrivenim mestima svoje duse,
u coskovima svoje sobe,
u zabacenim delovima kuce
i poceli su on i casa
da ruse, da ruse gradove tvoje duse
i tvoje ignureno telo da guse
sve jace, i jace...
i znam, sada srce ti place,
place i kaje se i shvata greh,
a znam, kad uspravis te klecave noge,
samo ce ti casa vratiti smeh,
da bi on ponovo poceo da pije,
pije i bije i ubija tu slabu dusu,
tu dusu sto nekad bese voljena,
od koje ostade samo sena,
jer, popi je, kap po kap,
tvoj jedini drug- alkohol.

ova mi je mnogo bolja, nekako mi je zrelija malo :), a svidja mi se to sto nisi ogranicen rimom kao neki, i sto jednostavno kazes lepo i jasno pricu detinjstva :) i tvoj pogled na to

Ovo je pesma o mom profanu

O Mirku

Iza sedam planina, iza sedam mora,
nazire se Ljubovijska gora.
U jednoj kući na kraju sokaka,
rodi se dete, sto ne rađa svaka.
Bilo je tu malo igre i pomalo priče,
jer dečije sudbine, sve na jednu liče.
Sad osnovne, kroz maglu se seti,
jer prošlo je godina, a i vreme leti.
Al' bila su to sretnija vremena,
kad drugarstvo bila osnovna je tema.
Ma nije se gledalo ni ko šta nosi,
i uglavnom svi bili su bosi.
A kad ti beda kuca na vrata,
svakog druga, voliš kao brata.
I tih osam godina, odnelo je vreme,
spremio je život, tad već veće breme.
Al na život, Mirko je sviko,
iz početka da se bori, kao da je niko.
Tu je valjda stekao drugare,
iskusio prve ljubavi prave.
One kod kojih ti ne pomaže znanje,
pa te stavljaju u neko sasvim čudno stanje.
AL i to nekako prošlo je doba,
fakulter da završi treb'o je da proba.
Uputi se u Beograd, tad strano mesto,
koji pre toga i nije poseciv'o često.
U domu uđe, na vrata male sobe,
pa smesti sebe i ono malo robe.
A u njoj šta ima, nabrojati, ne bi ni mogo,
al zna da ih je uvek bilo, baš nekako mnogo.
I nauči tad neke važne stvari,
ne nosi odelo, uvek čovek pravi.
Jer čovek je čudan, svaki svoga kova,
karakter i ličnost, ne daju ti lova.
A roditelji ko roditelji, daju svaku paru,
mislio je Mirko i na majku staru.
Našao je i posao noćnoga portira,
vremena teška, ne mož' da se bira.
Jer treba ponekad i devojku izvesti,
nešto popiti i negde sesti.
Al', jedno vreme, opusti se malo,
da uči, valjda nije mu se dalo.
Jer ponekad čoveku dođe do zasićenja,
pa oseti potrebu da nešto i menja.
Iz dana u dan, na faksu sve manje,
pa se samim tim i pogorša stanje.
No jednom mu braca, dobaci nešto,
pa bocnu Mirka, baš onako vešto.
Jer ponekad malo reči u srce dira,
pa se javi prkos koji ne da mira.
Ujutru u sedam, uzavrele krvi,
u biblioteci, Mirko je prvi.
I tu dalje nije bilo problema,
svršena jedna životna je tema.
Svršena jedna, al počinje nova,
u životu da nastupi neko novo doba.
Polako je počeo da radi,
da se ne štedi i ime gradi.
Što na terenu, što u maloj sobi,
i u poslu vremenom iskustvo dobi.
I išlo je lepo, bilo je svega,
možda malo više i nego što treba.
Ta valjda zato, ne da đavo mira,
počeo je Mirko alkohol da dira.
A kad je jednom krenuo, nije znao da stane,
il je nešto tražio, il lečio rane.
Jer niko ne zna šta čoveka muči,
šta neko krije, duboko u duši.
No ipak opametio se dok još ima nade,
sa lošom navikom rešio da stane.
Tu i porodica zaslugu ima,
da se popravi, kad nešto ne štima.
Vremenom je počeo da lovi,
pa se može reći, da to mu je hobi.
Al nije njemu stalo da ubije nešto,
svoju pravu nameru on prikriva vešto.
On voli to druženje i slobodu,
kad mu brige nesmetano odu.
Ipak, u zadnje vreme, zdravlje ga muči,
malo zbog nas, a malo zbog žuči.
AL vratiće se Mirko, jači nego prije,
jer još niko elaborat, predao mu nije.

