Poezija

Good weather
is like
good women--
it doesn't always happen
and when it does
it doesn't
always last.
man is
more stable:
if he's bad
there's more chance
he'll stay that way,
or if he's good
he might hang
on,
but a woman
is changed
by
children
age
diet
conversation
sex
the moon
the absence or
presence of sun
or good times.
a woman must be nursed
into subsistence
by love
here a man can become
stronger
by being hated.

Jesenjin, Šantić... setiću se posle.

Vilijem Blejk, F.G.Lorka, Majakovski, Leonard Koen, Dis.

Od pesama, Čovek peva posle rata.

Ставите и неку песму. Не могу да изменим уводни пост.

Грегори Корсо

Јесење јутро у Шококу-ји

Синоћ сам посматрао Плејаде
Дах се видео на месечини
Горка успомена попут испљувка
Зачепила ми је грло.
Размотао сам врећу за спавање
Преко асура на веранди
Под густим јесењим звездама.
У сну си се појавила
(Три пута за девет година)
Бесна, хладна, и с оптужбама:
Пробудио сам се посрамљен и љут:
Бесмислени ратови срца.
Скоро ће јутро. Венера и Јупитер.
Први пут их
Видим тако близу.

Аве Сербие

Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче;
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала -
Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак на небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.

Do not go gentle into that good night

Do not go gentle into that good night,
Old age should burn and rave at close of day;
Rage, rage against the dying of the light.

Though wise men at their end know dark is right,
Because their words had forked no lightning they
Do not go gentle into that good night.

Good men, the last wave by, crying how bright
Their frail deeds might have danced in a green bay,
Rage, rage against the dying of the light.

Wild men who caught and sang the sun in flight,
And learn, too late, they grieve it on its way,
Do not go gentle into that good night.

Grave men, near death, who see with blinding sight
Blind eyes could blaze like meteors and be gay,
Rage, rage against the dying of the light.

And you, my father, there on the sad height,
Curse, bless, me now with your fierce tears, I pray.
Do not go gentle into that good night.
Rage, rage against the dying of the light.

Dylan Thomas

Piše l' ko od vas poeziju ?

Onanišem
Radomir Belaćević

Onanišem svakog dana,
Ljubav moja neprestana.
Sve to činim iz nagona,
i ljubavnog progona.
Tad zamišljam raznovrsne žene,
da će jednom doći i kod mene.
Da zamene svakodnevnu praksu
i da vodim ljubav strasnu.
Onanišem od malena,
jer nisam imao žena.
Nisam smeo da im priđem bliže,
pored toga što se đoka diže.
Hvataću ih jednog dana,
Jebati dok ne svane zora rana.
Ako žena nema više,
Mora opet da se onaniše

NARODNA

Dok je ljubim
ona kuka
jer sam jeo
beli luka.

Piše l' ko od vas poeziju ?

Ја пишем, али не објављујем. Моја поезија је превише... старомодна, знаш оно, метрика, ритам, рима, правилни стихови. У мом стилу је више Дучића него Попе или Настасијевића или Васиљева. А и не верујем да је добра.

Елем, ево ја бих поделио једну Дучићеву, јер једноставно је човек знао како се завршава песма:

Врбас

Носи , реко српска , крв наших синова ,
јер крваве реке свуд су наше међе :
мачеви убица сви су истог кова -
сад носи унуке куд носаше пређе .

Прими крв нејачи у светле ти пене ,
сто пута је за те и пре умирала:
да је не полочу погане хијене
да не метну у њу отрова и кала .

Наше су победе и заставе наше
твој велики завет гордости и беса -
једине у теби што се огледаше ,
и једине овде дигле у небеса .

Беше тада славна а сад си и света ,
певај сва крвава кроз њиве и луге .

Наша звезда славе сад и даље цвета :
пре свачији сужњи нег' ичије слуге .

Носи мора крви да их не покраду ,
носи реко српска , крв невиних жртви :
радосне победе хероји нам даду ,
али страшну правду извојују мртви .

И једну Хајнеову

Крај танан шадрвана

Крај танана шадрвана
гдје жубори вода жива
шетала се сваког дана
султанова ћерка мила.
Сваког дана једно ропче
стајало крај шадрвана.
Како вријеме пролазило
ропче бљеђе, бљеђе било.
Једног дана питала га
султанова ћерка мила:
„Казуј, робе, одакле си,
из племена којега си?“
„Ја се зовем Ел Мухамед
из племена старих Азра,
што за љубав живот губе
и умиру када љубе.“

Иначе је Штулићев бенд Азра добио име по овој другој песми, јер је у оригиналу наслов Der Asra.

