Вукајлијина библиотека

Ово је тема за књижевне сладокусце, за дискусије о поезији и прози, омиљеним књигама, песницима и цитате из песама, драма, романа... шта бисте волели да прочитате, коју бисте књигу препоручили? Које писце волите а које не подносите и зашто? Напишите омиљену реченицу или стих... свему је томе намењена ова тема.

Ево мали допринос од мене за почетак.
Нервозни отац војника, Благоје, у кафани на пристаништу који чека лађу и повратак сина за кога зна да је рањен... док седи са капетаном, његов страх се пробија кроз детаље које примећује и његово упорно започињање разговора:

"...Насред среде стајаше једна дрвена столица са сламним седиштем и сломљеном и тако живописно испруженом ногом као да хоће да се фотографише...
...
Благоје склони најпре ону столицу, псујући "што ће ово чудо овде", седе после према капетану, загрну рукав од ћурчета и погледа по столу, хтевши се налактити. Али се одједанпут, трже видећи по столу грдну, црвенкасту масну мрљу...
...
- Јесте ли видели онога с ногом?
- Кога с ногом?
- Та онога без ноге?
- Кога без ноге?
- Та онога са штаком?
- Кога са штаком?
- Са штаком! Онога што су му доктори одсекли ногу!
- А што су му одсекли?
- Па, кажу, хтео је да умре од ране што је добио на Јавору, па му онда одсекли ногу, па сад иде без ноге... Зар ви не знате онога с ногом?
- Не знам - рече капетан - нисам га видео.
- Па све проси пред црквом!
- Хм!
- Ух, Боже! - Благоје се стресе. - Овакав бадрљак амо! Боље би му било сто пута да је умро! А он ништа - жив! Па још пуши! Ништа му, каже, не шкоди!
- Па дабогме!
- Само то ми се не допада што проси."

Мало касније, слика његовог сина:
"Војник се захваљиваше непрестано са: "хвала, браћо!, хвала, браћо!", али му глас постајаше све више и више загушљив. Те две речи почеше добијати одсудан ритам, као у слепаца на вашару, и он као да сад први пут осети са свом снагом непоколебљивог уверења да је богаљ и просјак."

Лаза Лазаревић, "Све ће то народ позлатити"

OVA JE PESMA “ODNELA” NAGRADU “GORANOVO PROLEĆE“ U SRED ZAGREBA
Teška pretnja;
Ko mi ne pročita Branu Petrovića (pazi propitivaću) ima da mu zapatim Miljenka Žuboskg pa im da se puši!!!!!!

Prva pesma čovekova

(Miroslavu Egeriću)

Ovih dana ovih dana
ja i moja žena
gradimo sebi prvo dete
oooh
da nas vidite samo
kako jedno na drugo kidišemo
kao u doba očeva granate
poljupci lete
pljušte
lete
to nas dvoje rešavamo Pitanje Svetsko
to se mi sa čovečanstvom solidarišemo

ženo moja
oh
ženo moja
pojmiš li šta se noćas
u ovom prozaičnom sobičku zbiva
to mi zi ničega iz ničega
joj iz ničega
gradimo čoveka živa
čoveka
to je nadrealista što žedan kad je ptice lovi
mangup što u svome telu krompir seje
spadalo koje otadžbinu proda
ringišpil u brod prekuje morem plovi
onaj fantastican što reči ume da izgovara
pa to je onaj što na zemlji jedini ume kuće da zida
i da ih nikad dovoljno lepe ruši
znaš ti tu gladnicu što sa vulkanima druguje na dnu mora
onaj što strašno mnogo psuje pije i puši
ženo moja
još iz tebe svetlost dubrovnika muca
trijumf morske soli
pronašao sam, ura:
tvoja su kolena gorka
kao obrazi gvozdene rude
ali čuj reči
kojima darivam ljude;
hiljadu poljubaca treba za prćasti nosić samo
taj veličanstveni izvor slina
a koliko ljubavi za ruke rebra noge
a tek za one stvari
ženo moja hrabro jurišaj na me
iako sam ovako nezgrapan i čupav

ne štedi poljupce za budućeg fantastu
poljupce za našeg sina

Snevam:
u proleće
tatinu curicu
van dana i gradske buke
daleko od škole tate mame
odmami poljsko cveće
kad tamo u parku na klupi jedan je međed čeka
taj dripac toliko drzak da moju ćerkicu ljubi
a on je ljubi ljubi
otima se ona
al
ne odustaje momak grubi
bude pod njima mnogo trave svelo
a negde u ponoć njeno se otvari telo
u njemu
joj
al moram priznati da je to posao nekog velikog boga
počinje avantura čoveka još jednoga.

