6.Zabela - karte
Zabela je izdvojeni vojni objekat, potpuno ograđen žicom. Da bi se ušlo na Zabelu mora da se prođe kroz kapiju. To znači, da bilo ko ako želi da kontroliše stražare, mora prvo da prođe kroz kapiju. Takve okolnosti su koristili stražari koji noću nisu ni išli na stražu. Ako bi neko eventualno došao na Zabelu u kontrolu, stražar sa keca, na kapiji bi obavestio stražaru, a to bi dalo dovoljno vremena stražarima koji bi trebalo da budu na dvojci i trojci da odu na svoja stražarska mesta. Kontrole su bile retke, a noću niko nikad nije ni dolazio u kontrolu. Zbog svega toga, noću je stražar bio samo na kecu, dok na dvojci i trojci nikada nije bilo nikoga. Niti je razvodnik hteo da razvodi stražu, niti su stražari imali želju da provedu skoro sat vremena dok se obiđe krug do stražarskih mesta. Kada se biralo ko će na kom stražarskom mestu da bude, uvek su svi izbegavali dvojku, uglavnom jer je najdalja. Svi osim Đorđa. On je sam tražio dvojku od 2 do 4. To nikome nije smetalo, čak je svima odgovaralo. Bolje on nego ja. Na dvojku se nije često išlo ni danju, a noću baš nikako. Osim Đorđa. On je redovno, svake noći u svojoj smeni za stražu išao na dvojku. Nije imao koga da smeni tamo, niti je njemu dolazila smena. Ali on bi svejedno svake noći bio na dvojci. Par puta su ga ljudi pitali zašto noću ide sam kroz mračnu šumu čak na drugi kraj Zabele. Nikada nije dao nikakav određeni odgovor. Niko ga nije ozbiljno ni ispitivao. Ipak, vremenom, pošto vojnici na straži imaju mnogo vremena za razne razgovore, sve češće se postavljalo pitanje, zašto noću ide na dvojku. Jednom je napomenuo, da tamo igra karte. Sa kim? Pa dolaze mu tamo neki drugari. Gde ti bre dolaze drugari? U šumu? U vojni objekat? Niko ga nije shvatio ozbiljno. Dok se nije desio incident sa kartama. Đorđe je imao svoj špil karata, koji je uglavnom svuda nosio sa sobom. Jednom prilikom su mu dok je spavao uzeli karte i počeli da igraju sa njima. Kada je Đorđe krenuo na stražu na koju nije morao da ide, tražio je da mu daju njegove karte. Nikome nije bilo jasno šta će mu karte na straži, noću, ali niko nije pravio problem. Dali su mu njegove karte, jebale ga njegove karte. Bar špilova je u stražari bilo dovoljno. Dvojici vojnika i je sve to ipak bilo malo čudno, pa su se dogovorili da odu na dvojku i vide šta to on tamo radi. Pošto je postojala opasnost da ih Đorđe primeti, dogovorili su se da sutra odu na dvojku pre nego što dođe Đorđe, kada tamo nema nikog, da se tamo zakamufliraju na mestu sa koga imaju dobar pogled na stražarsku kućicu i da vide šta se to dešava. Tako su i uradili sledeće noći. Otišli su na dvojku, zauzeli su poziciju i čekali su. Sa puškama na gotovs za svaki slučaj. Đorđe se pojavio otprilike na vreme. Skinuo je pušku, raskomotio se i seo ispred kućice. U napetoj atmosferi, bez ijednog šuma, ova dvojica su čekala šta će se desiti. Posle nekog vremena, Đorđe je ustao i izgledalo je kao da se pozdravlja sa nekim. Zatim je seo i počeo da deli karte. Užas je prosto blokirao ovu dvojicu u zasedi. Nisu videli nikoga a karte su se pokretale kao da ih neko drži. Od straha nisu smeli da se pokrenu, da ne bi napravili neki šum. Jedino što se čulo u mraku u šumi, bili su njihovi otkucaji srca. Tako bi vrištali od straha, ali ne smeju glasa da puste od sebe. A nisu ni mogli. Đorđe je u noćnoj pomrčini i šumskoj tami izgledao kao da sa nekim igra karte. Sa nekim koga nije bilo moguće videti. Pobeći glavom bez obzira pa nek bude šta bude, nek ih pojure svi nevidljivi demoni ili ostati zakamuflirani pred tim nevidljivim užasom?