Ја пишем, али не објављујем. Моја поезија је превише... старомодна, знаш оно, метрика, ритам, рима, правилни стихови. У мом стилу је више Дучића него Попе или Настасијевића или Васиљева. А и не верујем да је добра.

I ja tako nešto pišem, 'nak', za svoju dušu, drugima se sviđa

У сред Ниша шанк до шанка,
мајка тражи сина Бранка.
Нашла га је испод стола,
пијанога као вола.
Сине Бранко, муко моја,
худа ли је судба твоја?

Автор је господин са автара.

Šarl Bodler "Strvina"

Sećaš li se, o dušo mila, dan beše letnji
i nebo spokojno i jasno,
kao na zavoju ceste, na šljunku, mi u šetnji
strvinu gnusnu ugledasmo?

Nogu dignutih uvis, k'o žena bludu sklona,
s otrovnim znojem vrenja ružnih,
nehajno je, bestidno širila trbuh ona,
sav prepun isparenja kužnih.

Tu gnjilež je grejalo i peklo sunce vrelo,
k'o savesni i vredni pekar,
željan da mnogostruko prirodi vrati delo
koje je sastavila nekad.

Nebesa su gledala bujanje mrtvog tela
što poput cveta stade rasti.
Smrad beše tako silan, da si od njega htela
u nesvest na travu pasti.

Roj muva je zujao kraj creva i kraj usta
a bataljoni crva, siti,
gmizahu naokolo, i kao tečnost gusta
prelivahu taj dronjak živi.

To beše kao talas, čas nadut, čas razliven;
meso je kipelo u vrenju,
kao da telo čuva dah neki, živ i skriven,
težeći umnogostručenju.

Sve to brujaše čudno, k'o vetar, kao plima,
K'o voda kada razlije se,
Il' zrnje žita, kad ga ritmičnim pokretima
u svom rešetu vejač trese.

Oblici nestajahu, kao san, kao slika,
što tek na mutnu skicu liči,
zaboravljena, pa je kičica umetnika
po sećanju tek uobliči.

Jedna nas kuja, malo podalje, ljutim okom
posmatraše, uznemirena,
vrebajući trenutak da na kosturu skokom
ugrabi komad svoga plena.

A međutim, i ti ćes ličiti na to smeće,
na ovu kužnu hrpu gnoja,
Ti, sunce moga sveta, očiju mojih cveće,
Moj anđele i strasti moja!

Kraljice draži, ti ćeš, kad dođe čas i za te
da s pomašću se zadnjom kreće,
među kosture sići, da zajedno buđate,
pod travu i pod tušto cveće.

Tada kaži crvima, kad te kroz tminu
ljubljenjem gladnim budu obasuli,
da ja još čuvam oblik i nebesku suštinu
ljubavi moje koja truli!

Ja volim agresivnu poeziju, nastalu kao rezultat frustracije, iako sama skoro nkad ne pišem takvu. Evo par mojih omiljenih odlomaka iz "Oblaka u pantalonama" Vladimira Majakovskog, jer je poema podugačka, a da ne turam celu:

Oblak u pantalonama
(odlomci)

Nežni!
Vi ljubav stavljate na violinu.
Na talambase je mećete, grube.
A ne možete ko ja izvrnuti svoju kožurinu,
tako da još svuda sve samih usana bude.

---------------------------------------

Ne verujem da postoji cvetna Nica!
Opet se proslavljaju pomoću mene
ljudi, uparloženi kao bolnica,
i, ko poslovica otrcane žene.

---------------------------------------

Jer više nije važno
ni to što sam od bronze,
ni to što srce moje -
od gvožđa hladnog -
bije.
Noću i čovek svoj zvek
u nešto žensko, meko,
želi da skrije.

---------------------------------------

Halo!
Ko je?
Mama?
Vašeg sina nešto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je srce i vene.
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene.

Svaka reč,
čak i šala štura
koju izbljuju njegove usne goruće
izleće kao gola kurva
iz zapaljene javne kuće!

