Poezija

Koje su vaše omiljene pesme? Koja su po vama najbolja poetska dela ikad napisana? Trenutno sam impresioniran Jesenjinom. Volim i Šantića, Prevera... Savetujem vam da pročitate biografiju Sergeja Jesenjina. Izuzetan čovek

Bukovski - Oda izuzetnoj dami
jedna od omiljenijih mi

Mnogi od kerova koji noćas hrču po trotoarima
nesumnjivo sanjaju tvoje kosti
i ja se dobro sjećam tvojih kostiju u mesu,
a najbolje u onoj zelenoj haljini
i smeđim cipelama s visokom petom
vječito si psovala kad popiješ, kosa ti je opadala
a ti si htjela da eksplodiraš od onoga što te je mučilo:
trulih sjećanja na trulu prošlost,
od kojih si na kraju i pobjegla u smrt
a ja sam ostao sam sa trulom sadašnjicom

Džejn, mrtva si već 20 godina,
a ja te pamtim bolje nego ma koju drugu
jedina ti si shvatala svu uzaludnost našeg postojanja
druge su se žene samo nervirale zbog besmislica
uporno histerisale nad glupim sitnicama

Džejn, tebe je ubilo to što si previše znala
dižem piće za tvoje kosti
o kojima ovaj ker još uvijek sanja.

čezare bodlerdžija

edit: lažeš manijače, to nije keltski, to je germanski!

Adrijen- Žak Prever

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg ...
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk'o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala ...
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

i ovo je Prever- Rat

Iskrčite
kreteni
iskrčite
Sve mlado drveće starom sekirom
isecite ga
Iskrčite
kreteni
iskrčite ga
A staro drveće sa starim korenjem
sa veštačkim zubalom
sačuvajte ga
I okačite natpis
Drveće Dobra i Zla
Drveće Pobede
Drveće Slobode
I pusta šuma bazdiće po starom crknutom drvetu
i ptice će pobeći iz nje
a vi ćete ostati tu da pevate
Ostaćete tu
kreteni
da pevate i defilujete.

često sam tukla psa

хехе

crk'o je

http://vukajlija.com/forum/teme/25623-poezija?strana=5#post_2353487

склепани патетични покушај пародије/кавера, докон сам и залудан

оној која је невесела

твој покојни мршт и снебљиви лик
јануаре сеју тропским пределом
аритмични ход твог трупла избледелог
телом је вербализован посмртни крик

нимало друкчија од сопствене сене
пролазнику неопажено кроз подне што клизне
све нијансе мрака преламаш кроз призме
ти, гордо што носиш накарадне гене!

та вискозна жуч што напаја ти вене
(горча је од сока из утробе звери!)
разгара ми жељу да кроз твоје двери
распустим своје махните силене

да у мрклом непробојном мраку
кажњавам те због тифусне пути
да те замахом корбача крутим
вратим натраг у мемљиву раку!

и кад станем плода твога брати
сачувај то сетно, покојничко лице,
а ја ћу ти попут вештог брице
камом тупим осмех насликати!

лолок

јеси ти беше писао неки шпрдња кавер рејвена? колко се сећам то је било плакање, ае бачи линк да се поцетим лоло

Не знам који је наслов песме, али знам само да је изрецитовао Томислав Николић у једној емисији... (његова је песма)

Кажеш, далеко су она брда
где је, тврда је и опора
земља нека далека
до иза бескраја плави
у сну и на јави, где ме неко чека.

Кажеш смирена су и она јутра,
и сутра ће сванути такво једно,
чедно умивено прелепо.
Дивна су јутра, где ме неко чека.

Кажеш да још стоји дедина кућа
и пред њом жућа и шљива и липа
и поток и река нека далека
у сну и на јави, где ме неко чека.

Кажеш, људи су сви тамо налик мени,
и вредни и лењи,
довољно дугих руку да муку скрију,
или да кажу нешто,
често сам их виђо такве, где ме неко чека.

