Poezija

Koje su vaše omiljene pesme? Koja su po vama najbolja poetska dela ikad napisana? Trenutno sam impresioniran Jesenjinom. Volim i Šantića, Prevera... Savetujem vam da pročitate biografiju Sergeja Jesenjina. Izuzetan čovek

http://andrijastanulovic.blogspot.com/

Dobrica Eric je dobar covek

LJUBAV RATARA I NJEGOVE ŽENE
U NOCI POSLE ORANJA

Tek kad san sklopi dečje glave ruse
i kad goluždravi Vlašici ozebu
Ratar i njegova žena sastanu se
u čardaku i na zemlji i na nebu.

Ruke što su vazdan milovale gvožde
sad na njenim vrelim bedrima vijore
Ratar ljubi tako ko da mulja grožde
Ratar grli ženu ko da njivu ore.

Mlada noć pocepa svoje ruho carsko
i stari Bog na nebu sve zvezde izbeči
kad Ratar posle oranja na štalskom
tavanu svoju ženu raščereči.

Levi mu dlan brsti na Beloj glavici
oštri zubi oru na brdu Orlovcu
desna ruka vična biču i zdravici
striže crnu ovcu u dolu Vranovcu.

Kad se oran orač potrbuške pruži
povilenile bi i sede starice
Kad bi znale kako Ratar nocu pluži
mnoge bi carice bile ratarice.

Ratar voli tako kao da ratuje
ko da ruši zidove na tesnoj ćeliji
Ratar vodi ljubav ko da argatuje
u nekoj dalekoj zemlji Dembeliji.

A Ratarica, mlečna mlekarica
slatkomučenica s andjeoskim likom
skida zlatnim prstima skorup sa karlica
razorana do pupka tupim raonikom.

Pucketaju kosti, pucketaju grede
i sručuje se ceramida s krova
Ratar drma stablo ko da trese zvezde
puca ko da motre ga svi preci iz rova.

Cvili pod njim ženica kao violina
podmazana belim lukom i sirćetom
A slušaju je i Breg i Dolina
i prete joj nekim teškim berićetom.

Posle ljubavi ko i posle bitke
ratar hrče s buklijom dojke na svom dlanu
i sanja kako mu njene ruke vitke
sipaju melem na krvavu ranu.

Dva tela van voda i zemljine teže
što se sudariše u večernjoj tami
smirena i topla sad spokojno leže
u senu kao u Kumovoj Slami.

Sergej Jesenjin - Kurva

Za ženu priznajem samo kurvu
Poštene nek se ne naljute,
Jer zbog njih izgubih svu radost svoju,
Zbog njih izgubih svoje pute.

Kurva mi dade sve sto joj tražih
Sve slasti jedne žene
I nikad ne pokuša da mi ukrade
Ni delić uspomene

Uvek je volela da me nadje
Okruzena čašama vina
I nikad ne pokuša da se snadje
Da bi sa mnom dobila sina

Za ženu priznajem samo kurvu,
postene neka se ne naljute. . .

ZARNI VLAČ

grlam te stolno sanoćnjivo te rečim
akolim te ovdujem ili beskrajim
nikadni vid uvekovni mar
tocilam svoje titanje ili tvojenje
evo tvojujem ili jednim ili skapalo jadnim
krovujem nad ti neisprekidano
veđam dokujem pad ili veče i dokujem prolaženje
kosam te koso i kaonim koso kose sećanja i sevanja
i končam kičmenim zverim lomnim zrim jerim psim
kasnujem sramom te srmim svim
i takujem takujem i večnim
svojim svojim te sebim te suncaranja te grozduju noćno
zarnio sam te ramno i zorno zagrezam gorko zazor
svudujem olujam lestedajim humorim usnam usnivam navekni zadir
beogradan ili nigdan bez gora a ondan osian žaljen ciglan plamen sam iglan
korim korenim kolenim poljno čekanja kamenim vodoskiti sad
okomim okolim jet i jezgro zagranjen muč
ramenim tako bolno ceo smešan svet
plamnim ipakanja i nem nemi vid
kopnim i kapnim kap kapka zlatoustih tamnika
i pakle pakla paklenim i maglim u krv taj grom sleđen u grcalni zrcalni bora i bola vir
ja san ja sen je seni
jasan jasen jeseni.

Dušan Matić

Epilog - Mika Antić

Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da cu ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu. Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.

Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
Gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gospođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.

Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam. Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli, ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

Ovde kod mene
dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno,
nešto golubije.

Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju. Nekad prvi žutokljunac republike,
danas – mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe keruše.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju
i onako pevuše.

Ti me svakako razumeš:
sve je,
sve je
sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali ja,
koji najmanje znam o sreći,
hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam
i dok umire drveće i vetar po lišću gazi
hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.

Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rodački kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.

Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.

Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv medu pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik medu pastuvima.

PROBUDI SE

Probudi se
nešto se dešava
nemoj reći da to nisi znao
i tvoja se sudbina rješava
mogli bi ti jednom biti žao

Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava

Probudi se nešto se dešava
ne mogu ti jasno reći šta je
ni laž nije istina prava
al osjetim dugo će da traje

Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava

Probudi se nešto se dešava
u prostoru izvan naše volje
od ljubavi neko nas spasava
i govori da je tako bolje

Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava

gotika

Les Métamorphoses du vampire

La femme cependant, de sa bouche de fraise,
En se tordant ainsi qu'un serpent sur la braise,
Et pétrissant ses seins sur le fer de son busc,
Laissait couler ces mots tout imprégnés de musc:
— «Moi, j'ai la lèvre humide, et je sais la science
De perdre au fond d'un lit l'antique conscience.
Je sèche tous les pleurs sur mes seins triomphants,
Et fais rire les vieux du rire des enfants.
Je remplace, pour qui me voit nue et sans voiles,
La lune, le soleil, le ciel et les étoiles!
Je suis, mon cher savant, si docte aux voluptés,
Lorsque j'étouffe un homme en mes bras redoutés,
Ou lorsque j'abandonne aux morsures mon buste,
Timide et libertine, et fragile et robuste,
Que sur ces matelas qui se pâment d'émoi,
Les anges impuissants se damneraient pour moi!»

Quand elle eut de mes os sucé toute la moelle,
Et que languissamment je me tournai vers elle
Pour lui rendre un baiser d'amour, je ne vis plus
Qu'une outre aux flancs gluants, toute pleine de pus!
Je fermai les deux yeux, dans ma froide épouvante,
Et quand je les rouvris à la clarté vivante,
À mes côtés, au lieu du mannequin puissant
Qui semblait avoir fait provision de sang,
Tremblaient confusément des débris de squelette,
Qui d'eux-mêmes rendaient le cri d'une girouette
Ou d'une enseigne, au bout d'une tringle de fer,
Que balance le vent pendant les nuits d'hiver.

(srpski prevodi, bar ovi po netu, su u glavnom katastrofa)

PREOBRAŽAJI VAMPIRA

Žena kojoj usta jagoda su sočna,
Zmijoliko saviv struk i bedra moćna
I gnječeći grudi o tvrd rub korzeta,
Šanu riječ iz koje hlap mošusa cvjeta:
- "Moja vlažna usna, iskusna u žaru,
U postelji savjest zna zavesti staru.
Plač svačiji suše pobjedna mi njedra,
I starcu izvabim gugut smijeha vedra.
Onom tko me vidi nagu i bez vela,
Nadomještam sunce i nebesa cijela!
Moj mudrače, bludnih vještina sam puna;
Kad čovjeka smamim rukom od baršuna,
Il' kad grudi predam ujedima zuba,
Razvratna, i plaha, i nježna, i gruba,
Na ležaju ovom što stenje od strasti,
I Anđeli sami morali bi pasti!"

Kad moždinu svu mi isisa iz kosti,
Okrenuh se k njojzi u iznemoglosti
Da joj cjelov dadem, ali vidjeh tada
Mješinu ljepljivu, gnojnu, punu smrada!
Sklopio sam oči, sav leden od strave,
A kad ih otvorih, u svjetlosti jave:
Mjesto krepke lutke, što leža uza me
Napojena krvlju mojom do pomame,
Drhtao je kostur škljocavih vilica
I cvilio suho kao vjetrnica
Il' cimer na šipci kad trulo se klima
Uz jauke vjetra u zimskim noćima.