---------------------------------------

Ranije mišljah,
knjige se prave ovako:
dođe pesnik
i odmah zapeva koliko volite,
rasklopivši usta lako -
izvolite!
A ustvari -
u grudima mu se mrvi i ključa
dok ne zapeva, i dok se koprca
glupava riba nadahnuća,
tiho, u žabokrečini srca.

---------------------------------------

Šta se mene tiče Faust,
koji se u orgiji čarobnoj
s Mefistom tocilja niz nebeske parkete!
Ja znam -
svaki ekser u čizmi mojoj
strašniji je od mašte Geteove!

Ja,
najzlatoustiji,
čija svaka reč teška
dušu vaskrsava,
telo rukotvori,
kažem: više vredi
života najmanja komadeška
od sveg što sam stvorio i što ću da stvorim!
Slušajte!
Propoveda
jecajima i kricima
današljih dana Zaratrustra!
Mi!
s mamurnošaršavnim licima,
s usnama obešenim kao luster,
mi,
zatvorenici grada za gubave,
gde je zlato i đubre gubave stvorilo rane -
čistiji smo od neba venecijanske plaveti,
suncima i morima oprane!

---------------------------------------

No i vi -
ljudi
što ste me uvredili -
od svega ste mi draži i bliži.

Da li ste videli
pas kako ruku što ga tuče liže?

---------------------------------------

Ja kroz ceo život vučem
milion ogromnih, čistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se
da ću se opet prilepiti za hiljadu lica -
"Devojke Majakovskog" -
u izdajničko vreme mraka,
ta to je ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.

Vladimir Majakovski

http://andrijastanulovic.blogspot.com/

Dobrica Eric je dobar covek

LJUBAV RATARA I NJEGOVE ŽENE
U NOCI POSLE ORANJA

Tek kad san sklopi dečje glave ruse
i kad goluždravi Vlašici ozebu
Ratar i njegova žena sastanu se
u čardaku i na zemlji i na nebu.

Ruke što su vazdan milovale gvožde
sad na njenim vrelim bedrima vijore
Ratar ljubi tako ko da mulja grožde
Ratar grli ženu ko da njivu ore.

Mlada noć pocepa svoje ruho carsko
i stari Bog na nebu sve zvezde izbeči
kad Ratar posle oranja na štalskom
tavanu svoju ženu raščereči.

Levi mu dlan brsti na Beloj glavici
oštri zubi oru na brdu Orlovcu
desna ruka vična biču i zdravici
striže crnu ovcu u dolu Vranovcu.

Kad se oran orač potrbuške pruži
povilenile bi i sede starice
Kad bi znale kako Ratar nocu pluži
mnoge bi carice bile ratarice.

Ratar voli tako kao da ratuje
ko da ruši zidove na tesnoj ćeliji
Ratar vodi ljubav ko da argatuje
u nekoj dalekoj zemlji Dembeliji.

A Ratarica, mlečna mlekarica
slatkomučenica s andjeoskim likom
skida zlatnim prstima skorup sa karlica
razorana do pupka tupim raonikom.

Pucketaju kosti, pucketaju grede
i sručuje se ceramida s krova
Ratar drma stablo ko da trese zvezde
puca ko da motre ga svi preci iz rova.

Cvili pod njim ženica kao violina
podmazana belim lukom i sirćetom
A slušaju je i Breg i Dolina
i prete joj nekim teškim berićetom.

Posle ljubavi ko i posle bitke
ratar hrče s buklijom dojke na svom dlanu
i sanja kako mu njene ruke vitke
sipaju melem na krvavu ranu.

Dva tela van voda i zemljine teže
što se sudariše u večernjoj tami
smirena i topla sad spokojno leže
u senu kao u Kumovoj Slami.

Sergej Jesenjin - Kurva

Za ženu priznajem samo kurvu
Poštene nek se ne naljute,
Jer zbog njih izgubih svu radost svoju,
Zbog njih izgubih svoje pute.

Kurva mi dade sve sto joj tražih
Sve slasti jedne žene
I nikad ne pokuša da mi ukrade
Ni delić uspomene

Uvek je volela da me nadje
Okruzena čašama vina
I nikad ne pokuša da se snadje
Da bi sa mnom dobila sina

Za ženu priznajem samo kurvu,
postene neka se ne naljute. . .

