Poezija

Koje su vaše omiljene pesme? Koja su po vama najbolja poetska dela ikad napisana? Trenutno sam impresioniran Jesenjinom. Volim i Šantića, Prevera... Savetujem vam da pročitate biografiju Sergeja Jesenjina. Izuzetan čovek

Melky kenja mi se od ovoga Melky ne može se slušati duže od par sekundi

Računao sam svoje godine i otkrio da mi je ostalo manje vremena za život od onog koji sam proživeo dosad.

Osećam se kao dete koje je dobilo kutiju slatkiša, prve je pojelo sa zadovoljstvom, ali kad je videlo da ih je ostalo još malo, počelo ih je jesti sa posebnom pažnjom i uživati u svakom zalogaju.

Nemam više vremena za beskonačne konferencije u kojima se govori o statutima, pravilima, procedurama i unutrašnjim odredbama, znajući da ništa od toga neće biti postignuto.

Nemam više vremena da podnosim apsurdne ljude koji, uprkos poodmaklim godinama, još nisu odrasli.

Nemam više vremena da se borim sa neostvarenim. Ne želim da budem na skupovima gde se ego naduvava.

Ne mogu da trpim manipulatore i oportuniste. Nerviraju me zavidni ljudi koji pokušavaju da diskredituju sposobne da bi osvojili njihove pozicije, talente i dostignuća.

Moje vreme je prekratko da bih raspravljao o naslovima. Želim sadržaj, supstancu, mojoj duši se žuri.

Nije ostalo još puno slatkiša u kutiji.

Želim da provedem život sa ljudima koje krasi istinska čovečnost. Ljudima, koji umeju da se smeju vlastitim greškama. Ljudima koji razumeju svoje predodređenje i ne kriju se od svojih dužnosti. Onima koji brane ljudsko dostojanstvo i žele samo da budu na strani istine, pravde i pravednosti. To je ono što život čini vrednim življenja.

Želim da budem okružen ljudima koji znaju kako da dodirnu srce drugih ljudi. Ljudima koje su teški udarci u životu naučili da odrastu i sačuvaju nežne dodire duše.

Da, žuri mi se. Žuri mi se da živim tim intenzitetom koju samo zrelost može dati.

Ne želim uzalud da potrošim više ni jedan slatkiš koji mi je preostao. Siguran sam da su još slađi od onih koje sam već pojeo.

Moj cilj je doći do kraja u miru sa sobom, sa mojim bližnjima i mojom savešću.

Imamo dva života i onaj drugi počinje u trenutku kad shvatiš da je život samo jedan.

(Mariju đi Andrađi (Mário de Andrade), 1893-1945, pesnik, pisac, esejista i muzikolog, jedan od osnivača brazilskog modernizma)

https://www.youtube.com/watch?v=u9kbvQwWwmw

Đi Andrađi?

Totali Irelevanći, izmočam ti se u usta, uh jebem li ti sve, uh uh

Vise ne pisem poeziju, ali se nadam nekoj kvalitetnoj i energicnoj jebacini, makar na kratko, makar bez emocija, da je pustim da se usunja pod okriljem noci, ako zeli i ako joj trebam... Ne trazim nista zauzvrat, osim da se od mene ne trazi ljubav. Ljubav nije za plastiku... Ali mom revolveru, ljubav ni ne treba. Treba mu samo vrela i vlazna picka, da me baci u pozudu i strast, dok u dubini svoje duse, ostajem kaludjer, veran jedino Bogu, i od Boga jedino i voljen.

1

Kad noću dišeš, ja u polutami
Osećam kako tišina svetluca,
Dok slušam kako pored uzglavlja mi
Na slepom oku tvoje bilo kuca;
I tek u zoru kapke takne san mi,
Kad tvoj se tanji od blizine sunca:
Već godinama u sinkopi snimo,
A naša ljubav stari kao vino.