Dobra. Slatka. (ovo obicno kazem ironicno, ali sad pravim izuzetak) Zivotna. Volim ove price u pesmama. Mirko jr gotivac. :) Svidza mi se. :)

Vrlo mracno. Svidja mi se. Mada, bar ja znam tu stranu pisanja, tako da, bjez' od nje! (:

Evo, nesto od mene.

Nebitna pesma
----------------

Ove reci nece promeniti nista,
dolaze od samo jednog posve obicnog,
nece slomiti led nit' zapaliti ognjista,
ili potegnuti secanje na doticnog.

Bas kao i ljudi,
i njihova dela su podmukla,
i moja i svih drugih,
licnom voljom izasla.

Moje reci ce cuti svako,
ali niko nece znati kome ih pisem,
cuti me kako disem je lako,
ali niko nece znati za koga to disem.

Mozda ce te proci trnci na pomen moga imena,
mozda sve zaboravis kao da nikad nije ni bilo,
dug je put od leda do plamena,
moja neznana vilo.

Hajde da se igramo bogova,
zaustavicu vreme kako god znam,
da te zadrzim valjda bice dovoljno,
ako dam vise nego sto imam da dam.

Ovo je nebitna pesma,
i nema smisla ni za koga sem za nas,
ovo su reci koje verovatno neces cuti,
a pevacu ih na sav glas.

Ovo je nebitna pesma,
svaka njena rec me grize i grebe,
ovo su reci koje verovatno neces cuti,
ali svaka rec je za tebe.

Da l' da strepim il' da stremim,
da se bojim ili borim,
vristim tvoje ime usnama nemim,
od nemoci kao papir gorim.

Samo senka na zidu,
samo san sto nestaje,
pobegnes cim te imam u vidu,
kad je najlepse, carolija prestaje.

Svih problema ovog sveta ja sam kralj,
i kol'ko ima njih tol'ko nema mene,
znam da svemu jednom dodje kraj,
al' ovo nase ne sme da vene.

Sve sto imam da ti kazem,
ovo srce je tvoje, ne svacije,
veruj mi da ne znam da lazem,
trebas mi, ja ne znam drugacije.

Pjesma u kojoj mi je bitna samo zadnja strofa, sve ostalo je govno čisto

WE COULD

I'm lying in my bed,
and where are you?
This bed is empty,
and I don't know how...

How this song is going to survive?
How? If our love is going to die...

I wanted to hold your head,
I wanted to hold you strong,
Wanted just a hug in this bed,
But that's not possible in our song.

We could change our people,
I know what love could do,
This love was an eagle,
Who's flights were for you.

Religion burned my wings,
I wanted to fly high,
Like a guitar without strings,
Now everything passes by...

Isti komentar, iskreno.

Zadnju cenim jako, ostalo je govno, i vuce na Bon Jovija.

ORDINARY LIFE

Where are the words?
Where is the pain?
Who brings the end?
Who am I, again?

Slave of a life,
traceless, faceless heart,
clouds turning away,
venom of a bite.

Rainbow steals my gold,
pidgeons steal my bread,
highway soak my steps,
this room kills my breath.

I lie like you blink,
I rise when you sink,
you sell me out every day,
I keep it quiet and pay.

To sam pisao bez veze, onako, zadnja strofa je ustvari ono što sam htio da kažem... Podijeliću za par dana sa vama jednu pjesmu koja mi je jako draga, predraga, tako da kažem.

Ne razumem se u poeziju na engleskom tako da nemam komentar.
Evo tek skovane pesme.

Pupoljci u trnju

Kud idemo grešni svete,
kud nestade empatija,
svako svakom nešto sudi
i zamerki puno ima.

Trun i balvan nisu isto
kad se nađu u očima,
sve zavisi ko to meri,
sabira i oduzima.