Кажеш певали сте неке лепе песме, сви скупа?
Препуна клупа певача, гласови до неба,
певају и треба.
Песма је тамо где ме неко чека.

Кажеш, питаш ме,
зашто сам отишао од њих
свих мени знаних и драгих особа?
Комшија ме отеро, пушка, мина,
да сачувам сина,
однела ме река нека далека
до иза бескраја плави
у сну и на јави
ДА ЛИ МЕ ВИШЕ ИКО ЧЕКА!

јеси ти беше писао неки шпрдња кавер рејвена? колко се сећам то је било плакање, ае бачи линк да се поцетим лоло

haha, ta je malo bolje ispala

http://vukajlija.com/forum/teme/318-pesnicko-cose?strana=50#post_2051196

To je to, izvrištah opet haha

drugar mi poslao pjesmu ovu u pasusu, izmanevrisaću nekako da bude čitljivija, jer ne mogu nigdje na netu da je nađem

Ljubomir Simović - Subota

Milovanje, ali predostrožno.
I trbušno, i grudno, i nožno.
Neka zebnja, mišljah: bezrazložno.

Košulja mu na lanolin, na mišici tetovirana Vera, lenger,
na rukavu ruzmarin mu izvezen.

Oko šešira šišmiši i zvezde.
Izbezumljivanje, naprosto presvisla!
Još lepše nego s onim kapetanom!
Lep k'o bog!
To u petak.
A u sredu
suknja na hemijsko čišćenje,
dvesta banki,
a ja lično u trolejbus, pa na venerično.

