Национализам

Да употпунимо ову збрку

LIBERALNI NACIONALIZAM
Autor Ivan Janković
04.07.2007.

Postsocijalistički nacionalizam radi za stvar slobode

Nacionalizam je kroz čitav XX vek u svakom pristojnom društvu bio doživljavan kao zli dečak, i pripisivan je po pravilu političkim i ideološkim protivnicima. Liberali su naglašavali kolektivistički karakter nacionalizma i njegovu genuinu vezu sa socijalizmom, koja se ogledala kako u zajedničkom pristupu ekonomskim problemima, tako i u zajedničkom preziru prema političkoj demokratiji. Omiljeni primer u ovom kontekstu je bila Hitlerova nacional-socijalistička partija, ili Musolinijev fašizam. Socijalisti su sa druge strani ukazivali da je nacionalizam konzervativna i reakcionarna ideologija koja zagovara očuvanje postojećeg sveta i negira klasnu i socijalnu dimenziju čovekovog života, pa je bliža njegovim kontrahentima, liberalizmu i konzervativizmu. Na trećoj strani su konzervativci koji su, i to ne bez opravdanih razloga, ukazivali da je nacionalizam zapravo nuz-proizvod moderne masovne države, i da on spada u istu rubriku sa socijalizmom i racionalističkim liberalizmom u njihovom odbacivanju običaja, spontanog poretka i prirodnog razvoja društva i institucija, pokušavajući da oktroiše nad čitavu zajednicu nekakve apriorne intelektualističke sheme.

Ipak, u kontekstu nacionalne države kao osnovnog političkog i socijalnog okvira, i osnovne pozornice za borbu ideja u XX veku, nacionalizam je najčešće bio saveznik socijalizma. Nacionalistička težnja ka ekonomskom i trgovinskom zatvaranju i forsiranju domaće privrede prirodno se nakalemila na inherentnu težnju levičarskog intervencionizma da «zauzda», odnosno ograniči slobodno tržište i učini efektivnijim instrumente centralističkog planiranja i državne kontrole. Recimo, spoljnotrgovinski protekcionizam je vrlo dugo bio povlašćeno mesto susreta socijalizma i nacionalizma; socijalisti su hteli više razumne i planske kontrole stihijskog tržišta, ekonomski nacionalisti povoljan trgovinski bilans, i favorizovanje domaće proizvodnje. I razne druge fiksacije nacionalista, poput snažne odbrane, «podsticanja» obrazovanja, državnog penzionog i zdravstvenog osiguranja (začetnik Bizmark) mogle su se ostvariti samo socijalističkom ekonomskom politikom – povećanim intervencionizmom i aktivizmom države. Argument za «nacionalni prestiž» bilo koje vrste kroz veći deo XX veka bio je zapravo argument za povećanje državne potrošnje. Moglo bi se reći da su u proseku nacionalisti ostvarivali svoje političke i ideološke ciljeve korišćenjem socijalističkih metoda u ekonomiji.

Sve je to počelo da se brzo menja poslednjih decenija XX veka sa napredovanjem procesa ekonomske globalizacije. Svetska tržišta kapitala i rada postajala su sve otvorenija i fleksibilnija, barijere poslovanju sve manje, vrlo često kao posledica racionalnog uviđanja nacionalista da levičarski pristup ekonomiji nanosi dugoročnu štetu njihovoj naciji, i da tako neće osigurati prestiž, već samo cementirati siromaštvo i stagnaciju. Slučajni prodori u ekonomskim reformama nekih zemalja, koje su onda imitirali susedi, korak po korak su potkopavali konsenzus o državi blagostanja kako na Zapadu, tako i drugde. Kada je recimo general Pinoče došao na vlast u Čileu svrgavanjem komunista 1973, on je kao i svaki prosečan vojnik, sa jakim patriotskim i nacionalnim osećanjima, hteo najbolje za svoju zemlju: verovao je u dirigovanu ekonomiju i planiranje, ne zato što je bio socijalista, već zato što nije znao ni za šta bolje. Sticajem okolnosti, grupa kompetentnih ekonomista školovanih u Americi uspela je da ga ubedi da je mnogo bolje sprovesti protržišne reforme nego zadržati socijalizam, i da će na taj način Čile mnogo više ekonomski napredovati. U kampanju se uključuju i američki nobelovci Fridman i Bjukenen, i General imenuje Serhija de Kastra za premijera i narednih godina sprovodi jednu od najradikalnijih liberalnih ekonomskih reformi koje rezultiraju fantastičnim privrednim rastom, a neka od njihovih najuspešnijih rešenja, poput privatnog penzionog sistema, služe čak i liberalima na Zapadu kao argument u političkoj borbi.