A mamin dečko
preskače zidove gradske
i progone ga seljaci što krade njihovo voće
ali on krade jer on je muško i tako mu se hoće
i šta mu ko može
neka sav svet iskoči iz kože
jer on će jednoga leta u polju
u vihoru ratnom na užarenoj morskoj plaži
jednoj lepotici bezobrazno
VAŽI LI
NE VAŽI
pokaži joj sine moj pokaži
oooh
za tvoju snagu
na životinju noćas gladnu liči tvoj tata
a tvoja sirota majka
od prevelikog straha
s njim se u koštac
hvata.

hehhe....svaka cast...dobio si nagradu PRIJATELJU

Slušaj vamo, još niko nije pročitao ‚‚Prvu peesmu čovekovu‚‚ (pod 80) ozbiljno izražavam tešku pretnju:
Ću da vam zapatim M. Žuborskog, pa ima da se pušite!!!!!!!!!

Ja sam pročitala još kad si postavio ali mi se nije svidela pa nisam komentarisala.

meni se spava odo spavat pa cu sutra da komentarisem...pozzzzz

Gospodzo,
bas mi je zao, mada bih rado procitao komentar. Meni tu ima par neodoljivih stihova ali ...de gustibus...
Uostalom tu je i Gen-Gap, u vreme moje mladosti ovaj forum bi se zvao
Selindžer i ostali.

Prevodi, meni je dotičnu pesmu recitovao bivši direktor koji već ima sina sa kojim sam inače generacija i pri tom se bio upiljio u mene kao zmija u žabu, tako da su mi se od tog momenta gore navedeni stihovi nekako ogadili :(

"Predeo slikan cajem" sam jedva prosao prvu polovinu, medjutim kad sam stigao do druge, vise nisam mogao. Cini mi se da se u toj knjizi Pavic podsmeva citaocu, a da njemu ni samom nije bas jasno sta pokusava da kaze. Da se radi o umetnickoj slici, definisao bih ovu knjigu kao zvrljotina.
Romani mi inace slabo idu u poslednje vreme, vise citam non-fiction. "God is not great" - Christopher Hitchens, "Mother Theresa - Missionary position", (isti autor) i "Full Circle" - Michael Palin su poslednje tri knjige koje sam procitao i sve bi ih preporucio. Od nasih, bas taj nesrecni Predeo slikan cajem i Hazarski recnik, (koji mi se svideo, doduse) i "Ostrvo" Mese Selimovica, knjigu o starosti koja me je ukratko odusevila.

Pavića treba spaliti. od kada sam pročitala onaj "Hazarski rečnik" ja ne mogu ni jednu knjigu da čitam normalno, a da ne bi klnjigu čitala preko reda, čitam paralalno po 3-4 knjige.

Pavicev najbolji ortak je Koeljo, ako ti to nesto govori. S kim si, takav si. Ne kazem da nije dobar pisac, cak sta vise, (dapace, dagusce, dacurce), ali bre mnogo je ozbiljno poceo da shvata samog sebe u poslednje vreme. Podseca me na one pijane ribe koje ti objasnjavaju da su one na "jednom nivou, ovde", a svi ostali su "na ovom nivou, malo nize". A ja bas ne znam bilo koga ko NIJE citao Pavica. Postao je on odaaaavno mainstream, kao Pulp Fiction.

Dve reči: Teri Pračet.

Dve reci: Herman Hese :)

Sajt sa e-knigama, ima i pravopis i VuJaklija :)))
http://www.baneprevoz.com/bane/bok/index20.php

sad kad vidjeh, moram da dam doprinos :)

*
Padni mi samo na pamet
misli moje obraz da ti izgrebu.

Izidji samo preda me
oci da mi zalaju na tebe.

Samo otvori usta
Cutanje moje da ti vilice razbije.

Seti me samo na sebe
secanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa.

Dotle je medju nama doslo.

Vasko Popa

I jos.

