Недавно сам добио на препоруку књигу непознатог наслова: „Завера будала“ непознатог аутора Џона Кенедија Тула (лик нема везе са предсједником Кенедијем). Бијадох нешто сумњичав па и лијен да кренем с читањем, све данас ћу сутра ћу и признајем да бих је на крају и вратио непрочитану да ме није био блам да то признам човјеку који ми је дао управо зато да би могао о њој са мном да дискутује.
И ипак кренем да је читам; како су странице одмицале, све ми је теже било да повјерујем да тако нешто држим у рукама. Да се разумјемо, можда ово није најбоља и мени најдража књига коју сам прочитао, али је свакако право мало непроцјењиво благо с којим се треба упознати.
Чак је и Поговор Волтера Персија одличан и занимљив, па за оне које занима преносим најупечатљивије дјелове:
„Можда је најбољи начин да се представи овај роман – који ме после трећег читања запањује, чак више него после првог – прича о мом првом сусрету с њим. Године 1976, док сам био наставник на Лојоли, нека непозната жена позивала ме је често телефоном. Предложила је нешто бесмислено. Имала је неколико поглавља романа и желела је да присуствује мојим предавањима. Радило се о томе да је њен син, који је, иначе, умро, раних шездесетих година написао читав роман, велики роман, и желела је да га прочитам. Зашто бих то урадио, упитао сам је. Зато што је роман одличан, рекла је.
С годинама постао сам веома вешт у избегавању онога што ми не прија. Ако је икад постојало нешто што нисам желео да урадим, то је било то: да имам посла с мајком мртвог романописцa и, што је најгоре, да морам да прочитам рукопис за који је тврдила да је одличан, а који је, како се испоставило, био веома умрљана, једва читљива копија.
Али, та жена је била упорна и некако је дошло до тога да ми она, стојећи у мом кабинету, преда позамашан рукопис. Сада већ нисам могао да се извучем; остала ми је само једна нада – да прочитам неколико страна и да оне буду толико лоше те да, чисте савести, не морам да читам даље. Обично тако и радим. У ствари, први пасус је обично довољан. Само сам се плашио да можда није довољно лош или да је тек довољно добар да ћу моарти да наставим.
У овом случају сам читао даље. И даље. У почетку разочаран што није тако лош да могу да престанем, онда с искром интересовања, потом с растућим узбуђењем, а на крају с неверицом: никако није било могуће да је тако добар. Одолећу искушењу да откријем шта ме је навело да зинем, да се смешкам, да се гласно смејем, да у чуду одмахујем главом. Боље је да читалац то сам открије.
У сваком случају, ево вам Игњација Рајлија, без премца у мени познатој литератури – изванредан аљкавац, луди Оливер Харди, дебели Дон Кихот, изопачени Тома Аквински, све у једном лику – у жестокој побуни против целог савременог доба, лежећи у фланелској пиџами у задњој спаваћој соби у улици Константинопољ у Њу Орлеансу, који између напада надутости и подригивања погрдама испуњава на десетине свезака на мале линије.
...
Његова девојка, Мирна Минкоф из Бронкса, мисли да му је потребан секс. Оно што се дешава између Мирне и Игњација не личи ни на једну мени познату мушко-женску причу.
....
Оклевам да овде употребим реч комедија – мада ово јесте комедија – јер то само упућује на смешну књигу, а овај роман је много више од тога. Сјајна, изазовна фарса фалстафских размера би био бољи опис; commedia би била ближа. И тужно је. Никад се у потпуности не зна одакле та туга извире – из трагедије у сржи Игнацијевих неописивих излива надутости и лудачких пустоловина или из трагедије која прати саму књигу.
Традедија ове књиге је трагедија њеног аутора – његовог самоубиства 1969. године, кад је имао само тридесет две године. Још већа трагедија је опус који нам је остао ускраћен. Штета што Џон Кенеди Тул није жив, здрав и што не пише. Нама не преостаје ништа друго него да се постарамо да свету читалаца постане доступна ова дивовска бурна људска трагикомедија.
Волтер Перси"