Sujeta je vlasnik bića
i celoga ljdskog roda,
od početka svoga žića
ka sujeti svako hoda.

Svako sebe uveliča
sve na račun bližnjeg svoga
i zbog toga ne crveni
pred pravednim licem Boga.

Tek ponekad iskra sveta
zatreperi međ' ljudima,
al' pupoljak teško cveta
kad oko nje trnja ima

Ne znam nekako mi je nja ta tvoja pesma. Salim se, nije loša. Mada, aspekt posmatranja iz perspekta jednog postmoderniste može da implicira do adicionalnih komplikacija pri shvatanju tvoje pesme. Razmisli malo o tome.

Evo jedne pesme:
Postmoderna pesma

Na konopac razapet u dvorištu
Žene prostiru
Oprane mozgove

Mrtva ptica bez lične karte
Pada na izmreškanu ulicu
I svi se pitaju
– Kako se zove –

Mrtva usta ne govore

Na nizovima umrlica
Odštampano tvoje ime
I – Godina rođenja

Na mom levom plućnom krilu
Takođe odštampano tvoje ime
I Godina smrti

Zar su zato
Ćirilo i Metodije
Izmislili azbuku

Odlazim kući
I majka mi kaže
Da sam upravo pobegao
U nepoznatom pravcu

Dobro je ovo tronožac, pravo dobro.

ЛОЛОЛОЛОЛОЛО Браво Ћеро, лепо сте писали, посматрах вас :)

А што ти не убаци неки стих? Ово је дојајно испало и моје и Ћерино.

Ja bio običan pirat, a ona bila nindža.
Ko od čelika, njoj je bila mindža.
Smrtan čovek je dohvatit ne može.
Jer bi ga mlatnula gde se potomci množe.
Bla je nežna ko nuklearna bomba,
gde prođe tu samo radjiacija ostaje...

Ja bio običan pirat, a ona bila nindža.
Ko od čelika, njoj je bila mindža.
Smrtan čovek je dohvatit ne može.
Jer bi ga mlatnula gde se potomci množe.
Bla je nežna ko nuklearna bomba,
gde prođe tu samo radjiacija ostaje...

POETRY PHAIL

Вежбај и постаћеш шампион.

Ma 'oću da lupam gluposti...

Цзрилиц нецопостинг фор тхе њин! Реад мз сонгс у думбассес!!! АХАХАХААХХАХАХАХ!! ДРУНКЕН МАСТЕР ЛВЛ 80!

Волевши се амброзијски у гружанско предвечерје
Из јастука истерасмо скупоцено гушчје перје
Облапорно посркасмо супу испред турске серје
Отиђосмо на представу Поповича Џона Стерје
Играсмо се као деца прождирући сво иверје
Уз прећутно одобрење кабинета друга Берје

А сада? Иде година по година
Као битка крај Бородина
Астролог Анђела Слободина
Гледа ти кроз телескоп
Хоћеш ли да нађеш неког богатог менаџера који неће да ти тражи да те јебе у рч, али ће да те пушта на море саму и да ти даје ненормалне количине пара за твоја срања да ти завиди цела Стражевица па да причају да си курветина

Фуксо глупа
Обогатио бих се због тебе
А сада можеш само да ми га посафташ

Božićnica

Svim ljudima dobrog srca
najlepše sad želje dajem,
da vam život radost bude
obasjan božanskim sjajem.

Pred Božićne sjajne dane
učinite dobra dela,
da dobrota ne nestane
u vremena nevesela.

Ne bojte se iskušenja,
iskušenje pročišćava
i u zlom je zrno dobra,
al' pod teškim tegom spava.

Ne bojte se smaka sveta
ni proroka što vas plaše,
verujte u milost Božiju
i molitve svetle naše.

Ispričajte svojoj deci
priču o Isusu Hristu,
savetujte da čuvaju
svoju dušu, nežnu, čistu.

Svi budimo kao deca
puna jake vere žive,
odagnajmo takvom verom
iz života dane sive.

Samo tako dragi moji
jednog dana bolje biće,
samo tako svako od nas
vrata raja otvoriće.

Ова Нешина занимљива. :)

Елем, јуче нажврљах за неки' 15 минута.