ja našo jednu starokelcku pesmicu, ne mog nađem prevod,al je dojajna

Og du den vakre engel
Vis oss dei láƒÂ¦re
Av gud og lagnad
Fratatt makt og áƒÂ¦re
Og fáƒÂ¸rste jaga grunnláƒÂ¸st
Vekk fra land og by
Som alltid sláƒÂ¥tt til jorda
Reiser deg páƒÂ¥ ny
Du allting veit er
HáƒÂ¦rskaren i underváƒÂ¦ra
Ein far som kjenner alt
Og gjáƒÂ¦r deg fri páƒÂ¥ ferda
FordáƒÂ¸mt eg jaga og
Spedalske er du vakt
Og viser gjennom kjáƒÂ¦rleik
Paradisets prakt
шatan vis miskum
Du som i lag med dáƒÂ¸den
Gammal elskerinne
Ved gamla háƒÂ¥pet
Vakre gale kvinne
Du gir den fredlaus oppvekst
Ro og disiplin
SáƒÂ¥ han kan dáƒÂ¸mme folket
Rundt sin giljotin
Og du som ser dei etter
Prakta okerstykket
Der gud misunnelig har
GjáƒÂ¸mt for fine smykker
Du som med kláƒÂ¥re augo
Kjenner kvar ein hall
Der ligg i láƒÂ¸yn dei laga
Blinkande metall
шatan vis miskum
Dom láƒÂ¦rte oss i nauda
Og til traust og meining
Og blande svovel og
Saltpeter i foreining
Som setter ditt máƒÂ¸rke Sluagh
Lystig hjelpemann
PáƒÂ¥ panna til ein KráƒÂ¸sus
NáƒÂ¥delaus tyrann
Er lys for forskar stav
For alle drevne bort
Ein tráƒÂ¸yst for intrigant og
Folk ved dáƒÂ¸dens port
Du foster far for dei som
Gud páƒÂ¥ heilsjukt vis
Eit dom fekk jaga ut
Av jordisk paradis

i ovu volim, kako počinje romantikom i postepenom gradacijom završava se snaf jebačinom, možda i incestom

Onoj koja je prevesela

Tvoja glava, hod, lik, sasvim
lepi su kao lep predeo;
licem ti igra smeh veseo
kao svež vetar svodom jasnim.

Prolaznik žalni tvoja sena
ozaren je od tvog zdravlja
što se kao svetlost javlja
s tvojih ruku i ramena.

Boje gde se zvuk oseća
kojim kitiš rub steznika
bacaju u dušu pesnika
sliku baleta od cveća.

Te su lude suknje obim
tvog duha s resama čudnim,
ludo za kojom i sam ludim,
mrzim te koliko i volim!

Ponekad sred lepog vrta
kud vukoh svoj bol ćutljiv,
primih, kao znak podrugljiv
sunce na prsa razdrta;

i proleće i sjaj što sinu
tako mi poniziše srce,
da kažnjavah cvetne vrpce
za tu drskost Prirodinu.

Stog bih hteo jedne noći,
kad čas sladostrašća poje,
do blaga ličnosti tvoje,
kao lupež bešumno poci,

da ti kaznim put veselu,
da ti gnječim žud duboku,
da načinim na tvom boku
ranu prostranu i vrelu,

o vrtoglavo blaženstvo!
da ti kroz te nove usne,
još jasnije i raspusne,
slijem svoj otrov-moja sestro!

je l to pisao Čezare Bordžija svojoj sestri Lukreciji? :)

čezare bodlerdžija

edit: lažeš manijače, to nije keltski, to je germanski!

Adrijen- Žak Prever

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg ...
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk'o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala ...
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

i ovo je Prever- Rat

Iskrčite
kreteni
iskrčite
Sve mlado drveće starom sekirom
isecite ga
Iskrčite
kreteni
iskrčite ga
A staro drveće sa starim korenjem
sa veštačkim zubalom
sačuvajte ga
I okačite natpis
Drveće Dobra i Zla
Drveće Pobede
Drveće Slobode
I pusta šuma bazdiće po starom crknutom drvetu
i ptice će pobeći iz nje
a vi ćete ostati tu da pevate
Ostaćete tu
kreteni
da pevate i defilujete.

često sam tukla psa

хехе

crk'o je

http://vukajlija.com/forum/teme/25623-poezija?strana=5#post_2353487

склепани патетични покушај пародије/кавера, докон сам и залудан

оној која је невесела

твој покојни мршт и снебљиви лик
јануаре сеју тропским пределом
аритмични ход твог трупла избледелог
телом је вербализован посмртни крик

нимало друкчија од сопствене сене
пролазнику неопажено кроз подне што клизне
све нијансе мрака преламаш кроз призме
ти, гордо што носиш накарадне гене!