U Aziji se dešava skoro identična stvar: cinični nacionalistički režimi se odriču iz pragmatskih razloga socijalizma i planiranja i okreću tržišnim reformama: Tajvan, Južna Koreja, Singapur, Indonezija, čak i kineski komunisti, svi oni dramatično liberalizuju svoja tržišta, smanjujući barijere za ulazak stranog kapitala i poreze, i sve više se oslanjajući na tržište kao instrument nacionalnog prestiža. Rezultat se graniči sa naučnom fantastikom, posebno kad azijske tigrove uporedimo sa zemljama koje su ostale verne socijalizmu, poput afričkih. Zambija je recimo 1964. imala dva puta viši per capita dohodak od Južne Koreje, da bi krajem 90-ih godina Koreja stigla do dohotka koji je 27 (!!!) puta viši od zambijskog! Iako dalekoistočni vladari nisu pribegli tržištu iz doktrinarnih, nego praktičnih razloga, rezultat je bio isti: fenomenalan i skoro nezabeležen privredni napredak.

Kada ovome dodamo i Regan-Tačer revoluciju na Zapadu, i posledice koje je ona imala po rastakanje tradicionalnog nacionalističko-socijalističkog konsenzusa o jakoj državi, postaje sve jasniji zaključak da je projekat ostvarivanja socijalističkog društva i ekonomije u okvirima nacionalne države propao. Od povlašćenog mezimčeta i saveznika, nacionalizam se polako preobratio u možda najvećeg neprijatelja ili čak grobara socijalizma, u svim njegovim vidovima; od istočno-evropskog, gde su antiruski nacionalistički resantimani bili vrlo važan sastojak rušenja komunizma, preko Zapada u užem smislu, do trećeg sveta gde su cinični nacionalistički autokrati shvatili da od socijalizma nema vajde, i da moraju osloboditi tržište ako hoće da izvuku zemlju iz siromaštva, pa čak i najogoljenije gladi. Po strani od ovog procesa ostala je samo Afrika u kojoj i dalje dominiraju marksističke i pseudo-marksističke diktature, spojene sa centralnim ekonomskim planiranjem. Rezultat – stagnacija na nivou gladi i umiranja od side, prošarana građanskim ratovima i plemenskim pokoljima neopisivih razmera. Afrika ostaje zapravo crna rupa planete, mimo procesa globalizacije.

Suočeni sa porazom socijalističkog projekta u okvirima nacionalnih država, levičari su se polako počeli okretati nadnacionalnim institucijama kao novoj igrački za popravljanje čovečanstva i «humanizovanje» kapitalizma. Shvatili su da više ništa ne mogu da urade koristeći instrumente državnog intervencionizma na nacionalnom nivou, jer povećana mobilnost kapitala i radne snage dramatično smanjuju manevarski prostor za širenje državnih intervencija: ako počnete da dižete poreze, povećavate regulaciju ili bilo šta slično, kapital će odmah da se preseli negde drugde, gde su bolji uslovi, a i najkvalitetniji ljudi će težiti da vam emigriraju. Širenje svetske podele rada i slobodne trgovine doveli su do mnogo snažnije i obuhvatnije konkurencije među zemljama, tako da oni koji žele da privuku strani i zadrže domaći kapital moraju da se potrude da obezbede povoljno poslovno okruženje, a u tom pogledu vrlo visoko figuriraju niski porezi, mala regulacija i jeftina država. A sve su to nezamislivi bauci za levičare. To razara «tekovine države blagostanja», koje su smisao njihovog života.

