"Ateisti veruju u boga, samo to poriču."
To je motiv koji se provlači kroz svaku hrišćansku retoriku. Hrišćani tvrde da mi ateisti verujemo u boga, ali da samo lažemo – iz nekog razloga. Naravno, takva tvrdnja bi zahtevala čitanje misli i prema tome je neosnovana i pogrešna. Ali ostavimo sad to po strani i osvrnimo se na sledeće. Da li bi tvrdnja ateista da hrišćani zapravo ne veruju u boga i samo lažu bila na mestu? Najkraće: da. I na to sam često ukazivao i ranije. A sada ću i da obrazložim zašto hrišćani lažu, pre svega sebe a potom i druge.
Razmotrimo prvo hrišćanski rezon po kome su ateisti tajni vernici. Oni tvrde da smo sigurni kao i oni da postoji bog na nebesima, ali da smo izabrali da to poričemo da bismo mogli da radimo šta god hoćemo ovde na zemlji. Koliko bi jedan ateista morao da bude glup da kaže sebi: "Da, znam da postoji bog i ako ga ne poslušam – znam da ću da gorim u večnoj patnji i agoniji pakla, a ako ga sledim – uzdići ću se u njegovo magično nebesko kraljevstvo beskonačnog zadovoljstva." Koja racionalna osoba na planeti, osim najmazohističnijeg bolida u istoriji, bi mogla da veruje u raj (mesto beskrajnog zadovoljstva) i pakao (mesto večne patnje) i boga koji može da te pošalje u jedno od ova dva mesta i da pritom izjavi: "Da, razumem sve ovo, ali radije bih imao neko privremeno zadovoljstvo ovde na zemlji umesto besmrtnog zadovoljstva u raju, i zbog ovog privremenog zadovoljstva na zemlji spreman sam da osudim sebe na večnu patnju u paklu od dana kada umrem pa do kraja večnosti"? NIKO ne bi doneo takvu odluku. Kada su me pitaju šta bih radio kada bi otkrio da postoji bog, volim da odgovorim: "Čak i da postoji bog, on je drkadžija i radije bih išao u pakao, u paklu je ekipa", ali to je samo nešto što kažem u šali da bih zvučao hardcore i nepopustljivo. Da ZAISTA verujem u postojanje boga, raja i pakla, budite sigurni da bih bio na kolenima sa sklopljnim rukama u fazonu: "Volim te, Isuse, mnogo te volim. Molim te, nemoj da me pošaljem u pakao, Isuse. Popušiću ti kurac." Ali to očigledno nije slučaj. I naravno da smo mi ateisti prilično sigurno da ne postoji Bog, da ne postoji raj i da ne postoji pakao.
Ali s druge strane, šta ako bi ateisti (kao što ja to često činim) rekli da hrišćani zapravo ne veruju u boga i Isusa i raj i pakao? Da li je tvrdnja da su hrišćani tajni nevernici isto toliko loša kao ona kada hrišćani tvrde da su ateisti tajni vernici? Ne, nije. Jer ako si hrišćanin i ako zaista iskreno veruješ u raj i pakao i milosrdnog Boga koji će poslati tebe i sve tvoje hrišćanske prijatelje i rođake na ono specijalno mesto beskrajnog zadovoljstva i spokojstva gde nećeš žudeti ni za čim – ako ZAISTA veruješ u sve to, onda se ne bi plašio da umreš i ne bi žalio zbog smrti onih koje voliš. Da si toliko siguran da su tvoji voljeni u raju, ne bi plakao za njima. Možda bi plakao zato što ti nedostaju, ali to bi bila neka vrsta radosne žalosti (seta, ako hoćeš), ne bi bila čista sirova tuga. Video sam dovoljno ožalošćenih rođaka mrtvih ljudi i tačno znam o čemu se radi. Možeš da pričaš kako je za religiozne smrt slatka u nekom smislu, ali nije. Podjednako je užasno tužna kao i bilo čija druga smrt.
I da hrišćani zaista veruju u raj i pakao, zar ne mislite da bi sledili učenja Hrista mnogo predanije? Zar ne bi trebalo da daju mnogo više od pokušaja da vole svoju braću i sestre ovde na zemlji? Jer koliko ja mogu da vidim, hrišćani se uopšte ne trude. Jedino što ih zanima je da se još neko vreme klone straha od smrti. Ako im je zbog nečega neprijatno, ako zbog nečega treba da budu ljubazni prema nekome koga mrze, ako treba da istrpe neku kritiku – onda tog trenutka prestaju da budu zainteresovani za hrišćanska učenja. Samo onda kada su uplašeni se okreću bogu, nikada kada su zadovoljni. Biblija kaže da okreneš drugi obraz. Ali svaki hrišćanin-sirovina kojeg sam ikada sreo ima direktno suprotne vrednosti: "Ako se iko zajebava sa mnom, polomiću ga". Poenta je: ako zaista veruju u boga i raj i pakao, mnogo više bi se potrudili da slede učenja svog navodno božanskog spasioca.
Tako da, hrišćani, ja tvrdim da ste provaljeni. Ne verujem da verujete. Ne demonstrirate to svojim delima. U pitanju je samo obična govorancija, to je sve što ste ikada radili.
Ja sam ateista i živim život kao ateista. Živim život radeći ono što želim i ne radeći ono što ne želim, jer verujem da je ovo jedini život koji ću ikada imati. Stoga, moja dela odgovaraju mojim rečima. Vaša ne. Vi ste nekonzistentni.