та вискозна жуч што напаја ти вене
(горча је од сока из утробе звери!)
разгара ми жељу да кроз твоје двери
распустим своје махните силене

да у мрклом непробојном мраку
кажњавам те због тифусне пути
да те замахом корбача крутим
вратим натраг у мемљиву раку!

и кад станем плода твога брати
сачувај то сетно, покојничко лице,
а ја ћу ти попут вештог брице
камом тупим осмех насликати!

лолок

јеси ти беше писао неки шпрдња кавер рејвена? колко се сећам то је било плакање, ае бачи линк да се поцетим лоло

Не знам који је наслов песме, али знам само да је изрецитовао Томислав Николић у једној емисији... (његова је песма)

Кажеш, далеко су она брда
где је, тврда је и опора
земља нека далека
до иза бескраја плави
у сну и на јави, где ме неко чека.

Кажеш смирена су и она јутра,
и сутра ће сванути такво једно,
чедно умивено прелепо.
Дивна су јутра, где ме неко чека.

Кажеш да још стоји дедина кућа
и пред њом жућа и шљива и липа
и поток и река нека далека
у сну и на јави, где ме неко чека.

Кажеш, људи су сви тамо налик мени,
и вредни и лењи,
довољно дугих руку да муку скрију,
или да кажу нешто,
често сам их виђо такве, где ме неко чека.

Кажеш певали сте неке лепе песме, сви скупа?
Препуна клупа певача, гласови до неба,
певају и треба.
Песма је тамо где ме неко чека.

Кажеш, питаш ме,
зашто сам отишао од њих
свих мени знаних и драгих особа?
Комшија ме отеро, пушка, мина,
да сачувам сина,
однела ме река нека далека
до иза бескраја плави
у сну и на јави
ДА ЛИ МЕ ВИШЕ ИКО ЧЕКА!

јеси ти беше писао неки шпрдња кавер рејвена? колко се сећам то је било плакање, ае бачи линк да се поцетим лоло

haha, ta je malo bolje ispala

http://vukajlija.com/forum/teme/318-pesnicko-cose?strana=50#post_2051196

el dobio topa zakljuceno il se profa smilovao sta kaze legenda?

Dobio je ovakav komentar:

"Ovakav rad na pismenom ispitu iz matematike nije uobičajen.
Zbog toga nema potrebe ocenjivati ili komentarisati."

kakav šeret

smoleman bi ovakve rusio na keca

Eee moj balaševiću, vazda te drugi cijene vise od tvojih i ovo je jova kopirao sa klixa toliko o tome, ripcina legendo

Nadam se da gori u paklu smrad

auuuu jovo oklagijatore sram te bilo za ovaj plag

"Bildung 2.0" - by ChatGPT

(po motivima Jovana Jovanovića Zmaja)

Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek,
sede mladi u kafiću,
ona „fancy“, a on „woke“.

„Wait a sec, al' daj da snimim
reels za Insta, ide feed!“
„Jao, slušaj novi remix,
baš je chill, totalno lit!“

On po stolu prstom lupa,
dok mu zvoni Apple Watch,
(šteta što mu beatbox frend
nije stig'o iz Soč).

Još je jedan snap poslao
dok je njoj k'o usput rek':
„Ti si prava art soul queen!“
„Merci beacoup, moj dečko fleek!“

Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek.
Shvatili su duh vremena —
ona j' „fancy“, a on „woke“.

Smej'o sam se da ne plačem,
gledajući selfie grad,
gledajući TikTok sokak,
gledajući Novi Sad.

Klonem uz klonazepam

Na jastuku muka se tiho sklanja,
u venama sporo umire strava,
kao da duša kroz prste isplava,
dok čelo hladi senka neznanja.

Bez borbe sada kapci se spuštaju,
u glavi jeka, ni misli nema,
soba bez zvuka, bez boja, bez šema,
ni osećaji više ne puštaju.

Tableta šušti, um stane, plovi,
po telu meko razliva sena,
polako gasne i bol i scena,
ostajem nepokretan, gotov, novi.

Klonazepam me bez reči steže,
u sobi muk, i senke se šire,
misli u krug, al’ nigde ne vire,
a kapak zadnji sam nad sobom veže.

O pope
Ćao ćao direktore

Večno sedamnaest
U grudima nosim zvezdanu tišinu,

Dok tvoj dah prolazi kroz moje vene.

U tebi prepoznajem sudbinu,

Ko u plamenu senke izgubljene.

Na koži mi vreme ruke ne spušta,

Jer s tobom se minuti ne broje.