Međutim, levičari su, za razliku od starinskih nacional-romantičara i protekcionista (raznih «zelenosalataša»), brzo shvatili da se dugoročno ništa ne može učiniti parcijalnim zatvaranjem nacionalnog tržišta. Umesto toga, oni su došli na genijalnu ideju da međunarodnu konkurenciju spreče tako što će da instaliraju neku svetsku vladu koja će da propiše standarde regulacije, visinu poreza, carinske stope i sve drugo celom svetu, (ali, razume se, na nivou preregulisanih zapadnih država blagostanja) i tako u potpunosti dokinu pogubnu konkurenciju, outsourcing, socijalni damping i slične užase neoliberalne globalizacije. Biće jedna cipela za sve veličine, i onaj ko proba recimo da smanji poreze ispod onog što mu naredi svetska vlada biće zakonski kažnjen. Uraditi isto ono što su radili kroz ceo XX vek, ali ovaj put sa globalnog nivoa! I što je posebno zgodno sa ovom idejom, niko neće moći da ih optuži da greše, jer neće moći da napravi poređenje sa nečim drugim. Ako se socijalizam uvede u jednoj ili nekoliko zemalja, a u drugima ne, svi će da vide da to ne radi i da je bolje u kapitalizmu. Ali ako socijalnu državu nametnemo celom svetu odjednom, niko to neće moći da uporedi ni sa čim drugim. Greške intervencionizma ćemo onda komotno moći da pripisujemo tržištu, i štaviše, da ih koristimo kao argument za uvođenje novih i novih intervencija.

Zaista, ovo je sjajno smišljen i široko reklamiran plan. Možete ga sresti u propovedima socijaldemokratskih političara o potrebi «regulisanja globalizacije», papskim i biskupskim poslanicama koje prosto vrve od sličnih poziva, ali i u visokoumnim mudrovanjima levičarskih filozofa, poput Helda ili Habermasa o «protivrečnostima fenomena globalizacije». I naravno, njihov makijavelistički genije opet zna da se ne treba iscrpljivati u borbi protiv opšteprihvaćenih načela i osećanja već ih iskoristiti za sebe. Tako oni nisu protiv globalizacije, već su zapravo najdosledniji globalizatori, koji hoće da globalizuju ne samo zapadni kapital, nego i standarde zaštite rada i okoline, kao i blagodeti socijalne zaštite. Smokvin list je, dakle, «humanizovanje» tržišta i racionalno upravljanje procesom globalizacije. A suština – spašavanje što se spasti može od socijalizma i bankrotiranog koncepta države blagostanja, a kroz prisilno ukidanje, ili bar ograničavanje, konkurencije na međunarodnim tržištima.