Epilog

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vracam.
Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plasim,
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam jos uvek ona mera
po kojoj znas ko te voli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znas
ko te otima i ko placa?

Da li sam jos uvek medju svim tvojim zivotima
onaj komad najplavljeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saca.

Mika Antic

Toliko za sad :)

Preporučujem knigu Hadrijanov zid - Vilijem Ditrih. Odlična istorijska knjiga. Pisac je dodao malo mašte u delu za koje baš i ne postoje istorijske činjenice ali je uspeo i da dočara rimsko društvo. Ako je neko pročitao ovu knjigu voleo bih da čujem njegove utiske.

Pismo indijanskog poglavice plemena Sijetla
predsedniku SAD Pirsu iz 1854. godine

"Kako se može kupiti ili prodati nebo ili toplina zemlje? Tako nešto potpuno nam je strano. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Pa kako ih možemo prodati ili kupiti? Svaki delić ove zemlje svet je mome narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaka maglica u tami šume sveti su u mislima i u životu mog naroda.
Sokovi u drveću prožeti su u sećanjima crvenog čoveka. Kada mrtvi bledoliki odu u šetnju među zvezde, zaboravljaju zemlju, koja im je dala život. Naši mrtvi nikada ne zaborave svoju predivnu zemlju, jer je ona mati crvenog čoveka.
Deo smo zemlje, i ona je deo nas. Mirisne trave su nam sestre. Jelen, pastuv, veliki orao - to su naša braća. Stenoviti vrhovi, stočni pašnjaci, toplo ponijevo telo i čovek - sve to pripada istoj porodici.
Kad veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju - on previše traži od nas. Veliki poglavica poručuje da će nam naći mesto na kojem ćemo lepo živeti. On će nam biti otac - mi njegova deca. Razmotrićemo tu ponudu da kupite našu zemlju. Ali to neće biti lako. Ova nam je zemlja sveta.
Ova blistava voda što teče, brzacima i rekama nije samo voda, to je i krv naših predaka. Prodamo li vam zemlju, morate znati da je ova voda sveta, morate reći svojoj deci da je sveta, da svaki odraz u bistrom jezeru odražava događaje i uspomene iz života mog naroda. Žubor vode to je glas moga oca. Reke su naša braća - utoljuju nam žeđ. Reke nose naše kanue. Hrane nam decu. Prodamo li vam ovu zemlju, morate da znate i da učite svoju decu da su reke naša i vaša braća. Zato rekama morate pružiti dobrotu kakvu biste pružili bratu.
Znamo da nas beli čovek ne razume. Njemu je jedan deo zemlje isto što i bilo koji drugi. On je stranac što dođe noću i oduzme zemlji sve što mu treba. Zemlja mu nije brat - već neprijatelj. Kada je pokori, on kreće dalje. Ostavlja za sobom grobove svojih otaca i ne pati zbog toga. Oduzima zemlju svojoj deci, i nije ga briga. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu decu rodi - ostaju zaboravljeni. Prema majci-zemlji i bratu-nebu odnosi se kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati, prodati poput stoke ili sjajnog nakita! Njegova će pohlepa uništiti zemlju, i za sobom će ostaviti pustoš.
Ne znam. Naš se način života razlikuje od vašeg. Od pogleda na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči. To je možda zato što je crveni čovek divlji i što ne razume stvari. U gradovima belog čoveka nema mirnog kutka. Nema mesta na kojem bi se čulo otvaranje lišća u proleće ili drhtaj krila mušice.
Možda zato što smo divlji - jednostavno ne shvatam! Buka mi vređa uši. Šta vredi život ako čovek ne može čuti krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem mnogo...
Indijanac voli zvuk vetra kada se poigrava površinom močvare. I miris povetarca, osvežen podnevnom kišom ili borovinom.
Najveće blago crvenog čoveka je vazduh. Sve živo uživa isti vazduh - životinje, drvo i čovek. Svima je taj vazduh potreban. Beli čovek kao da ne opaža vazduh koji udiše. Poput nekog ko je dugo na samrti, neosetljiv je na smrad. Prodamo li vam zemlju, morate znati da nam je vazduh dragocen. Da vazduh deli svoj dah sa svim životom koji održava. Vetar što je mom dedi dao prvi dah - prihvatiće i njegov poslednji izdah. Ako vam prodamo zemlju, morate je čuvati kao svetinju. Kao mesto na kome će beli čovek moći da udahne vetar zaslađen mirisom poljskog cveća.
Razmotrićemo vašu ponudu da kupite zemlju. Odlučimo li da pristanemo, zahtevaćemo da ispunite ovaj uslov: beli čovek će morati da se ponaša sa životinjama ovog kraja kao prema svojoj braći! Divlji sam i ne razumem drukčiji život. Video sam u prerijama hiljade bizona koje je beli čovek ubio, pucajući iz vatrenog konja koji juri prerijom. Divlji sam i ne razumem kako gvozdeni konj iz koga suklja dim može biti važniji od živog bizona, koga mi ubijamo da bismo preživeli.
Šta je čovek bez životinja? Kada bi životinja nestalo, čovek bi umro od velike usamljenosti. Šta god zadesi životinje, ubrzo snađe i ljude. Sve je u svetu povezano.
Moraćete svoju decu učiti da im je pod nogama pepeo naših dedova. Da bi poštovali zemlju, reći ćete im da je zemlja bogata životom naših predaka. Moraćete učiti svoju decu isto kao što mi učimo našu - da nam je zemlja mati. Što snađe zemlju - snađe i njenu decu. Pljuje li čovek na zemlju - pljuje na sebe samoga.
Zemlja ne pripada čoveku - čovek pripada zemlji. To dobro znamo. Sve je u međusobnoj vezi, kao što je porodica krvlju sjedinjena. Sve je povezano. Nije čovek tvorac tkačnice života, već je samo vlakno u njoj. Što učini sa tkačnicom - čini sa sobom. Čak ni beli čovek, čiji bog istupi i govori s njim kao prijatelj sa prijateljem, neće izbeći zajedničku sudbinu.
Možda smo ipak braća? Videćemo...
Ne razumem zašto se ubija bizon? Zašto se krote divlji konji? Zašto je u dubini šume toliko ljudskog smrada? Zašto je pogled na zelene bregove isprekidan žicama što govore? Gde su? Nema ih više. Gde je orao? Odleteo.
Pravom življenju je kraj. Počinje borba za opstanak..."