2

Ja usnem pored tebe tek kad zora
Zapara noktom dno neba kroz grane —
Pa znam kad sanjaš, znam i kakav san je,
Da li paslika vrta ili mora.
I tako čitam noćno putovanje
Na licu voljenome, još bez bora:
Da putovanje svede ujutro se
U trag na jastuku i miris kose.

3

Kada te pitam šta si snila noćas,
Kažeš da ne znaš, ili se nasmešiš;
Da l zbilja snito zaboraviš očas,
Il zagonetku ne želiš da rešiš?
Možda je bila pustoš i hladnoća,
Pa zaboravom namernim se tešiš:
Da mi je da ti mesto pesme ove
Napišem čitak sinopsis za snove!

4

Već godinama znam da nestajemo
3ajedno: tako pisah još u dane
Kad vreme beše val sa slanom penom
Mladosti, svetlom strašću usijane;
Sada sve više znam da nestaćemo
Kao dva pozna ploda s iste grane,
Koje zajedno strese krajem dana
Odlučna, blaga ruka baštovana.

5

Da li osećaš ovo ubrzanje:
To prostori se sabiru u nama
Ko med u saće; daljine se tanje
Kao folija: iza nje je tama
I vrv od zvezda neznanih, postanje
Nesagledanog, crno usijanje —
A s ove strane stanjene folije
Pozno proleće. I magnolije.

6

U disanje si moje upevana
Ko molitva u obred. Tobom dišem.
U rukopisu mom si upisana
Između svakog slova koje pišem.
Izuzmi sebe iz bilo kog dana,
I ja ću biti izvesnosti lišen —
A to su dani koje i ne brojim,
Jer ne znam da li u njima postojim.

7

Jednom, kad dugo bila si na putu
Po nekom podneblju što nije tvoje,
A nisam znao pravac ni maršrutu,
Ni šta ti na tom putu pisano je,
Kada po dan bi stao u minutu,
Kad morao sam da volim za dvoje,
Uvežbao sam vrhovnu veštinu:
Strpljenje. Neki u toj vežbi ginu.

8

Linije sveta vidljivog i inog
Svetlucaju mi u tvojoj auri;
u svetu izvan tebe ja sam inok
U isposnici, leptir u čauri.
U jednačini sveta mi smo binom:
To nije reko Petrarka Lauri,
No matrica je ista. Isti pokret.
Govor duše s dušom, kako reče Sokrat.

9

Mi smo dve žiže u jednoj elipsi
Što nepoznatom telu je putanja;
Je li to zvezda? Il svetlost što misli
Svoju težinu tokom putovanja?
Mi smo dve žiže u jednoj elipsi
Zbližene tačnom merom odstojanja
Koje u svemu odgovara crti
Što spaja žiže ljubavi i smrti.

10

Kad noću dišeš pored uzglavlja mi
Ja slušam spori pokret zodijaka
Nad ravnim krovom, glasove u tami
Što boji prostor između dva znaka;
Najbliži svetu onda kad smo sami,
Kad duša sveta šapuće iz mraka,
Učimo mudrost druženja s tišinom —
I ljubav naša stari kao vino.

jebote, Melkijades još...ko je beše pričao da je on umro?

Verovatno sam Melkijades :)

Nosila je ona
Majicu usku
Imala je ona
sisu dobru
I još jednu je imala
Sisu dobru
Znači, sise dve
Baš dobre
Voleo sam da je gledam
A tako jebao bih je

Znamo da si ti ovaj pro-past zapato

https://dupliespreso.wordpress.com/2021/07/03/stari-poete-transhumanisticka-ljubavna-poema/

Jovo, ovo nije visokog kvaliteta iskr. Prilicno je derivativno, na stranu sto je stilski lose. Znam te stvari jbg

Pa ja i nisam pjesnik, nego, eto dođe mi ponekad da napišem nešto iz zajebancije.
A na šta misliš kad kažeš "te stvari"? Vjerujem da je tema već obrađena, ali možda ne na ovakav način, tj. transhumanističke teme su jako popularne u poslednje vrijeme, ali nisam naišao na to da je neko povezao stare pjesnike i njihovu relevantnost sa umnožavanjem digitalnih kopija i međusobnom ljubomorom između njih.