Zašto je ovo tako loše, i na koji način nanosi štetu celom svetu? Pogledajmo neke jednostavne primere. Ako recimo srpski elektroinženjer može da uradi isti posao za englesku firmu triput jeftinije od engleskog, engleska firma će angažovati srpskog inženjera, a ne engleskog, zato što želi da zaradi više a ne manje. Ako hrvatskim radnicima ne treba pola mesta u upravnom odboru firme, već samo dobre zarade, i ako ih je baš briga što mogu da budu otpušteni bez objašnjenja i otpremnine, onda će nemačka firma da zaposli hrvatske a ne nemačke radnike. A šta hoće popravljači kapitalizma: da neko nadnacionalno telo (EU, OUN, ...) zabrani engleskoj firmi da angažuje srpskog elektroinženjera ili nemačkoj da uposli jeftinije hrvatske radnike, tako što će srpskoj i hrvatskoj državi narediti da zakonski uvedu jednako skupu i destimulativnu regulativu kao u Engleskoj ili Nemačkoj. Ako Šveđani mogu da piju vodu iz reka, onda i Bugari ima majci da piju vodu iz reka, pa makar cela privreda stala, jer ništa neće raditi pod tako postavljenim ekološkim standardima. Ako u Nemačkoj maltene nikog ne smeš da zaposliš, jer ako se ispostavi da radi loše, nikad nećeš moći da ga otpustiš zbog radnog zakonodavstva, onda i Poljaci ima da uvedu isto takvo zakonodavstvo, jer tržište je jedinstveno, pa moraju biti i «socijalni standardi». A ko se buni, njemu ćemo (osim pretnji) reći da je to dobro za njega, jer doprinosi jedinstvu zajedničkog tržišta. To je evropska varijanta priče o racionalnom upravljanju globalizacijom i uravnoteženju tržišta.

Sve ovo, međutim, jako podseća na onu priču o liscu koji je oprljio svoj rep pa onda ubeđuje druge lisce da i oni odseku svoje repove, jer je to zapravo sjajna stvar za njih. Isto tako nas iz Evrope ubeđuju da ih sledimo u suludoj ekonomskoj filozofiji. Samo što ovaj naš lisac ne predlaže ništa, nego preti i hoće silom da ostalima odseče repove (konkurentske prednosti). Jedan od vodećih lisaca u evropskoj politici, Romano Prodi ovako je obrazložio potrebu da se u EU izvrši «harmonizacija» poreskih stopa: «Ako Estonija ukine sve poreze, tamo će otići sav kapital». Zaključak je jasan: ako su u Estoniji porezi mnogo niži nego u Italiji ili Nemačkoj, onda ne treba Nemačka i Italija da snize svoje, već Estonija da podigne svoje. Vrlo prosto! Prenesete Prodiju i njegovim drugarima u Evropskoj komisiji nadležnost da određuju poreze širom EU, i začas posla dobijete humanizovani kapitalizam i racionalno upravljanje procesom globalizacije. Drugim rečima, nemačke poreze u celoj Evropi, ili (što da ne) svetu. Srećni – birokrati, sindikati i političari na Zapadu. Žrtve – siromašni na Istoku, ali na dugi rok i većina ljudi na Zapadu.

Ovo je kontekst u kome nacionalizam počinje da igra pozitivnu ulogu. On postaje jedna od najjačih kočnica ovoj neobuzdanoj ambiciji levičarskih planera i birokrata da instaliraju neku varijantu svetske vlade, i ostvare svoju utopiju sveobuhvatno kontrolisanog i regulisanog sveta. Nacionalizam širi otpor prema neizabranoj i bezličnoj birokratiji u Briselu ili Njujorku, koja je korumpirana, sebična i postavljena samo da kinji narod i ruši suverenitet država. Ogromna korupcija i milionske pronevere u OUN i Evropskoj komisiji samo potpomažu i potpiruju ovo nepoverenje prema ideji političke globalizacije. Vlade istočnoevropskih zemalja Brisel sve više doživljavaju kao novu Moskvu; pola veka im je iz Moskve javljano šta je njihovo mišljenje i šta treba da rade, kakve kuće i fabrike da grade, koje privredne grane da razvijaju i kakvu spoljnu politiku da vode. Sa ulaskom u EU malo toga se menja: daju im 70 000 strana zakona i regulativa da prevedu i uvrste u svoja zakonodavstva, prete ako nisu poslušni u spoljnoj politici (primer Širakovih packi neposlušnima za vreme rata u Iraku), teraju da na isti način na koji su 50 godina kopirali ruski komunizam sada kopiraju francusko-nemačku državu blagostanja. Ljudi prepoznaju ovu aroganciju i pružaju otpor.