Marko Kraljević i Musa Kesedžija

Vino pije Musa Arbanasa
U Stambolu u krčmi bijeloj.
Kad se Musa nakitio vina,
Onda poče pijan besjediti:
"Evo ima devet godinica
Kako dvorim cara u Stambolu,
Ni izdvorih konja ni oružja,
Ni dolame nove ni polovne;
Al' tako mi moje vjere tvrde,
Odvrć ću se u ravno primorje,
Zatvoriću skele oko mora
I drumove okolo primorja,
Načiniću kulu u primorju,
Oko kule gvozdene čengele,
Vješaću mu hodže i hadžije."
Što gođ Ture pjano govorilo,
To trijezno bješe učinilo:
Odvrže se u primorje ravno,
Pozatvora skele oko mora
I drumove okolo primorja,
Kud prolazi carevina blago,
Na godinu po trista tovara;
Sve je Musa sebe ustavio;
U primorju kulu načinio,
Oko kule gvozdene čengele,
Vješa caru hodže i hadžije.
Kada caru tužbe dodijaše,
Posla na njga Ćuprilić-vezira
I sa njime tri hiljade vojske.
Kad dođoše u ravno primorje,
Sve polomi Musa po primorju
I uvati Ćuprilić-vezira,
Saveza mu ruke naopako,
A sveza mu noge ispod konja,
Pa ga posla caru u Stambola.
Stade care mejdandžije tražit,
Obećava nebrojeno blago
Tko pogubi Musu Kesedžiju.
Kako koji tamo odlazaše,
Već Stambolu on ne dolazaše.
To se care ljuto zabrinuo;
Al' mu veli hodža Ćupriliću:
"Gospodine, care od Stambola,
Da je sada Kraljeviću Marko,
Zgubio bi Musu Kesedžiju."
Pogleda ga care poprijeko,
Pa on proli suze od očiju:
"Prođi me se, hodža Ćupriliću!
Jer pominješ Kraljevića Marka?
I kosti su njemu istrunule:
Ima puno tri godine dana
Kako sam ga vrgo u tavnicu,
Nijesam je više otvorio."
Veli njemu hodža Ćupriliću:
"Na milosti, care gospodine!
Šta bi dao onome junaku
Koji bi ti živa kazo Marka?"
Veli njemu care gospodine:
"Dao bih mu na Bosni vezirstvo
Bez promjene za devet godina,
Da ne tražim pare ni dinara."
Skoči hodža na noge lagane,
Te otvori na tavnici vrata,
I izvede Kraljevića Marka,
Izvede ga pred cara čestitog:
Kosa mu je do zemljice crne, -
Polu stere, polom se pokriva;
Nokti su mu - orati bi mogo;
Ubila ga memla od kamena,
Pocrnio kao kamen sinji.
Veli care Kraljeviću Marku:
"Jesi l' đegođ u životu, Marko?"
"Jesam, care, ali u rđavu."
Sjede care kazivati Marku
Što je njemu Musa počinio;
Pa on pita Kraljevića Marka:
"Možeš li se, Marko, pouzdati
Da otideš u primorje ravno,
Da pogubiš Musu Kesedžiju?
Daću blaga koliko ti drago."
Veli njemu Kraljeviću Marko:
"Aja, bogme, care gospodine!
Ubila me memla od kamena,
Ja ne mogu ni očima gledat,
Kamol' s Musom mejdan dijeliti!
Namjesti me đegođ u mehanu,
Primakni mi vina i rakije,
I debela mesa ovnujskoga,
I beškota ljeba bijeloga;
Da posjedim nekoliko dana,
Kazaću ti kad sam za mejdana."
Car dobavi tri berbera mlada:
Jedan mije, drugi Marka brije,
A treći mu nokte sarezuje;
Namjesti ga u novu mehanu,
Primače mu vina i rakije,
I debela mesa ovnujskoga,
I beškota ljeba bijeloga.
Sjede Marko tri mjeseca dana,
Dok je život malo povratio;
Pita care Kraljevića Marka:
"Možeš li se veće pouzdati?
Dosadi mi ljuta sirotinja
Sve tužeći na Musu prokletog."
Veli Marko caru čestitome:
"Donesi mi suve drenovine
Sa tavana od devet godina,
Da ogledam može li što biti."
Donese mu suvu drenovinu;
Steže Marko u desnicu ruku,
Pršte drvo nadvoje, natroje,
Al' iz njega voda ne udari:
"Bogme, care, jošte nije vreme."
Tako stade joste mjesec dana,
Dok se Marko malo ponačini.
Kada viđe da je za mejdana,
Onda ište suvu drenovinu.
Donesoše drenovinu Marku;
Kad je steže u desnicu ruku,
Pršte pusta nadvoje, natroje,
I dv'je kaplje vode iskočiše.
Tada Marko caru progovara:
"Prilika je, care, od mejdana."
Pa on ode Novaku kovaču:
"Kuj mi sablju, Novače kovaču,
Kakvu nisi prije sakovao!"
Dade njemu trideset dukata,
Pa on ode u novu mehanu,
Pije vino tri-četiri dana,
Pak došeta opet do Novaka:
"Jesi l', Novo, sablju sakovao?"
Iznese mu sablju sakovanu.
Veli njemu Kraljeviću Marko:
"Je li dobra, Novače kovaču?"
Novak Marku tiho govorio:
"Eto sablje, a eto nakovnja,
Ti ogledaj sablju kakva ti je."
Manu sabljom i desnicom rukom
I udari po nakovnju Marko,
Nakovnja je pola presjekao,
Pa on pita Novaka kovača:
