Poezija

Koje su vaše omiljene pesme? Koja su po vama najbolja poetska dela ikad napisana? Trenutno sam impresioniran Jesenjinom. Volim i Šantića, Prevera... Savetujem vam da pročitate biografiju Sergeja Jesenjina. Izuzetan čovek

Irska molitva

Nađi vremena za rad.
Rad je cena uspeha.

Nađi vremena za razmišljanje.
Razmišljanje je ključ moći.

Nađi vremena za igru.
Igra je tajna večite mladosti.

Nađi vremena za čitanje.
Čitanje je osnova mudrosti.

Nađi vremena za ljubaznost.
Ljubaznost otvara put ka sreći.

Nađi vremena da voliš i da budeš voljen.
Ljubav je privilegija bogova.

Nađi vremena da se osvrneš oko sebe.
U samoživosti je dan suviše kratak.

Nađi vremena za smeh.
Smeh je muzika duše.

Kelti, objašnjavaju.

MODERATO CANTABILE – Arsen Dedic

Rijeka donosi jesen
Dugo umire grad
I u nama toliko ljeta
Mi smo sirocad svijeta

Reci, da li ces nocas
Moci ostavit sve
Svoju kucu, navike, ljude
I poci, a ne znati gdje?

Neka svi mrznjom isprate nas
Ali, draga, zivot ceka, sad je cas.
Citav svijet bit ce nas novi dom
Neka kazu: "Avantura je to!"

Nikad zaliti neces
Svoje stvari, ime, ni grad
I u hladnoj sobi hotela
Bit ces slobodna sad.

Neka svi mrznjom isprate nas
Ali, draga, zivot ceka, sad je cas!
Citav svijet bit ce nas novi dom
Neka kazu: "Avantura je to!"

Duga, ocajna kisa
Magla zastire zrak
Nekim putem, tijesno kroz jesen,
Nas ce odvesti vlak.

Jesenjin, Šantić... setiću se posle.

Vilijem Blejk, F.G.Lorka, Majakovski, Leonard Koen, Dis.

Od pesama, Čovek peva posle rata.

Ставите и неку песму. Не могу да изменим уводни пост.

Грегори Корсо

Јесење јутро у Шококу-ји

Синоћ сам посматрао Плејаде
Дах се видео на месечини
Горка успомена попут испљувка
Зачепила ми је грло.
Размотао сам врећу за спавање
Преко асура на веранди
Под густим јесењим звездама.
У сну си се појавила
(Три пута за девет година)
Бесна, хладна, и с оптужбама:
Пробудио сам се посрамљен и љут:
Бесмислени ратови срца.
Скоро ће јутро. Венера и Јупитер.
Први пут их
Видим тако близу.

Аве Сербие

Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче;
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала -
Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак на небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.

Do not go gentle into that good night

Do not go gentle into that good night,
Old age should burn and rave at close of day;
Rage, rage against the dying of the light.

Though wise men at their end know dark is right,
Because their words had forked no lightning they
Do not go gentle into that good night.

Good men, the last wave by, crying how bright
Their frail deeds might have danced in a green bay,
Rage, rage against the dying of the light.

Wild men who caught and sang the sun in flight,
And learn, too late, they grieve it on its way,
Do not go gentle into that good night.

Grave men, near death, who see with blinding sight
Blind eyes could blaze like meteors and be gay,
Rage, rage against the dying of the light.

And you, my father, there on the sad height,
Curse, bless, me now with your fierce tears, I pray.
Do not go gentle into that good night.
Rage, rage against the dying of the light.

Dylan Thomas

Piše l' ko od vas poeziju ?

Onanišem
Radomir Belaćević

Onanišem svakog dana,
Ljubav moja neprestana.
Sve to činim iz nagona,
i ljubavnog progona.
Tad zamišljam raznovrsne žene,
da će jednom doći i kod mene.
Da zamene svakodnevnu praksu
i da vodim ljubav strasnu.
Onanišem od malena,
jer nisam imao žena.
Nisam smeo da im priđem bliže,
pored toga što se đoka diže.
Hvataću ih jednog dana,
Jebati dok ne svane zora rana.
Ako žena nema više,
Mora opet da se onaniše

NARODNA

Dok je ljubim
ona kuka
jer sam jeo
beli luka.

Piše l' ko od vas poeziju ?

Ја пишем, али не објављујем. Моја поезија је превише... старомодна, знаш оно, метрика, ритам, рима, правилни стихови. У мом стилу је више Дучића него Попе или Настасијевића или Васиљева. А и не верујем да је добра.