ZARNI VLAČ

grlam te stolno sanoćnjivo te rečim
akolim te ovdujem ili beskrajim
nikadni vid uvekovni mar
tocilam svoje titanje ili tvojenje
evo tvojujem ili jednim ili skapalo jadnim
krovujem nad ti neisprekidano
veđam dokujem pad ili veče i dokujem prolaženje
kosam te koso i kaonim koso kose sećanja i sevanja
i končam kičmenim zverim lomnim zrim jerim psim
kasnujem sramom te srmim svim
i takujem takujem i večnim
svojim svojim te sebim te suncaranja te grozduju noćno
zarnio sam te ramno i zorno zagrezam gorko zazor
svudujem olujam lestedajim humorim usnam usnivam navekni zadir
beogradan ili nigdan bez gora a ondan osian žaljen ciglan plamen sam iglan
korim korenim kolenim poljno čekanja kamenim vodoskiti sad
okomim okolim jet i jezgro zagranjen muč
ramenim tako bolno ceo smešan svet
plamnim ipakanja i nem nemi vid
kopnim i kapnim kap kapka zlatoustih tamnika
i pakle pakla paklenim i maglim u krv taj grom sleđen u grcalni zrcalni bora i bola vir
ja san ja sen je seni
jasan jasen jeseni.

Dušan Matić

Epilog - Mika Antić

Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da cu ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu. Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.

Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
Gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gospođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.

Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam. Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli, ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

Ovde kod mene
dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno,
nešto golubije.

Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju. Nekad prvi žutokljunac republike,
danas – mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe keruše.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju
i onako pevuše.

Ti me svakako razumeš:
sve je,
sve je
sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali ja,
koji najmanje znam o sreći,
hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam
i dok umire drveće i vetar po lišću gazi
hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.

Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rodački kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.

Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.

Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv medu pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik medu pastuvima.

PROBUDI SE

Probudi se
nešto se dešava
nemoj reći da to nisi znao
i tvoja se sudbina rješava
mogli bi ti jednom biti žao

Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava

Probudi se nešto se dešava
ne mogu ti jasno reći šta je
ni laž nije istina prava
al osjetim dugo će da traje

Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava

Probudi se nešto se dešava
u prostoru izvan naše volje
od ljubavi neko nas spasava
i govori da je tako bolje

Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava

gotika

Les Métamorphoses du vampire

La femme cependant, de sa bouche de fraise,
En se tordant ainsi qu'un serpent sur la braise,
Et pétrissant ses seins sur le fer de son busc,
Laissait couler ces mots tout imprégnés de musc:
— «Moi, j'ai la lèvre humide, et je sais la science
De perdre au fond d'un lit l'antique conscience.
Je sèche tous les pleurs sur mes seins triomphants,
Et fais rire les vieux du rire des enfants.
Je remplace, pour qui me voit nue et sans voiles,
La lune, le soleil, le ciel et les étoiles!
Je suis, mon cher savant, si docte aux voluptés,
Lorsque j'étouffe un homme en mes bras redoutés,
Ou lorsque j'abandonne aux morsures mon buste,
Timide et libertine, et fragile et robuste,
Que sur ces matelas qui se pâment d'émoi,
Les anges impuissants se damneraient pour moi!»

Quand elle eut de mes os sucé toute la moelle,
Et que languissamment je me tournai vers elle
Pour lui rendre un baiser d'amour, je ne vis plus
Qu'une outre aux flancs gluants, toute pleine de pus!
Je fermai les deux yeux, dans ma froide épouvante,
Et quand je les rouvris à la clarté vivante,
À mes côtés, au lieu du mannequin puissant
Qui semblait avoir fait provision de sang,
Tremblaient confusément des débris de squelette,
Qui d'eux-mêmes rendaient le cri d'une girouette
Ou d'une enseigne, au bout d'une tringle de fer,
Que balance le vent pendant les nuits d'hiver.

(srpski prevodi, bar ovi po netu, su u glavnom katastrofa)

PREOBRAŽAJI VAMPIRA

Žena kojoj usta jagoda su sočna,
Zmijoliko saviv struk i bedra moćna
I gnječeći grudi o tvrd rub korzeta,
Šanu riječ iz koje hlap mošusa cvjeta:
- "Moja vlažna usna, iskusna u žaru,
U postelji savjest zna zavesti staru.
Plač svačiji suše pobjedna mi njedra,
I starcu izvabim gugut smijeha vedra.
Onom tko me vidi nagu i bez vela,
Nadomještam sunce i nebesa cijela!
Moj mudrače, bludnih vještina sam puna;
Kad čovjeka smamim rukom od baršuna,
Il' kad grudi predam ujedima zuba,
Razvratna, i plaha, i nježna, i gruba,
Na ležaju ovom što stenje od strasti,
I Anđeli sami morali bi pasti!"