"Oj, boga ti, Novace kovacu,
Jesi l' ikad bolju sakovao?"
Veli njemu Novače kovaču:
"Oj, boga mi, Kraljeviću Marko,
Jesam jednu bolju sakovao,
Bolju sablju, a boljem junaku:
Kad s' odvrže Musa u primorje,
Što sam njemu sablju sakovao,
Kad udari njome po nakovnju,
Ni trupina zdrava ne ostade."
Ražljuti se Kraljeviću Marko,
Pa govori Novaku kovaču:
"Pruži ruku, Novače kovaču,
Pruži ruku - da ti sablju platim!"
Prevari se, ujede ga guja,
Prevari se, pruži desnu ruku;
Manu sabljom Kraljeviću Marko,
Ods'ječe mu ruku do ramena:
"Eto sada, Novače kovaču,
Da ne kuješ ni bolje ni gore;
A naj tebe stotinu dukata,
Te se rani za života tvoga."
Dade njemu stotinu dukata,
Pa posjede Šarca od mejdana,
Ode pravo u primorje ravno;
Sve se skita, a za Musu pita.
Jedno jutro bješe poranio
Uz klisuru tvrda Kačanika,
Al' eto ti Muse Kesedžije,
Na vrančiću noge prekrstio,
Topuzinu baca u oblake,
Dočekuje u bijele ruke.
Kad se jedan drugom prikučiše,
Reče Marko Musi Kesedžiji:
"Deli Musa, uklon' mi se s puta,
Il' s' ukloni, il' mi se pokloni!"
Al' govori Musa Arbanasa:
"Prođi, Marko, ne zameći kavge,
Il' odjaši da pijemo vino;
A ja ti se ukloniti neću
Ako t' i jest rodila kraljica
Na čardaku, na meku dušeku,
U čistu te svilu zavijala,
A zlaćenom žicom povijala,
Odranila medom i šećerom;
A mene je ljuta Arnautka
Kod ovaca na ploči studenoj,
U crnu me struku zavijala,
A kupinom lozom povijala,
Odranila skrobom ovsenijem;
I još me je često zaklinjala
Da se nikom ne uklanjam s puta."
Kad to začu od Prilipa Marko,
On tad pušća svoje bojno koplje
Svome Šarcu između ušiju
Deli Musi u prsi junačke;
Na topuz ga Musa dočekao,
Preko sebe koplje preturio,
Pak poteže svoje bojno koplje
Da udari Kraljevića Marka;
Na topuz ga Marko dočekao,
Prebio ga na tri polovine.
Potegoše sablje okovane,
Jedan drugom juriš učiniše:
Manu sabljom Kraljeviću Marko,
Deli Musa buzdovan podbaci,
Prebi mu je u tri polovine,
Pak poteže svoju sablju naglo
Da udari Marka Kraljevića,
Al' podbaci topuzinu Marko,
I izbi mu sablju iz balčaka.
Potegoše perne buzdovane,
Stadoše se njima udarati;
Buzdovan'ma pera oblomiše,
Baciše ih u zelenu travu,
Od dobrijeh konja odskočiše,
Ščepaše se u kosti junačke
I pognaše po zelenoj travi.
Namjeri se junak na junaka,
Deli Musa na Kraljića Marka:
Niti može da obori Marka,
Nit' se dade Musa oboriti.
Nosiše se ljetnji dan do podne;
Musu b'jela pjena popanula,
Kraljevića b'jela i krvava.
Progovara Musa Kesedžija:
"Mani, Marko, jali da omanem!"
Omahuje Kraljeviću Marko,
Al' ne može ništa da učini;
Tad omanu Musa Kesedžija,
Ud'ri Marka u zelenu travu,
Pak mu sjede na prsi junačke.
Al' procvilje Kraljeviću Marko:
Đe si danas, posestrimo vilo?
Đe si danas? niđe te ne bilo!
Eda si se krivo zaklinjala:
Đe gođ mene do nevolje bude,
Da ćeš mene biti u nevolji?"
Javi mu se iz oblaka vila:
"Zašto, brate, Kraljeviću Marko!
Jesam li ti, bolan, govorila
Da ne činiš u neđelju kavge?
Sramota je dvome na jednoga;
Đe su tebe guje iz potaje?"
Glednu Musa brdu i oblaku,
Otkud ono vila progovara;
Mače Marko nože iz potaje,
Te raspori Musu Kesedžiju
Od učkura do bijela grla'
Mrtav Musa pritisnuo Marka,
I jedva se iskopao Marko.
A kad stade Marko premetati,
Al' u Musi tri srca junačka,
Troja rebra jedna pod drugijem;
Jedno mu se srce umorilo,
A drugo se jako razigralo,
Na trećemu ljuta guja spava.
Kada se je guja probudila,
Mrtav Musa po ledini skače;
Još je Marku guja govorila:
"Moli boga, Kraljeviću Marko,
Đe se nisam probudila bila
Dok je Musa u životu bio,
Od tebe bi trista jada bilo!"
Kad to viđe Kraljeviću Marko,
Proli suze niz bijelo lice:
"Jaoh mene do boga miloga,
Đe pogubih od sebe boljega!"
Pa on Musi odsiječe glavu
I baci je Šarcu u zobnicu,
Odnese je bijelu Stambolu.
Kad je baci pred cara čestitog,
Car je od stra na noge skočio;
Veli njemu Kraljeviću Marko:
"Ne boj mi se, care gospodine!
Kako bi ga živa dočekao
Kad od mrtve glave poigravač?"
Car mu dade tri tovara blaga.
Ode Marko bijelu Prilipu,
Osta Musa uvrh Kačanika.

