Da oživim malo temu. Pesma iz ciklusa Rada Lackovića, prvobitno napisana za drugu temu. Govori o onom slučaju kad su Japancu ukrali biciklo ispred ušća (početkom avgusta)
PRONALAZAK BICIKLA SAMURAJSKOG
Devojka je svoje oči klela
''Čarne oči, da ne bi gledale!
Sve gledaste, danas ne videste
dok sijaše Sunce iznad ušća
ko ukrade Japancu biciklo.
Ko ukrade, taj je jadan bio,
Srbiju je u crno zavio,
Japnce je mnoge razljutio.
Samuraje Srbiji spremiše
da je sravne međ' zemljom i nebom.
Biciklo se njima vratit' mora,
tvrda srca da omeknu malo,
Srbadiji da grehe oproste.''
U tom lete dva gavrana vrana
pa besedi njim' mlada devojka:
''Gavranovi, crni sokolovi,
da l' videste ili možda čuste
ko ukrade Japancu biciklo?''
Govore joj dva gavrana vrana:
''Oj devojko iz beloga grada,
nit' smo čuli niti smo videli.
No ti pitaj najvećeg junaka,
nikog drugog do Lacković Rada!''
Ni od kuda pojavi se Rade!
Kad ga vide, niz butinu pusti
tečnost mlogu, riba na devojku!
Devojka se cela skamenila,
ne mogaše ni da progovori.
Ali veli njoj Lacković Rade:
''Oj Devojko, lepotice mlada,
iz Dizeldorf' odma' ja sam stigo,
čim sam vesti na dnevniku čuo.
Da Srbiju spasem ja sam doš'o,
da pronađem gnusnoga lopova!''
Ne htedaše časiti ni časa,
odmah Rade pođe za kradovom,
da ga nađe, biciklo da vrati!
Ne prođoše ni dva-tri minuta,
sazna Rade ko je lopov bio,
mladi Đ.Veljko, il' Đogani Veljko.
Sustiže ga za čas hitri Rade,
uhvati ga i muriji dade.
Ali ĐVeljko hrabra srca beše,
torture je mnoge istrpio,
al' biciklo ne htede da preda.
Tukli su ga tri-četiri dana.
Kako su ga lako udarali
pet mu zuba iz glave izbiše.
Smučilo se to Lacković Radu,
te on dođe ĐVeljku i zapoje.
Čim ču pesmu Radetovu Veljko,
hrabro srce odma mu popusti,
on niz obraz četri suze pusti.
Veli ĐVeljko Lackoviću Radu:
''Oj junaku gospodskoga roda,
ti najveći među velikima.
Ja ću tebi biciklo da predam,
al istinu moradeš da znadeš.
Nametnuše zulumćari globe,
da plaćamo svakog dana prevoz
i na prednja vrata ulazimo.
Ja na pos'o moradoh da idem,
a prevozom da stignem ne mogu,
niti mogu da im platim kartu.
Morao sam biciklo da uzmem,
ali evo tebi sad ga dajem,
Na pos'o ću peške ako treba.''
Sažali se tu Lacković Rade
pa govori on mladome ĐVeljku:
''Evo tebi jednog mercedesa
i goriva za godinu dana,
da na pos'o ti možeš da ideš.''
Uze Rade prokletu biciklu
te je nosi Dačić-premijeru.
''Oj Dačiću, mali al' široki
evo tebi prokleto biciklo.
Japancima ti je odma vrati
i po koju mudru reč prozbori.''
Ivica je tako učinio,
Japancu je biciklo predao.
Oprostiše Srbima Japanci,
oprostiše, a i zavoleše.
O Dačiću pesme ispevali,
o Ivici, o hrabrome zmaju.
Al' za Rada oni nisu znali,
jer junače o delima ćuti,
neželivši sebe da pohvali!