"Ali, molim vas! - poviknuce vam na to - ne mozete se buniti: to je: dva puta dva cetiri! Priroda ne pita: nje se ne ticu vase zelje, ni da li vam se svidjaju njeni zakoni ili ne. Vi je morate primiti onakvu kakva je, dakle i sve njene rezultate. Zid je dakle zid, itd., itd." Gospode Boze! A sta se mene ticu zakoni prirode, i aritmetika, kad se meni, zbog cega bilo i dva-puta-dva ne dopadaju? Naravno da necu celom probijati neki takav zid, ako zaista nemam snage da ga probijem; ali necu se ni pomiriti s tim samo zato sto je predamnom bio kameni zid, a u meni je nedostajalo snage.

Kao da je takav kameni zid zbilja neko umirivanje, i zaista sadrzi u sebi ma slovce o miru, jedino zato sto je on: dva puta dva cetiri. O rugobo nad rugobama! Sasvim je drugo nesto: sve razumeti, sve saznavati, sve te nemogucnosti i kamene zidove; i ne umiriti se ni na jednom od njih, ako vam je mrsko da se mirite; doci putem najneizbeznijih logickih kombinacija do najodvratnijih zakljucaka o vecitoj temi: da si zbog kamenog zida odnekud ti sam kriv, premda ti je potpuno jasno da nisi kriv, i usled toga, cutke i nemocno skrgucuci zubima, sladostrasno zamreti u inerciji, sa pomislju: da, kako se pokazuje, nemas cak ni na koga ni da se ljutis; nema predmeta za to, a mozda ga nikad nece ni biti; jer je sve prosto podmetanje, udesavanje, prevara, prosto popara, ne zna se sta i ne zna se ko, ali bez obzira na sve te neizvesnosti i udesavanja, vas ipak boli, i sto je vise nepoznatog sve vas vise boli!

Može neko neku preporuku za knjigu, nešto recimo o ličnom usavršavanju i to, ali da nije glupo ispiranje mozga tipa Robin Šarma mrtvi. Ako ne onda nešto random zanimljivo iz oblasti psihologije, ne mogu romane sad da čitam.