Kad moždinu svu mi isisa iz kosti,
Okrenuh se k njojzi u iznemoglosti
Da joj cjelov dadem, ali vidjeh tada
Mješinu ljepljivu, gnojnu, punu smrada!
Sklopio sam oči, sav leden od strave,
A kad ih otvorih, u svjetlosti jave:
Mjesto krepke lutke, što leža uza me
Napojena krvlju mojom do pomame,
Drhtao je kostur škljocavih vilica
I cvilio suho kao vjetrnica
Il' cimer na šipci kad trulo se klima
Uz jauke vjetra u zimskim noćima.

ja našo jednu starokelcku pesmicu, ne mog nađem prevod,al je dojajna

Og du den vakre engel
Vis oss dei láƒÂ¦re
Av gud og lagnad
Fratatt makt og áƒÂ¦re
Og fáƒÂ¸rste jaga grunnláƒÂ¸st
Vekk fra land og by
Som alltid sláƒÂ¥tt til jorda
Reiser deg páƒÂ¥ ny
Du allting veit er
HáƒÂ¦rskaren i underváƒÂ¦ra
Ein far som kjenner alt
Og gjáƒÂ¦r deg fri páƒÂ¥ ferda
FordáƒÂ¸mt eg jaga og
Spedalske er du vakt
Og viser gjennom kjáƒÂ¦rleik
Paradisets prakt
шatan vis miskum
Du som i lag med dáƒÂ¸den
Gammal elskerinne
Ved gamla háƒÂ¥pet
Vakre gale kvinne
Du gir den fredlaus oppvekst
Ro og disiplin
SáƒÂ¥ han kan dáƒÂ¸mme folket
Rundt sin giljotin
Og du som ser dei etter
Prakta okerstykket
Der gud misunnelig har
GjáƒÂ¸mt for fine smykker
Du som med kláƒÂ¥re augo
Kjenner kvar ein hall
Der ligg i láƒÂ¸yn dei laga
Blinkande metall
шatan vis miskum
Dom láƒÂ¦rte oss i nauda
Og til traust og meining
Og blande svovel og
Saltpeter i foreining
Som setter ditt máƒÂ¸rke Sluagh
Lystig hjelpemann
PáƒÂ¥ panna til ein KráƒÂ¸sus
NáƒÂ¥delaus tyrann
Er lys for forskar stav
For alle drevne bort
Ein tráƒÂ¸yst for intrigant og
Folk ved dáƒÂ¸dens port
Du foster far for dei som
Gud páƒÂ¥ heilsjukt vis
Eit dom fekk jaga ut
Av jordisk paradis

i ovu volim, kako počinje romantikom i postepenom gradacijom završava se snaf jebačinom, možda i incestom

Onoj koja je prevesela

Tvoja glava, hod, lik, sasvim
lepi su kao lep predeo;
licem ti igra smeh veseo
kao svež vetar svodom jasnim.

Prolaznik žalni tvoja sena
ozaren je od tvog zdravlja
što se kao svetlost javlja
s tvojih ruku i ramena.

Boje gde se zvuk oseća
kojim kitiš rub steznika
bacaju u dušu pesnika
sliku baleta od cveća.

Te su lude suknje obim
tvog duha s resama čudnim,
ludo za kojom i sam ludim,
mrzim te koliko i volim!

Ponekad sred lepog vrta
kud vukoh svoj bol ćutljiv,
primih, kao znak podrugljiv
sunce na prsa razdrta;

i proleće i sjaj što sinu
tako mi poniziše srce,
da kažnjavah cvetne vrpce
za tu drskost Prirodinu.

Stog bih hteo jedne noći,
kad čas sladostrašća poje,
do blaga ličnosti tvoje,
kao lupež bešumno poci,

da ti kaznim put veselu,
da ti gnječim žud duboku,
da načinim na tvom boku
ranu prostranu i vrelu,

o vrtoglavo blaženstvo!
da ti kroz te nove usne,
još jasnije i raspusne,
slijem svoj otrov-moja sestro!

je l to pisao Čezare Bordžija svojoj sestri Lukreciji? :)