Елем, ево ја бих поделио једну Дучићеву, јер једноставно је човек знао како се завршава песма:

Врбас

Носи , реко српска , крв наших синова ,
јер крваве реке свуд су наше међе :
мачеви убица сви су истог кова -
сад носи унуке куд носаше пређе .

Прими крв нејачи у светле ти пене ,
сто пута је за те и пре умирала:
да је не полочу погане хијене
да не метну у њу отрова и кала .

Наше су победе и заставе наше
твој велики завет гордости и беса -
једине у теби што се огледаше ,
и једине овде дигле у небеса .

Беше тада славна а сад си и света ,
певај сва крвава кроз њиве и луге .

Наша звезда славе сад и даље цвета :
пре свачији сужњи нег' ичије слуге .

Носи мора крви да их не покраду ,
носи реко српска , крв невиних жртви :
радосне победе хероји нам даду ,
али страшну правду извојују мртви .

И једну Хајнеову

Крај танан шадрвана

Крај танана шадрвана
гдје жубори вода жива
шетала се сваког дана
султанова ћерка мила.
Сваког дана једно ропче
стајало крај шадрвана.
Како вријеме пролазило
ропче бљеђе, бљеђе било.
Једног дана питала га
султанова ћерка мила:
„Казуј, робе, одакле си,
из племена којега си?“
„Ја се зовем Ел Мухамед
из племена старих Азра,
што за љубав живот губе
и умиру када љубе.“

Иначе је Штулићев бенд Азра добио име по овој другој песми, јер је у оригиналу наслов Der Asra.

Ја пишем, али не објављујем. Моја поезија је превише... старомодна, знаш оно, метрика, ритам, рима, правилни стихови. У мом стилу је више Дучића него Попе или Настасијевића или Васиљева. А и не верујем да је добра.

I ja tako nešto pišem, 'nak', za svoju dušu, drugima se sviđa

У сред Ниша шанк до шанка,
мајка тражи сина Бранка.
Нашла га је испод стола,
пијанога као вола.
Сине Бранко, муко моја,
худа ли је судба твоја?

Автор је господин са автара.

Šarl Bodler "Strvina"

Sećaš li se, o dušo mila, dan beše letnji
i nebo spokojno i jasno,
kao na zavoju ceste, na šljunku, mi u šetnji
strvinu gnusnu ugledasmo?

Nogu dignutih uvis, k'o žena bludu sklona,
s otrovnim znojem vrenja ružnih,
nehajno je, bestidno širila trbuh ona,
sav prepun isparenja kužnih.

Tu gnjilež je grejalo i peklo sunce vrelo,
k'o savesni i vredni pekar,
željan da mnogostruko prirodi vrati delo
koje je sastavila nekad.

Nebesa su gledala bujanje mrtvog tela
što poput cveta stade rasti.
Smrad beše tako silan, da si od njega htela
u nesvest na travu pasti.

Roj muva je zujao kraj creva i kraj usta
a bataljoni crva, siti,
gmizahu naokolo, i kao tečnost gusta
prelivahu taj dronjak živi.

To beše kao talas, čas nadut, čas razliven;
meso je kipelo u vrenju,
kao da telo čuva dah neki, živ i skriven,
težeći umnogostručenju.

Sve to brujaše čudno, k'o vetar, kao plima,
K'o voda kada razlije se,
Il' zrnje žita, kad ga ritmičnim pokretima
u svom rešetu vejač trese.

Oblici nestajahu, kao san, kao slika,
što tek na mutnu skicu liči,
zaboravljena, pa je kičica umetnika
po sećanju tek uobliči.

Jedna nas kuja, malo podalje, ljutim okom
posmatraše, uznemirena,
vrebajući trenutak da na kosturu skokom
ugrabi komad svoga plena.

A međutim, i ti ćes ličiti na to smeće,
na ovu kužnu hrpu gnoja,
Ti, sunce moga sveta, očiju mojih cveće,
Moj anđele i strasti moja!

Kraljice draži, ti ćeš, kad dođe čas i za te
da s pomašću se zadnjom kreće,
među kosture sići, da zajedno buđate,
pod travu i pod tušto cveće.

Tada kaži crvima, kad te kroz tminu
ljubljenjem gladnim budu obasuli,
da ja još čuvam oblik i nebesku suštinu
ljubavi moje koja truli!

Ja volim agresivnu poeziju, nastalu kao rezultat frustracije, iako sama skoro nkad ne pišem takvu. Evo par mojih omiljenih odlomaka iz "Oblaka u pantalonama" Vladimira Majakovskog, jer je poema podugačka, a da ne turam celu:

Oblak u pantalonama
(odlomci)

Nežni!
Vi ljubav stavljate na violinu.
Na talambase je mećete, grube.
A ne možete ko ja izvrnuti svoju kožurinu,
tako da još svuda sve samih usana bude.