When I heard the learn’d astronomer;
When the proofs, the figures, were ranged in columns before me;
When I was shown the charts and the diagrams, to add, divide, and measure them;
When I, sitting, heard the astronomer, where he lectured with much applause in the lecture-room,
How soon, unaccountable, I became tired and sick;
Till rising and gliding out, I wander’d off by myself,
In the mystical moist night-air, and from time to time,
Look’d up in perfect silence at the stars.

Walt Whitman

Од поезије, Момчино Настасијевић

Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза;
А дуге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук.

Poštovanje svima!

Ne znam koliko (ne)volite elektronska izdanja, ali bih vam ovom prilikom preporučio sledeće:

http://issuu.com/sasa.paljenkas/docs/sasa_paljenkas_-_u_jednom_dahu

Poštovanje Arbore.

,,Od mogućih osam planeta Sunčevog sistema, ja izabrah Pluton. Devetu. Kao da mi je rečeno da uzmem jabuke iz korpe a ja pohrlim za orasima na stolu na kom nema krcka oraščića. Nema metafora, ja živim na Plutonu. Ne poznajem fiziku i zato imam strah da me neka strana sila velikom brzinom ne izbaci iz gravitacionog polja. Ne želim ni da se upoznam sa njom. Imam knjige ali ne želim da se strahovi opravdaju. Sjedim na njima, bojim se da ustanem i bojim se da odskočim, ne želim da odletim u svemir koji je negostoljubiv.
Ko je uopšte nazvao svemir negostoljubivim? Jeste, sve digresija na digresiju ali kakav je to kontrast na Plutonu, šarenilo unutrašnjeg nemira koje još više čini očiglednim spoljašnji mir koji je monoton. Biram da se mučim ali samo pod uslovom da ne budem na devetoj planeti nego na prvoj izbačenoj.''
Itd. Zanimljivo.

vesnam, dali si seks?

Ja sam nacionalista.

Steta, glasam za LDP vec 35 godina.

po tami moga tela
opaka svetlost šestari

v. p.

Оц Јоил

po tami moga tela
opaka svetlost šestari

v. p.

To u kombinaciji sa

Sijalicu dobru pališ
u tuzi mojoj smeđoj

su nešto najbolje što je ikada izašlo ispod jednog pera

Dela našeg života koja mi nazivamo dobrim delima i o kojima sa lakoćom pričamo skoro su sva ona dela koja činimo na "lak" način, i mi ih lako zaboravljamo. Neka druga dela, o kojima govorimo sa naporom, nikada ne zaboravljamo, i ona su mnogo više naša nego neka druga, a njihove senke prekrivaju dugo sve dane našeg života.
Herman Hese, Samovolja predstavlja zadovoljstvo

No njegova najmilija reč bila je "Izdržati" - u svome romanu o Fridrihu on nije video drugo do apotezu te zapovedne reči koja mu se činila skup sve vrline koja trpeći dela.

Tomas Man, the Thomas, Smrt u Veneciji.

Moja omiljena reč je bolešnjak.

"Noć je uzvišena, dan je lijep. Ljude koji imaju osjećanje uzvišenog, svečana tišina ljetnje večeri, kada se treperavi zraci zvijezda probijaju kroz smeđe noćne sijenke a mjesec stoji usamljen na vidiku, ponijeće polagano do uzvišenih osjećanja prijateljstva, ništavnosti svijeta, vječnosti. Svijetao dan uliva čovjeku poslovnu preduzimljivost i vedro raspoloženje. Uzvišeno dira čovjeka, lijepo očarava. Lice čovjeka koji je obuzet osjećanjem uzvišenog ozbiljno je, ponekad napregnuto i zadivljeno. A vedro osjećanje lijepog pokazuje se u živahnom sjaju očiju, u nasmijanim crtama lica, a često i u bučnoj veselosti. I uzvišeno može da bude raznoliko. Nekad ga u nama prati izvijesna jeza ili sjeta, nekad samo tiha zadivljenost, a u nekim slučajevima na uzvišenoj osnovi široko razvijena ljepota. ...Uzvišeno mora uvijek biti veliko, a lijepo može biti i malo. Uzvišeno mora biti jednostavno, lijepo može biti ukrašeno i nakićeno."
Svašta je Kant srao u toj knjižici, ali bilo je ovakvih, meni lijepih dijelova.

zašto brišeš postove ti?