Pisanje knjige

Onako, počeo sam pomalo da piskaram. Čisto me interesuje šta bi neki od vas voleli da čitaju, kakav bi pristup voleli da imaju od strane autora samom delu, koji je po vama najiskreniji i najkvalitetniji stil pisanja. Kako bi ste formulisali neke misli o životu, ljubavi, patnji, ili ko je o tome po vama pisao na najlepši način. Iz prostog razloga me to zanima, jer je sa likovima koji studiraju književnost nezgodno pričati o tome.

Koliko sam shvatila iz ovih postova ti jos uvek studiras. Nemoj licno da shvatis ali mislim da ti je jos rano za pisanje romana. Pisi clanke, kratke price, probaj to negde da objavis pa tek onda pokusaj sa knjigom. Pisanje romana je proces, ne mozes to zavrsiti za mesec dana.

Sto se tice stila i tematike i na sta ces vise obratiti paznju, zavisi od tebe, tvog tipa licnosti i sta zelis od knjige. Na primer, Den Braun je napisao par planetarnih bestselera. Teme su mu zanimljive, radnja dinamicna, drzi paznju citalaca, plus sve potkrepi cinjenicama. Ali realno, umetnicka vrednost tih romana je diskutabilna. A kod Tolstoja, vecina ljudi cim procita rec 'livada', preskace sledece tri strane, a stil mu je dobar a romani klasici.
I ako ti je novac bitan momenat, ne nadaj se puno. Zarada je slaba, osim ako nisi gorepomenuti Den Braun ili J.K.Rouling.
Nisam bas bila recita ali shvatas poentu.:)

Не слажем се са Стивеном да је потребно МНОГО читати да би неко изградио сопствени стил. Потребно је читати да би проширио речник, али читање може мало да угуши креирање индивидуалног стила, јер несвесно подражаваш писце које читаш.

U pravu je. Prvi pisac sa ozbiljnijim knjigama koje sam počela da čitam bio je Dostojevski,pa kasnije Radoje Domanović.Često uvatim sebe da koristim njihov stil.Nesvjesno.

Иначе, Џими, за ту аутобиографију мораш да тражиш неког ко је ''антисоцијалистички'' настројен. Јебига, дозволили смо да нам се политиканство увуче свуда, тако да мораш сам да закључиш по каквој партијској припадности да тражиш издавача за аутобиографију свог деде и да се не правиш паметан. Ал опет, моооооожда наиђеш и на неког ко ће прихватити да изда без горе поменутих фактора.

Мислиш, ко НИЈЕ антисоцијалистички настројен? :) Деда ми је био и социјалиста.

Е, да, људи су много затуцани када је уметност у питању и често се згражавају на САДРЖАЈ књиге/филма који је фикција. Мада, тако је било одувек. Као што је данас нпр. Српски филм предмет цензуре и згражавања, тако је некад нпр. Џонатан Свифт имао сличне проблеме када је у свом писанију предлагао решење за проблем сиромаштва у Ирској, а све на уметнички начин. А и многи пре њега. Није књижевност за жгадију, уопште уметност.

Ovo ja smatram dobrom stvari, naravno nije moje. A mislim da sam sasvim zreo za pisanje, i mene je više interesovalo šta uglavnom budi pažnju kod ljudi, a ne kritike, kritičari su ionako pederi koji ne stvaraju svoje stvari

Dječak je ubio lastu, a ostali dječaci su povikali:
- Umrijeće ti majka!... Ko ubije lastu, umrijeće mu majka!
- Ja nemam majku - rekao je Dječak.
- Onda će ti umrijeti otac.
- Nemam oca.
- A brata, sestru...?
- Nemam ni brata ni sestru.
- Nemas baš nikoga?!
- Nikoga.
Dječaci su se zbunili. Kakva nesreća moze da snađe nekoga ko je vec toliko nesrećan?

Tišina je potrajala dugo, a onda se oglasi Dječak milujući svoju žrtvu u kojoj više nije bilo ni dana, ni sunca, ni cika...

- Žao mi je laste - rekao je tiho.

offtopik: Dzimi sta bi sa onom knjigom ? Sta uradi i da l ce bude nesto od toga?

Licno pokusao sam nesto u srednjoj nekih desetak strana u wordu,ukoricio i nisam citao par godina,procitam pre par meseci i bukvalno mi je doslo da obrisem bulju sa onim....Da li sam tad bio latentni aca stojanovic il odlepio od solzenjicina uglavnom to je bila mesavina nekog SF sranja, gulaga , procesa, hemingveja....
Psihicka tortura prof

EDIT... Jebote tek sad vidim gore da si objasnio....