Покретна трака исписује речи палих бораца,
Први пу са дозом тешког схватања,
Још једна жртва црног лептира
Харонов џеп отежава.
Слика удаљених предела пролази данима,
Разарања древних градова постављају темеље вечних кошмара,
Шинска возила приносе жртву непознатим бићима,
Даљина као оштрица сече смисао живљења
и шаље ме у наручје порока.

Још једна ноћ проведена над нотама старих домова,
Само да ми зачини отворене ране,
Још једна ноћ и страх од осврта,
Осећај у мене упртих погледа,
Тешка осуда и уједи гладних џукаца.

Кренем назад, а не знам куда,
Оно што тражим је негде далеко,
Можда у рају, а можда поред пута,
Емоционална уцена, растројство у лудило претвара,
Осећај у мене упртих погледа,
Тешка осуда и уједи гладних џукаца.

Сам попут старих вукова.

Nešo lijepo si opleo po znamo već svi kome, počinje na N. :)

A ova Remeova mi nije sasvima jasna.

Elem, evo jedna moja, impresionistička, i nije baš pjesma, više kao pjesma u prozi.

Iziđoh na Fejsbuk,
rodila se Kalina,
ponosni otac se smije,
kači slike na Fejsbuk!
Prijatelji komentarišu i lajkuju.
Pročitah vijesti,
poginulo 22 djece,
Belgija i Švajcarska u šoku!
Sad ne znam da li da tugujem za ovih 22 što poginuše,
il da se veselim sa Kalininim ocem,
i stotinama drugih veselih očeva i majki,
što kače slike svoje djece na Fejsbuk.
Ili da zanemarim i jedno i drugo,
i da učim za svoje ispite,
vježbam vlastite mišiće,
izlazim sa svojim prijateljima,
i saspem pivo u spostveni želudac?
Odluku sam već donio, a da toga nisam bio ni svjestan,
napisavši svoju ličnu pjesmu.

Nije loše Jovo, čini mi se da si mogao još nekoga da dodaš u pesmu, malo je likova.

Evo sad i jedne moje pesme upravo napisane.

Najtužnija etno-metno hip hopa cupa pesma socijalnog karaktera

Svaka svađa s mojim tankim novčanikom
završi se tužnim i očajnim krikom
jer bih hteo bih jahtu, helikopter mali,
po mogućstvu vilu na nekoj obali,

ali, ali, ali, ali aliiiiii

imam samo ružnu i sjebanu javu,
nemam ni za duvan, a kamoli travu,
dođe mi da tražim ponekad od roma:
„ braćo Romi udelite samo kinte loma.“

Auuuu, auuuuu, a a, a a uuuuu,

zavijam ko čopor vukova s planine
kad kupujem samo proizvode Kine,
skockan sam po zadnjoj tibetanskoj modi
hodam putem što me u pakao vodi.

aj, aj, aj, aj aaaaaaaaaaj.

suza suzu stiže kad se neki baja
provoza kraj mene sa ribom do jaja,
a ja mogu samo na slici da gledam
takvu ribu i nabudžen Pežo tristasedam.

O yeeeeeeeaaaaaahhhhh.

Podeseća me pomalo na pesmu "Uljez", nase pesnikinje Vesne Vukelić Vendi...

Uljez mojom dušom gospodari,
tera me da radim razne stvari

Uljez, uljez mi se uvuk'o u cveće,
lepo, lepo mu je, da izađe neće

Ајооој, Нешо, шта ти реклааа...

nije moja al sam je prepisao

idu prvo strofe pa refren, a muzika je bas gitara-bas gitara, pa onda klavijature kao omekšivač

zabranjeni peškiri:
ja sam rođen tada i tada neću više biti sv,svl...svladan
tokom dana ja sam ddada
kad uznem peškir sada moja ruka tako mlada
izgoreti neće
evo tebe druže drugi peškir da se kreće

a ja čarap stalno nosim patepitam što te kosim
što te kosim draga moja ljubim tvoja govn.. ne, to je iz druge pesme
ljubim tvoja srodna..
onda ide nastavak, nastavak možda malo mućka:

sada spavaš draga na peškiru kose glada
kosenada da sam prosjak jasam prosjak to je mldllakašž

to je bio refren..