У БАРАБЕ ПОЗНАЈЕ СЕ ЖЕНА
СВА ЈЕ МОДРА СВА ЈЕ ПРЕБИВЕНА
ОПА ОПА ГАНГНАМ СТАЈЛ
-Синови Мањаче.

Ova mi je omiljena.
http://www.umotvorine.net/articles/details/106/%D0%94%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD%20%D1%85%D0%BE%D1%9B%D0%B5%20%D1%81%D0%B5%D1%81%D1%82%D1%80%D1%83%20%D0%B4%D0%B0%20%D1%83%D0%B7%D0%BC%D0%B5

NEVERNA SUPRUGA

I odvedoh je na reku
misleći da je devojka,
a imala je muža.

Bilo je to u noći svetoga Jaga
i kao po dogovoru -
pogasili su se fenjeri
i zapalili svici.

Na poslednjem uglu ulice
dodirnuh njene zaspale dojke
i odjednom mi se otvoriše
kao grane zumbula.

Njena uštirkana suknja
zvonila mi je u ušima
kao komadić svile
rezan sa deset noževa.

Bez svetlosti u svojim krošnjama
drveće je poraslo.
I horizont pasa
lajao daleko od reke.

Pošto smo prošli kupine,
vrbe i trnje,
pod velom njene kose
iskopah jamu u vlažnom pesku.

Ja skidoh kravatu;
ona skide haljinu.
Ja otkopčah revolver,
ona skide četiri jelečića.

Ni smilje ni puževi
nemaju put tako finu,
ni velika ogledala
ne blistaju tim sjajem!

Njena su mi bedra bežala iz ruku
kao iznenađene ribe
pola u ognju a pola hladna.

Tu noć sam projurio
najlepši put
jašući kobilu od sedefa
bez uzde i uzengija.

Čovek sam i ne dolikuje mi
da kažem šta mi je rekla;
savest mi nalaže
da budem diskretan.

Prljavu od poljubaca i peska
odneo sam je na reku.
Ljiljani su se mačevali
sa vetrom.

I ponašao sam se onako
kao što dolikuje meni pravom Ciganinu.
Poklonih joj kotaricu
od žute svile.

I ne htedoh da se u nju zaljubim
jer je imala muža,
a kazala mi je da je devojka
kad sam je odveo na reku.

Lorka

ovo sam voleo kad sam bio tinejdzerka

Ove noći mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema.
Osjecaj da sam je izgubio.

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primjer: “Noć je puna zvijezda,
Trepere modre zvijezde u daljini”.

Noćni vjetar kruži nebom I pjeva.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je a katkad je i ona mene voljela.

U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.

Voljela me, a katkad sam i ja nju volio.
Kako da ne ljubim te njene velike nepomične oči.