Uopšte,da sam na tvom mjestu,da imam želju da pišem,prije bih se okrenula knjigama kakve su pisali Dostojevski,Albert Kami...Pisati knjige kakve piše Den Braun nije uopšte teško.Tu nije potrebna inspiracija.Plus takve knjige dobro prođu kod današnjeg svijeta.Sigurna sam da ako imaš želju da pišeš onda to nije isključivo zbog para.Za pisanje dobre knjige treba i živaca,vremena a i inspiracije.I plus strpljenje.Nekad dobre knjige ne postanu kako da kažem...popularne odmah.Vremena se mijenjaju,mijenjaće se i kriterijumi u društvu.

ovo cenim, mislim konačno je neko rekao nešto pametno, kontam ja da sam stavio samo dva pasusa, ali hteo bih poput selindžera, to je cela tajna

Је л' сам ја фрик зато што ми је лакше да пишем ако ми са звучњака иде нешто што бих обично окарактерисао као емо геј срање?

a to zavisi od toga de se mećeš

Ја баш мислим да треба што раније да се почне са писањем озбиљних ствари. Чак и ако се испалиш, неко може да каже 'Млад је, дајте му још једну шансу', а ако се напишеш неки промашај у познијим годинама, тешко да ту има поправног испита.

Mislila sam da pise bilo sta da bi polako poceo da gradi stil. Kako bude stariji i tekstovi ce mu biti sadrzajniji, a onda ce mu biti lakse da napise roman. Nisam mislila na 40-te, 50-te nego na poznije dvadesete. A po postovima bih rekla da je tek negde na pocetku faksa.

pa i ja mislim da je na početku faksa, ja bih mu preporučio da on to batali

@oblakmatori
Ups.:) Izvini na trecem licu.

Vid' ovako. Treba biti realan. Štagod to pisao, nisi Dostojevski, nisi ni Kami, niti je iko ovde od nas. Tako da, ništa to ne valja i talentovan si do kurca, kao i svi ostali (a naročito ti carevi s književnosti). Ok je pisati za sebe.

a ne, ovo će biti knjiga za koju ćete svi čuti, to znam, talenat je samo opravdanje pičkama za neuspeh, ja znam da pišem genijalno, to čak i ne dovodim u pitanje, a druge su me stvari interesovale

E, to je stav.

:))

Реално, став је најважнији... Ако не верујеш у себе, џаба ти и таленат и све, никад ниђе нећеш стићи...

Podrška. :)

e to za stav se slažem. Mislim to sam ja skontao po trčanju. U početku trenirao kao konj, ali to je strašno bilo. Odem na trku, ovi me napuše pre kako su bolji i dobiju me sa pola gasa. Onda ja negde u prvoj srednje, počnem da se odvajam malo nasamo pre starta i odma je sve na svoje mesto leglo

Niko ovde (barem mislim) nije pisac koji ti moze dati dobar savet. Evo ti zato ovo, kao mozda i najbolji savet koji mozes dobiti:

A kako možeš da tvrdiš da niko od nas nije pisac ?

ja sam objavio jednu zbirčicu pesmičuljaka... lirskih, na sramotu moje crnogorske polovine :)

ja sam objavio jednu zbirčicu pesmičuljaka... lirskih, na sramotu moje crnogorske polovine :)

Ни абера Брусе , боли те кита. И ја сам Црногорац па чак и овај пост куцам у паузама писања једне пјесме , лирске.

A kako možeš da tvrdiš da niko od nas nije pisac ?

Pa cu ponoviti ono sto sam napisao:

Niko ovde (barem mislim) nije pisac koji ti moze dati dobar savet. Evo ti zato ovo, kao mozda i najbolji savet koji mozes dobiti:

Dakle, ne tvrdim nego mislim i to sa ogradom, kao sto si mogao da procitas. Nauci da razumes napisano.

Достојевски је, ако се не варам, поједине књиге писао да би узео кинту за отплату коцкарских дугова. Многи писци су говорили да је стварање мукотрпан и дуг посао. То како су Буковски и Николетић стварали, само је један пример.