Ti si mi misao kad srce pušta,

Kao reke što u se’ nebo kroje.

Koraci tvoji u meni odzvanjaju,

Kao pesma što svemir pamti sama.

U tvom glasu svetovi ustaju,

Noći su iskre kao da nije tama.

Nek večnost zauvek bude bez kraja,

Bez juče i sutra, bez bola, straha.

Ti i ja, dva daha istoga sjaja —

U svetu gde ljubav uzima maha.

Spava mi se, to je glavno.
Da mi se ne spava, sad bi ja mudrovao.
Ovako samo blejim.

U kafani sjedim staroj,
matoroj, tradicionalnoj,
u jedinoj pravoj kafani u gradu.

Za stolom do mene neko društvo priča.
Spominju grupnu terapiju.

Za drugim stolom, usamljeni pijanac,
sa konobaricom sjedi, pije i puši.
Komentarišu utakmicu neku.

Konbarica kaže da je odmah znala da će Fenerbahče pobijediti.

Ja sjedim sam i blejim u ekran.
Kao što sam blejao i dok nisam ovdje došao.
Jedina je razlika što sad i pijem.
Al sam za tehnologiju jednako vezan.

Romantizujem činjenicu da kao pišem neku pjesmu. Tripam da sam boem.

Čekam da mi pivo da inspiraciju da postavim neko ludo pitanje vještačkoj inteligenciji. Zasad slabo to ide.

Ti si ti…

E moj sine,
to što ti ne bi zgazio mrava,
to ti ne daje prava
da veruješ da drugi ne bi,
možeš da sudiš samo o sebi.
Gazi se ljubav, reč i sve sveto...
Ubiše vuka, najjaču zver iz šume
i krhku srnu,
uzalud nedužne oči joj crne
pitaše: - Zašto...?
Zbog čega,
zar ispod plavetnog neba
nema mesta za sve?
E moj sine,
to što ti ne bi mrava zgazio,
što reč bi merio, na svaku pazio,
što ne bi na zver... što ne bi na srne...
zar da te prate te oči crne
i tišinom pitaju: -Zašto...?
Zbog čega,
kad znaš da ispod plavetnog neba
mesta ima za sve?
To sine, tvoj je put,
nemoj da si ogorčen, ljut
i pun tuge...
Nemoj, nemoj po sebi da
meriš druge...
Što oni ne bi, ti možda bi,
jer, oni su oni, a ti si ti!
Svoj korak meri, ima ko vidi…
U ogledalu taj nek se ne stidi
i mirno spavaj,
nek ti u duši nemir ne vri,
jer oni su oni, a ti si ti…
Danijela Belić

Nad Londonom neće biti kiše

Svet se suviše izmenio

Nad Londonom neće biti kiše

Magla će se ukloniti

s prestonicâ

mraka

Očekuje se poboljšanje

zdravlja

opšta ofanziva

protiv

raka

Kitovi će postati

domaća stoka

probrani i obeleženi

hraniće se

u stadima

Nestaće 90%

porokâ

Godišnji odmor

na mesecu

u dubokim

hotelima

Ljudi će suvereno vladati

svojim noćima

Sovjetski građani će

iz mora dobijati

sve sirovine

Roboti će sedeti

u ministarskim

foteljama

Strasbourg, 1963 - Danilo Kiš

Онамо ’намо
Никола I Петровић Његош

Онамо, 'намо... за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.

Онамо, 'намо... да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ'!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ'.

Онамо, 'намо... са развалина
дворова царских врагу ћу рећ':
„С огњишта милог бјежи ми, куго,
зајам ти морам враћати већ'!“

Онамо, 'намо... за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.

Онамо, 'намо... за брда она,
гдје небо плаво савија свод;
на српска поља, на поља бојна,
онамо, браћо, спремајмо ход!

Онамо, 'намо... за брда она
погажен коњ'ма кликује Југ:
„У помоћ, дјецо, у помоћ, синци,
светит' ме старца - свет вам је дуг!“

Онамо, 'намо... сабљи за стара
његова ребра да тупим рез
по турским ребрим'; да б'једној раји
њом истом с руку рес'јецам вез!

Онамо, 'намо... за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.
Извор

Српска земља црна гора: Онамо 'намо

Јавно власништво

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола I Петровић Његош, умро 1921, пре 104 године.
Категорије:

ЈВ-старост
Патриотске песме Књажевина Црна Гора Краљевина Црна Гора Н икола I Петровић Његош Родољубиве песме