---------------------------------------

Ne verujem da postoji cvetna Nica!
Opet se proslavljaju pomoću mene
ljudi, uparloženi kao bolnica,
i, ko poslovica otrcane žene.

---------------------------------------

Jer više nije važno
ni to što sam od bronze,
ni to što srce moje -
od gvožđa hladnog -
bije.
Noću i čovek svoj zvek
u nešto žensko, meko,
želi da skrije.

---------------------------------------

Halo!
Ko je?
Mama?
Vašeg sina nešto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je srce i vene.
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene.

Svaka reč,
čak i šala štura
koju izbljuju njegove usne goruće
izleće kao gola kurva
iz zapaljene javne kuće!

---------------------------------------

Ranije mišljah,
knjige se prave ovako:
dođe pesnik
i odmah zapeva koliko volite,
rasklopivši usta lako -
izvolite!
A ustvari -
u grudima mu se mrvi i ključa
dok ne zapeva, i dok se koprca
glupava riba nadahnuća,
tiho, u žabokrečini srca.

---------------------------------------

Šta se mene tiče Faust,
koji se u orgiji čarobnoj
s Mefistom tocilja niz nebeske parkete!
Ja znam -
svaki ekser u čizmi mojoj
strašniji je od mašte Geteove!

Ja,
najzlatoustiji,
čija svaka reč teška
dušu vaskrsava,
telo rukotvori,
kažem: više vredi
života najmanja komadeška
od sveg što sam stvorio i što ću da stvorim!
Slušajte!
Propoveda
jecajima i kricima
današljih dana Zaratrustra!
Mi!
s mamurnošaršavnim licima,
s usnama obešenim kao luster,
mi,
zatvorenici grada za gubave,
gde je zlato i đubre gubave stvorilo rane -
čistiji smo od neba venecijanske plaveti,
suncima i morima oprane!

---------------------------------------

No i vi -
ljudi
što ste me uvredili -
od svega ste mi draži i bliži.

Da li ste videli
pas kako ruku što ga tuče liže?

---------------------------------------

Ja kroz ceo život vučem
milion ogromnih, čistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se
da ću se opet prilepiti za hiljadu lica -
"Devojke Majakovskog" -
u izdajničko vreme mraka,
ta to je ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.

Vladimir Majakovski

el dobio topa zakljuceno il se profa smilovao sta kaze legenda?

Dobio je ovakav komentar:

"Ovakav rad na pismenom ispitu iz matematike nije uobičajen.
Zbog toga nema potrebe ocenjivati ili komentarisati."

kakav šeret

smoleman bi ovakve rusio na keca

Eee moj balaševiću, vazda te drugi cijene vise od tvojih i ovo je jova kopirao sa klixa toliko o tome, ripcina legendo

Nadam se da gori u paklu smrad

auuuu jovo oklagijatore sram te bilo za ovaj plag

"Bildung 2.0" - by ChatGPT

(po motivima Jovana Jovanovića Zmaja)

Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek,
sede mladi u kafiću,
ona „fancy“, a on „woke“.

„Wait a sec, al' daj da snimim
reels za Insta, ide feed!“
„Jao, slušaj novi remix,
baš je chill, totalno lit!“

On po stolu prstom lupa,
dok mu zvoni Apple Watch,
(šteta što mu beatbox frend
nije stig'o iz Soč).

Još je jedan snap poslao
dok je njoj k'o usput rek':
„Ti si prava art soul queen!“
„Merci beacoup, moj dečko fleek!“

Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek.
Shvatili su duh vremena —
ona j' „fancy“, a on „woke“.

Smej'o sam se da ne plačem,
gledajući selfie grad,
gledajući TikTok sokak,
gledajući Novi Sad.

Klonem uz klonazepam

Na jastuku muka se tiho sklanja,
u venama sporo umire strava,
kao da duša kroz prste isplava,
dok čelo hladi senka neznanja.

Bez borbe sada kapci se spuštaju,
u glavi jeka, ni misli nema,
soba bez zvuka, bez boja, bez šema,
ni osećaji više ne puštaju.

Tableta šušti, um stane, plovi,
po telu meko razliva sena,
polako gasne i bol i scena,
ostajem nepokretan, gotov, novi.

Klonazepam me bez reči steže,
u sobi muk, i senke se šire,
misli u krug, al’ nigde ne vire,
a kapak zadnji sam nad sobom veže.

O pope
Ćao ćao direktore

Večno sedamnaest
U grudima nosim zvezdanu tišinu,

Dok tvoj dah prolazi kroz moje vene.

