8.Zabela - mačka
Priča jednog čoveka... Nije bitno kako se zove.
Zašto ja ne idem noću na dvojku?
Ja sam vojnik po ugovoru. Kada je počeo rat u Hrvatskoj '91. bio sam redovan vojnik. Bio sam na više mesta. Kada sam završio sa redovnim vojnim rokom i sa produžetkom, otišao sam kući i video sam da tamo nemam šta da radim. Vratio sam se u vojsku i nastavio dalje kao vojnik po ugovoru. Sa ovom jedinicom sam bio u Vukovaru i u Bosni. Iako zvanično u Bosni nismo bili. Čuvao sam mrtvu stražu po grobljima, na mestima odmah nakon borbe, gde leševi nisu bili sklonjeni. Strah je nešto što se vremenom izgubilo. Moj tenk je pogođen 6 puta zoljom. Nikada mu ništa nije falilo. Jedna koja je pala ispred tenka, odbila se od zemlje i pogodila je donju kosu ploču.Napravila je rupu od nekoliko centimetara dubine, ali nije probila oklop. Jedna maljutka mi je istopila potporni točak. To je 450 kila čelika. Ali to tenku ne smeta. U spačvanskim šumama sam nagazio na nagaznu minu koja mi je pokidala gusenicu.Mislio sam da je bestrzajac, ali bila je samo nagazna. Na jednoj gusenici sam se u rikverc povukao iz borbe, nastavili smo gusenicu i nastavili dalje. Jednom je minobacač zveknuo u kupolu odozgo, ali nije bila kumulativna nego trenutno-fugasna,tako da nije bilo ništa.Jedan navođeni fagot me pogodio sa strane, kada su mi se zapalili svi spoljašnji rezervoari. To je pola tona nafte. Od temperature smo se sva trojica onesvestili, ali oklop nije probijen... Kada je sve to prošlo voleo sam da dolazim ovde na stražu. Mir. Tišina. Priroda. Uvek sam išao na stražarsko mesto. I na dvojku, i noću. Uvek. Odgovaralo mi je da budem sam u ovoj prirodi i tišini sa svojim mislima. Jednom sam krenuo na dvojku, sam, noću, u smeni od 2 do 4. Leto. Milina. Čuo sam mačku da mjauče tu negde pored puta u šumi. Ali nije to bilo mjaukanje nego onaj zvuk kao kad beba plače. Znao sam da je to mačka jer sam puno puto čuo mačke da proizvode taj zvuk. Pošto sam imao 2 sata pred sobom, a bila je lepa noć, hteo sam malo da se poigram sa mačkom, pa sam skrenuo sa puta i krenuo polako u šumu prema zvuku. Kao plač bebe. A mačka. Mačku nisam video, ali sam je dobro čuo. Išao sam za zvukom i tako sam došao do stare kolibe koja je bila puna ispaljenih čaura od tenkovskih granata. Ta polusrušena koliba usred šume izgleda kao veštičja kućica. Baš ispred ulaza u kućicu se plač bebe koji proizvodi mačka čuo baš ispred mene. Pokušavao sam da vidim mačku ali nisam uspeo. Zvuk kao da je dolazio neposredno ispred mojih nogu. Trebao bi da je mačka bila baš ispred mene. U mraku, u ionako mračnoj šumi, ništa nisam video. Sagnuo sam se polako jer sam hteo da pomazim mačku. Zvuk je dolazio sa nekoliko centimetara od mog lica. Ništa nisam mogao da vidim, niti da napipam bilo šta osim lišća. Tog trenutka me je obuzeo neki užasan strah, kao nikada u životu. Momentalno sam zabacio pušku na leđa, okrenuo se i svom snagom, koliko me noge nose počeo da bežim. Neću da kažem da me je plač bebe jurio ili tako nešto. Čak ne mogu da kažem ni šta me je konkretno uplašilo. Možda to što nisam video ono što je trebalo da vidim, a što sam dobro čuo. Nisam nikome to pričao u stražari, ali noću više nisam išao na dvojku. Kada je sledeći put trebalo da idem na stražu na Zabelu, rekao sam bezbednjaku da neću da idem noću na dvojku. Slali su me kod psihologa, objasnili su mi da je to zakasnela reakcija na sve ono što sam preživeo. Javio se sada strah koji sam svesno potiskivao. To je sve samo slučajnost. To je bila samo mačka. I ja znam da je to bila samo mačka. Ali ja na dvojku, noću više ne idem.