Ја имам неку своју збирку песама, кад имам инспирацију углавном пишем поезију и не иде ми лоше. Али нешто не волим да другима показујем своја дела, к'о што неко рече, пишем за своју душу. Мада ко зна, можда некад будем објавио :)

Гузата Клара је била велика мацола тешка скоро десет кила, направљена у једном комаду од челика, одлично балансирана јер је са једне стране била глава тешка пет килограма док је остатак тежине био распоређен у велику дршку и четвртасту јабуку која је сама тежила два килограма, са огромном дршком која је повезивала и једно и друго која је тежила три килограма. Само оружје је било потпис чувеног ратника Јана Кларса који је чекић назвао по својој покојној жени Клари коју је спичио комад гвожђа у главу док му је помагала у ковању самог оружја. Додатак Гузата је дао само због велике јабучице која је била велика као шака - а не због уврнутог хумора јер је његова жена имала мало дупе.
Гузата Клара је ломила све редом, од сељачких глава до витешких кацига које су се удубљивале и пуцале под милим звуцима тешког челика који је ударао о други челик. Комадићи мозга и лобања су увек прскали тај огроман маљ који се кретао необично брзо с обзиром на чињеницу да је то био пролепшан комад гвожђа тежи од самог ђавола. Можда је то било због Кларса који је своју снагу стекао носањем клавира декадентном племству које је оргијало над њима. Ипак Јан Кларс је махао Гузатом Кларом без проблема као да је био у питању јастук, на ужас својих противника на бојном пољу који су гледали одебљалог онижег човека како изводи пируете са огромним чекићем као плесачица са комадом дрвета.
Други ратници нису знали како да рукују са гузатом, дивили су се Кларсу који је махао са њом без проблема док су они само стајали са стране и били љубоморни што ни са обичним мачем не могу да изводе оно што може он са тим чудом.

Ima Jim Butcher (poznat po serijalu Dresden files o čarobnjaku detektivu) na svom blogu školu zanatskog pisanja, najbolje step-by-step uputstvo kako da izgradite pitku i čitljivu priču koja se može lepo prodati. Za one koji imaju nameru da pišu "ozbiljne romane", Umberto Eko je napisao traktat o svom pisanju "Imena ruže" koji je objavljen u onom izdanju što je besplatno deljeno na kioscima kod nas (mislim u izdanju novosti), ne znam gde se drugo može naći, ali je takođe objašnjeno koje korake treba preduzeti za ozbiljno pisanje romana koji "drži vodu" i ritmom i sadržajem (kao primer je upotrebio razgovor Adsoa sa Vilijemom dok hodaju uz stepenice - merio je koliko stepenika je potrebno preći za taj razgovor i prema tome odredio visinu biblioteke).

Opet, ovo su samo dva viđenja istog procesa. Uzmite ih cum grano salis, što bi rekli Latini...

E, sad kad smo vec ovde, da ja postavim pitanje na koje me odgovor zanima:

Je l' li moguce i dalje pisati i izdavati pod pseudonimom, a ne pod svojim pravim imenom?

proveri u Matici, ne sećam se traže li ličnu kartu za CIP...

Рђа ће да постане нова сензанција !

Jbt izvukoh ovu temu iz naftalina. A tek sam sad skapirao da je nikada nisam pročitao do kraja, tačnije da zapravo nisam video odlomke oblakmatorog...

Oblače, ja bih se složio sa Džimijem (iako se retko slažem sa inferiornim bićima) oko većine stvari što ti je rekao. Ja bih ti dao malo grublje mišljenje, ako se ne ljutiš.

Odlomci su previše kratki da bi se doneo neki realniji sud, ali se meni ne sviđa tvoj stil nekako. Tačnije mislim da ti je stil teško sranje. Zato mogu samo da se nadam da ti je koncept priče, kao i sama ideja ok. Ali sa ovim stilom će sve što napišeš biti sranja.
U delu gde opisuješ njegovu zaljubljenost u Klaru, zapravo zvučiš otrcano i prozirno. Dok, opet, u delu gde ukazuješ na to da je siroče bez igde ikoga, vređaš inteligenciju svakog potencijalnog čitaoca koji pre toga nije bar dva puta pročitao delo Marijane Mateus. Jer ne treba tako brutalno da crnaš njegovu nesrećnu kob, niti njegovu osećajnu stranu. A , sa druge strane, pišeš nekako ĐAVOLJE dosadne rečenice i ponavljaš se u jednom kratkom odlomku od par rečenica, što je zabrinjavajuće.

Što se poezije tiče, to stvarno nije za javno prikazivanje. Ajde, pisanje će ti možda i poći za rukom ako budeš realan i daš sebi vreme da pronađeš svoj stil, a ne da zvučiš kao bleda kopija nekolicine različitih pisaca u jednom kratkom odlomku. Ali poezija ti je brutalno sranje. Ozbiljno. Nije ni za narodnjak. Batali.

I, na kraju, videh tvoju uverenost da si genijalan i da će tvoja knjiga biti čudo. Nisi.
Genijalce zabole patka za tuđe mišljenje i ne pate za pažnjom. To su osobine mediokriteta.