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Pomisao da je nema. Osjećaj da sam je izgubio.

Slusati beskrajnu noć, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.



Nije važno sto moja ljubav nije mogla zadržati.
Noć je zvjezdovita i ona nije uz mene.



Ista noć odijeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo više isti.

Više je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio.
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho.

Drugome. Pripast će drugome. Kao prije mojih poljubaca.
Njen glas, Njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oči.

Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.

Jer sam je u noćima, kao ova, držao u svom naručju,
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.

Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi posljednji koje za nju pisem.

Ko je tu
Niko
To samo moje srce kuca
A ono kuca veoma jako
Zbog tebe

Ipak napolju
Mala bronzana ruka na drvenim vratima
Ne pokreće se
I ne miče se
Ne miče se ni vrhom malog prsta.

Zak Prever

Ruže su crvene
Ljubičice su plave
Ću te jebem.

el dobio topa zakljuceno il se profa smilovao sta kaze legenda?

Dobio je ovakav komentar:

"Ovakav rad na pismenom ispitu iz matematike nije uobičajen.
Zbog toga nema potrebe ocenjivati ili komentarisati."

kakav šeret

smoleman bi ovakve rusio na keca

Eee moj balaševiću, vazda te drugi cijene vise od tvojih i ovo je jova kopirao sa klixa toliko o tome, ripcina legendo

Nadam se da gori u paklu smrad

auuuu jovo oklagijatore sram te bilo za ovaj plag

"Bildung 2.0" - by ChatGPT

(po motivima Jovana Jovanovića Zmaja)

Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek,
sede mladi u kafiću,
ona „fancy“, a on „woke“.

„Wait a sec, al' daj da snimim
reels za Insta, ide feed!“
„Jao, slušaj novi remix,
baš je chill, totalno lit!“

On po stolu prstom lupa,
dok mu zvoni Apple Watch,
(šteta što mu beatbox frend
nije stig'o iz Soč).

Još je jedan snap poslao
dok je njoj k'o usput rek':
„Ti si prava art soul queen!“
„Merci beacoup, moj dečko fleek!“

Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek.
Shvatili su duh vremena —
ona j' „fancy“, a on „woke“.

Smej'o sam se da ne plačem,
gledajući selfie grad,
gledajući TikTok sokak,
gledajući Novi Sad.

Klonem uz klonazepam

Na jastuku muka se tiho sklanja,
u venama sporo umire strava,
kao da duša kroz prste isplava,
dok čelo hladi senka neznanja.

Bez borbe sada kapci se spuštaju,
u glavi jeka, ni misli nema,
soba bez zvuka, bez boja, bez šema,
ni osećaji više ne puštaju.

Tableta šušti, um stane, plovi,
po telu meko razliva sena,
polako gasne i bol i scena,
ostajem nepokretan, gotov, novi.

Klonazepam me bez reči steže,
u sobi muk, i senke se šire,
misli u krug, al’ nigde ne vire,
a kapak zadnji sam nad sobom veže.

O pope
Ćao ćao direktore

Večno sedamnaest
U grudima nosim zvezdanu tišinu,

Dok tvoj dah prolazi kroz moje vene.

U tebi prepoznajem sudbinu,

Ko u plamenu senke izgubljene.

Na koži mi vreme ruke ne spušta,

Jer s tobom se minuti ne broje.

Ti si mi misao kad srce pušta,

Kao reke što u se’ nebo kroje.

Koraci tvoji u meni odzvanjaju,

Kao pesma što svemir pamti sama.

U tvom glasu svetovi ustaju,

Noći su iskre kao da nije tama.

Nek večnost zauvek bude bez kraja,

Bez juče i sutra, bez bola, straha.

Ti i ja, dva daha istoga sjaja —

U svetu gde ljubav uzima maha.

Spava mi se, to je glavno.
Da mi se ne spava, sad bi ja mudrovao.
Ovako samo blejim.