Nacionalizam XXI-og veka će biti korisna i progresivna pojava, ali ne zato što je nacionalizam sam po sebi dobar, već zato što su mogućnosti njegovog destruktivnog ispoljavanja principijelno iscrpene. Nacionalizam kao takav nije ni politički ni ekonomski program, već izraz osećanja i tipova lojalnosti neke grupe ljudi, koja ne moraju biti racionalna. On se u tom smislu može «nakalemiti» na različite socijalne filozofije, jer se nacionalni sentimenti mogu iživeti i kroz ideju nacionalne nezavisnosti od briselskih zavojevača, kao i kroz ideju zatvaranja tržišta. Velika strateška prednost liberalne globalizacije nad svetskom vladom, centralizacijom i drugim očajničkim antiglobalističkim protezama za stari socijalizam, jeste što ona dozvoljava ispoljavanje ovih nacionalističkih sentimenata, osećanja samobitnosti i važnosti, a da istovremeno ne sprečava i ne dekuražira kooperaciju među pojedincima preko nacionalnih granica. Naprotiv, kroz slobodna svetska tržišta maksimalno podstiče tu kooperaciju. Srbi i Hrvati trguju, putuju i komuniciraju kao Srbi i Hrvati ali ih niko ne sateruje u zajednički politički tor, i ne tera ih da se vole i «dele zajedničke vrednosti». I tako širom sveta.

Nacionalizmi diljem globusa, a poglavito van Zapada u užem smislu reči, tako postaju paradokskalni saveznici liberalne globalizacije (kako ovo bogohulno zvuči ljubiteljima Če Gevare, ali ništa manje i mnogim salonskim liberalima sa Zapada!). Antikolonijalizam i antizapadnjaštvo velikih delova trećeg sveta više nemaju socijalističku boju, zato što je sam socijalizam u raznim bojama i dezenima svuda propao, i u njega veruju još samo «humanisti» na Zapadu. Treba se samo setiti unezvrenog predsednika Klintona na pregovorima u Sijetlu kada su ga predstavnici azijskih i latinoameričkih zemalja horski napali zbog protekcionizma i antidampinških mera, a on verovao da će biti dovoljno da izdeklamuje «liberalne» pričice o humanizovanju globalizacije i pomoći siromašnima, pa da ih umiri. Na to mu je, međutim, ledeno uzvraćeno da nije potrebna nikakva pomoć njegove vlade, već slobodna trgovina i dozvoljavanje outsourcinga. Ili možda još bolje – setiti se najupečatljivije demonstracije ove do skora nemoguće inverzije uloga Zapada i Trećeg sveta iz 1997, kada je Hong-Kong vraćen Kini. Namesnik za Hong Kong koga su vlasti iz Pekinga poslale da preuzme dužnost od tadašnjeg britanskog guvernera, Krisa Patena, izjavio je tom prilikom potpuno nediplomatski, a propos Patenovih namera da u Hong Kong (ekonomski najslobodniju zemlju na svetu) uvede državni penzioni sistem: «Uvaženi gospodin guverner može svoje skupe evrosocijalističke ideje da sprovodi kući, o svom trošku». Funkcioner komunističke Kine ismeva levičarske iluzije zapadnog «liberalno-demokratskog» političara! Kako je samo istorija puna ciničnih iznenađenja i preokreta!

U Evropi se ovaj novi i zdravi nacionalizam najviše ispoljava kroz tzv. evroskepticizam, nepoverenje u «evropske integracije», odnosno ekonomsku i političku centralizaciju vlasti u rukama neizabranih birokrata u Briselu. Ikone ovog intelektualnog pokreta su Margaret Tačer i Vaclav Klaus, šampioni liberalizma i slobodnog tržišta, ali istovremno osobe duboko odane tradicionalnon evropskom kulturnom i političkom diverzitetu i radikalno nepoverljive prema stvaranju evropske superdržave. Taj novi, otmeni, evroskeptički nacionalizam je najjači u Britaniji, gde je preko 70% stanovništva za potpuni izlazak zemlje iz EU, ali se može primetiti i u Irskoj, Skandinaviji, ili nekim istočnoevropskim zemljama. Taj nacionalizam ne teži ekonomskoj samodovoljnosti, već naprotiv integraciji, ali odbija političko tutorstvo briselske birokratije. Zato ga i evro-federalisti stalno napadaju kao nazadni i konzervativni.