U tebi prepoznajem sudbinu,

Ko u plamenu senke izgubljene.

Na koži mi vreme ruke ne spušta,

Jer s tobom se minuti ne broje.

Ti si mi misao kad srce pušta,

Kao reke što u se’ nebo kroje.

Koraci tvoji u meni odzvanjaju,

Kao pesma što svemir pamti sama.

U tvom glasu svetovi ustaju,

Noći su iskre kao da nije tama.

Nek večnost zauvek bude bez kraja,

Bez juče i sutra, bez bola, straha.

Ti i ja, dva daha istoga sjaja —

U svetu gde ljubav uzima maha.

Spava mi se, to je glavno.
Da mi se ne spava, sad bi ja mudrovao.
Ovako samo blejim.

U kafani sjedim staroj,
matoroj, tradicionalnoj,
u jedinoj pravoj kafani u gradu.

Za stolom do mene neko društvo priča.
Spominju grupnu terapiju.

Za drugim stolom, usamljeni pijanac,
sa konobaricom sjedi, pije i puši.
Komentarišu utakmicu neku.

Konbarica kaže da je odmah znala da će Fenerbahče pobijediti.

Ja sjedim sam i blejim u ekran.
Kao što sam blejao i dok nisam ovdje došao.
Jedina je razlika što sad i pijem.
Al sam za tehnologiju jednako vezan.

Romantizujem činjenicu da kao pišem neku pjesmu. Tripam da sam boem.

Čekam da mi pivo da inspiraciju da postavim neko ludo pitanje vještačkoj inteligenciji. Zasad slabo to ide.

Ti si ti…

E moj sine,
to što ti ne bi zgazio mrava,
to ti ne daje prava
da veruješ da drugi ne bi,
možeš da sudiš samo o sebi.
Gazi se ljubav, reč i sve sveto...
Ubiše vuka, najjaču zver iz šume
i krhku srnu,
uzalud nedužne oči joj crne
pitaše: - Zašto...?
Zbog čega,
zar ispod plavetnog neba
nema mesta za sve?
E moj sine,
to što ti ne bi mrava zgazio,
što reč bi merio, na svaku pazio,
što ne bi na zver... što ne bi na srne...
zar da te prate te oči crne
i tišinom pitaju: -Zašto...?
Zbog čega,
kad znaš da ispod plavetnog neba
mesta ima za sve?
To sine, tvoj je put,
nemoj da si ogorčen, ljut
i pun tuge...
Nemoj, nemoj po sebi da
meriš druge...
Što oni ne bi, ti možda bi,
jer, oni su oni, a ti si ti!
Svoj korak meri, ima ko vidi…
U ogledalu taj nek se ne stidi
i mirno spavaj,
nek ti u duši nemir ne vri,
jer oni su oni, a ti si ti…
Danijela Belić

Nad Londonom neće biti kiše

Svet se suviše izmenio

Nad Londonom neće biti kiše

Magla će se ukloniti

s prestonicâ

mraka

Očekuje se poboljšanje

zdravlja

opšta ofanziva

protiv

raka

Kitovi će postati

domaća stoka

probrani i obeleženi

hraniće se

u stadima

Nestaće 90%

porokâ

Godišnji odmor

na mesecu

u dubokim

hotelima

Ljudi će suvereno vladati

svojim noćima

Sovjetski građani će

iz mora dobijati

sve sirovine

Roboti će sedeti

u ministarskim

foteljama

Strasbourg, 1963 - Danilo Kiš

Онамо ’намо
Никола I Петровић Његош

Онамо, 'намо... за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.

Онамо, 'намо... да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ'!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ'.

Онамо, 'намо... са развалина
дворова царских врагу ћу рећ':
„С огњишта милог бјежи ми, куго,
зајам ти морам враћати већ'!“

Онамо, 'намо... за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.

Онамо, 'намо... за брда она,
гдје небо плаво савија свод;
на српска поља, на поља бојна,
онамо, браћо, спремајмо ход!

Онамо, 'намо... за брда она
погажен коњ'ма кликује Југ:
„У помоћ, дјецо, у помоћ, синци,
светит' ме старца - свет вам је дуг!“

Онамо, 'намо... сабљи за стара
његова ребра да тупим рез
по турским ребрим'; да б'једној раји
њом истом с руку рес'јецам вез!

Онамо, 'намо... за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.
Извор

Српска земља црна гора: Онамо 'намо

Јавно власништво

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола I Петровић Његош, умро 1921, пре 104 године.
Категорије:

ЈВ-старост
Патриотске песме Књажевина Црна Гора Краљевина Црна Гора Н икола I Петровић Његош Родољубиве песме