U kafani sjedim staroj,
matoroj, tradicionalnoj,
u jedinoj pravoj kafani u gradu.

Za stolom do mene neko društvo priča.
Spominju grupnu terapiju.

Za drugim stolom, usamljeni pijanac,
sa konobaricom sjedi, pije i puši.
Komentarišu utakmicu neku.

Konbarica kaže da je odmah znala da će Fenerbahče pobijediti.

Ja sjedim sam i blejim u ekran.
Kao što sam blejao i dok nisam ovdje došao.
Jedina je razlika što sad i pijem.
Al sam za tehnologiju jednako vezan.

Romantizujem činjenicu da kao pišem neku pjesmu. Tripam da sam boem.

Čekam da mi pivo da inspiraciju da postavim neko ludo pitanje vještačkoj inteligenciji. Zasad slabo to ide.

Ti si ti…

E moj sine,
to što ti ne bi zgazio mrava,
to ti ne daje prava
da veruješ da drugi ne bi,
možeš da sudiš samo o sebi.
Gazi se ljubav, reč i sve sveto...
Ubiše vuka, najjaču zver iz šume
i krhku srnu,
uzalud nedužne oči joj crne
pitaše: - Zašto...?
Zbog čega,
zar ispod plavetnog neba
nema mesta za sve?
E moj sine,
to što ti ne bi mrava zgazio,
što reč bi merio, na svaku pazio,
što ne bi na zver... što ne bi na srne...
zar da te prate te oči crne
i tišinom pitaju: -Zašto...?
Zbog čega,
kad znaš da ispod plavetnog neba
mesta ima za sve?
To sine, tvoj je put,
nemoj da si ogorčen, ljut
i pun tuge...
Nemoj, nemoj po sebi da
meriš druge...
Što oni ne bi, ti možda bi,
jer, oni su oni, a ti si ti!
Svoj korak meri, ima ko vidi…
U ogledalu taj nek se ne stidi
i mirno spavaj,
nek ti u duši nemir ne vri,
jer oni su oni, a ti si ti…
Danijela Belić

Nad Londonom neće biti kiše

Svet se suviše izmenio

Nad Londonom neće biti kiše

Magla će se ukloniti

s prestonicâ

mraka

Očekuje se poboljšanje

zdravlja

opšta ofanziva

protiv

raka

Kitovi će postati

domaća stoka

probrani i obeleženi

hraniće se

u stadima

Nestaće 90%

porokâ

Godišnji odmor

na mesecu

u dubokim

hotelima

Ljudi će suvereno vladati

svojim noćima

Sovjetski građani će

iz mora dobijati

sve sirovine

Roboti će sedeti

u ministarskim

foteljama

Strasbourg, 1963 - Danilo Kiš

Онамо ’намо
Никола I Петровић Његош

Онамо, 'намо... за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.

Онамо, 'намо... да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ'!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ'.

Онамо, 'намо... са развалина
дворова царских врагу ћу рећ':
„С огњишта милог бјежи ми, куго,
зајам ти морам враћати већ'!“

Онамо, 'намо... за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.

Онамо, 'намо... за брда она,
гдје небо плаво савија свод;
на српска поља, на поља бојна,
онамо, браћо, спремајмо ход!

Онамо, 'намо... за брда она
погажен коњ'ма кликује Југ:
„У помоћ, дјецо, у помоћ, синци,
светит' ме старца - свет вам је дуг!“

Онамо, 'намо... сабљи за стара
његова ребра да тупим рез
по турским ребрим'; да б'једној раји
њом истом с руку рес'јецам вез!

Онамо, 'намо... за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.
Извор

Српска земља црна гора: Онамо 'намо

Јавно власништво

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола I Петровић Његош, умро 1921, пре 104 године.
Категорије:

ЈВ-старост
Патриотске песме Књажевина Црна Гора Краљевина Црна Гора Н икола I Петровић Његош Родољубиве песме