Interesantno je primetiti da iako prožeta snažnim nacionalističkim duhom u proteklih 15 godina, Srbija ne pokazuje nikakve znake ovog novog i otrežnjujućeg nacionalizma. Naprotiv, primitivno-populistička euforija 90-ih zamenjena je ništa manje primitivnom euforijom evropskih integracija i «propagande sreće» koju nam složno sa malih ekrana svakodnevno emituju političari, mediji, intelektualci i nevladine organizacije. Evropska unija ili smrt! Neke stranke koje su se do juče ponosile svojom «nacionalno-demokratskom» pozicijom (poput DSS-a) i sumnjičile druge (poput pokojnog Đinđića) za nedovoljno kvalitetnu nacionalnu supstancu, sada su se pretvorile u prave telale evropeizacije, vernike EU koji Havijera Solanu ne pitaju još samo šta treba da večeraju. Strašni srpski radikali, najekstremniji i najogorčeniji nacionalisti i mrzitelji Zapada koji sanjaju o sveslovenskom carstvu i savezu sa Rusijom i Belorusijom, premetnuli su se skoro obnoć u prave pravcate evrofilske bubice, koje poslušno ponavljaju da mi hoćemo u EU (naravno ne i u NATO), ali oni nas tamo neće jer dosovska i deesesovska vlada rade loše i ne iskorenjuju kriminal i korupciju. Nacionalizam svih ovih političkih struja se sve više svodi samo na mlake, plašljive i nemušte pokušaje odbrane ostataka Miloševićeve ratne politike, i doziranu antihašku kuknjavu (doduše i ona jenjava pod teretom desetina srpskih rodoljuba koje Koštunica kao novogodišnje paketiće liferuje Karli del Ponte); ni traga nekom tačerovskom «izolacionizmu» ili, ne daj bože, evroskepticizmu.

Iz ovoga se vide dve stvari. Prvo, Srbija je duboko poremećeno i dezorijentisano društvo koje uopšte ne komunicira sa intelektualnim i političkim izazovima savremenog sveta. Ono nije u stanju da iznedri onu formu konzervativne nacionalne političke misli i prakse koja ili dominira ili je u snažnom usponu u Evropi, i koja bi okrenula leđa kako miloševićevskom nacional-socijalizmu, tako i njegovom odrazu u ogledalu – Koštuničinom briselskom socijalizmu sa Karadžićevim licem. I druga stvar, u Srbiji zapravo ne postoji politička desnica. Postoje samo različite varijante levičarenja i socijalizma; od blerovsko-klintonovskog «modernizatorskog» socijalizma DS-a (koji je još i najmanje zlo), preko Karićevog korporativističkog i protekcionističkog socijalizma ponosnog srpskog domaćina, do DSS-ovske eklektičke anti-ideologije o kojoj znamo samo to da je od svih, svakoga i svega (osim Solane) podjednako udaljena i podjednako mrzovoljna, ili, na kraju, radikalskog socijalizma «hleba za tri dinara» i «lopove u zatvore». To je naša politička ponuda trenutno.

Kad se u nekoj daljoj budućnosti na našoj sceni pojavi neko ko bi u političkom smislu ličio na Vaclava Klausa ili Margaret Tačer (ili možda G.W. Buša?) znaćemo da je ova nacija na putu političkog ozdravljenja. I znaćemo da se konačno pojavljuje prava, normalna konzervativna desnica, ili liberalni nacionalizam.

Аутор је, иначе, радио на економском програму ЛДП-а пре пар година.