Pozdrav

Ja sam napisao roman (prvi deo velicanstvene trilogije), koji ce jednog dana postati mnogo poznat i tako zbrinuti generacije mojih potomaka...:)

I evo sad, naprimer, taj roman se svideo svakome ko ga je procitao (osim mom Ujaku, ali to je plus dodatni). Nije to nista pretenciozno, pisano je da se dopadne svakome ko voli SF, Horor, jebacinu i tako te stvari. I sta bih ja imao od toga da ga objavim ovde? Treba da se cepim nekome, da organizujem promocije u klubovima i tako ta sranja, onda ce neko da me gotivi a neko da me (vecina) maze govnima, a da zaradim pare od toga, ocu al u kurcu...
I onda sam krenuo da ga prevodim na Engleski (do sad su mi dve price objavljene na Engleskom, za jednu nisam dobio nista osim slave i zena, a za drugu sam dobio 20 USD i jedno stampano izdanje knjige), ali jedno je prica a drugo roman, i kad ga prevodim, ja ga u stvari ponovo pisem da bi zvucao kako treba, a nemam vremena, a pisem i nastavak i tako jebiga...

Medjutim... Desile su se druge neverovatne stvari. Posto je u tom romanu bilo dosta mojih zivotnih iskustava koje glavni lik prozivljava, (normalno nista nije doslovno prepricano iz stvarnosti, samo neki detalji ubaceni), posto sam ga zavrsio pre osam godina, poceli su da mi se ostvaruju neki planovi koje je imao lik iz knjige u stvarnom zivotu. Polako ali sigurno. E sad koja je to projekcija jebemliga... Zato i pisem nastavke VEOMA pazljivo.:)

Inace, size romana je sledeci:

Otac glavnog lika, osamdesetih godina kada je to bila opsta moda, pravi vikendicu u dolini Ibra, posto nije mogao da se sporazume sa Stricem oko parceta zemlje u rodnom selu. Ima dva sina, stariji posteniji (22 godine) i malo pglu, i mladji pametniji i drkadzija(18 godina). Mladji pocinje da koristi vikendicu kao mesto za privodjenje riba, i usputni krivolov sa najboljim drugarom. Medjutim pri jednom takvom izletu, u povratku drugar prevrce Nivu na krov i gine u neposrednoj blizini vikendice. Napravi se celo sranje, nadju im oruzje, i ovoga isteraju iz skole. On dolazi kuci, uzima pasos i pare koje je skupljao za nove gume, i odlazi kod tetke koja drzi kupleraj u Hamburgu. Posle nekog vremena uspeva da se dokopa posla kao neka vrsta IT strucnjaka (jos u vreme 8086 procesora) u domu za gluvonemu decu, i na kraju zavrsava u multinacionalnoj kozmetickoj kompaniji, koja koristi kompleksne (za to vreme) racunarske sisteme. I tako on putuje kolima po celoj Evropi jer mu se sefica (sisata engleskinja) plasi letenja. Jugoslavija se raspala u medjuvremenu, i on je uvek pazljivo obilazi. U Nemackoj mu od tetke stize vest da mu je Otac umro, a cuvsi se sa bratom koji je u medjuvremenu postao pandur, saznaje da je Otac insistirao da ta vikendica pripadne njemu. Prolazi jos neka godina, i on pocinje da vidja stvari koje mu deluju poznato, svoje stare jakne na ciigancicima u Italiji, svoj kasetofon u gastarbajterskoj kafani u Nemackoj, pocinje da cuje muziku koju je nekad snimao na kasete na radiju u kolima, i onda shvata da mu se prividjaju samo stvari koje je su po njegovom secanju ostale u vikendici. Sve te epizode postaju neopodnosljive i pocinjuu da izazivaju fizicku patnju. Konacno odlucuje da mora da se vrati tamo i rascisti sa svim sto ga muci, i onda krece prica da se odmotava, i vidi da nista u njegovom zivotu nije bilo slucajno.

Ko hoce da me maze govnima, ja cu da mu posaljem roman da procita. Najveca kritika koju sam dobio je da treba jos jebacine.

Šalji to u pvt ovamo, neću da te mažem govnima jer si komša al ću da kažem ako mi je sranje.

Pa bre ocu, a jel moze to ovde u PVT ili mora na mail? Ima 300 strana nije malo u doc. formatu...
I slobodno raspali po onome sto ti se ne svidja. Al ti ces da prepoznas i neke lokacije hehe...:)

saću ti šibnem mejl na pvt

torazulu pošalji i meni. Poslaću ti mejl na PVT.

Takođe pišem knjigu, malo sam stao poslednjih dva, tri meseca, ali planiram da opet agresivnije krenem. Naravno Avatar je glavni lik knjige :)

Jedva cekam da to procitam!:)
EDIT: Poslato