Pa "te stvari", mislim da sam prilicno jak autoritet na polju pisane forme, and this... not good. Procitaj onu pesmu iz filma "im thinking of ending things" i videces kako treba zvucati moderna poezija

Citat:mislim da sam prilicno jak autoritet na polju pisane forme

Sto se blamiras,jaoo

Pa ti čim kažeš da postoji način kako treba zvučati moderna poezija znači da prihvataš neke nametnute šablone. Ja se s tim u startu ne mogu složiti. Naravno ako pišeš sonet, trebalo bi da ispoštuješ formu soneta, ali reći da postoji neko opšte pravilo za komplet modernu poeziju koje svi treba da se drže, to nema smisla.

Ipak, pročitao sam pjesmu "Bonedog" iz pomenutog filma, i mogu reći da je sjajna.
Ona mnogo dublje ulazi u svoju problematiku, i zauzima konkretan stav i na kraju daje i neki odgovor.

Ono što mojoj pjesmi nedostaje, je to što je isuviše optimistična, i nekako jedva površinski zagrebava neke teške teme. Zapravo samo otvara temu, postavlja neka pitanja, ali ne daje odgovore. I ono što sam ja pisao je vrlo spekulativno, u domenu naučne fantastike. Niko još ne zna da li će ikada postojati digitalne kopije ljudi koje su svjesne, itd. i koje žele da budu prihvaćene kao realne osobe. To ako se stvarno desi, to će izazvati takve tektonske poremećaje u praktično svemu, da više ništa neće biti isto. Tim stvarima se ozbiljno bave filozofi na nekim institutima na Zapadu, npr. Future of Humanity Institute... a ja ono što sam napisao je kako to doživljava jedan laik za te stvari, koji se ne usuđuje s tim ozbiljno baviti, ali koji naslućuje tek neke reperkusije toga svega, i koji iako se uglavnom drži po strani, ipak se dovoljno susreo sa takvim materijalima, da su oni na njega već sad ostavili neki utisak.

ono što tvojoj pesmi nedostaje je da bude pesma. poezija bez rime je teško izvodljiva, a ti nisi uspio. ovo je besjeda xd

to stoji :)
slobodni stih, ali ono, baš slobodni :D

a dobro razumem te, naišla ti inspiracija sigurno i onda si samo pisao. ja se ponekad zajebem jer se ograničim rimom

el dobio topa zakljuceno il se profa smilovao sta kaze legenda?

Dobio je ovakav komentar:

"Ovakav rad na pismenom ispitu iz matematike nije uobičajen.
Zbog toga nema potrebe ocenjivati ili komentarisati."

kakav šeret

smoleman bi ovakve rusio na keca

Eee moj balaševiću, vazda te drugi cijene vise od tvojih i ovo je jova kopirao sa klixa toliko o tome, ripcina legendo

Nadam se da gori u paklu smrad

auuuu jovo oklagijatore sram te bilo za ovaj plag

https://www.youtube.com/watch?v=3CJTQ6EP1xY

"Bildung 2.0" - by ChatGPT

(po motivima Jovana Jovanovića Zmaja)

Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek,
sede mladi u kafiću,
ona „fancy“, a on „woke“.

„Wait a sec, al' daj da snimim
reels za Insta, ide feed!“
„Jao, slušaj novi remix,
baš je chill, totalno lit!“

On po stolu prstom lupa,
dok mu zvoni Apple Watch,
(šteta što mu beatbox frend
nije stig'o iz Soč).

Još je jedan snap poslao
dok je njoj k'o usput rek':
„Ti si prava art soul queen!“
„Merci beacoup, moj dečko fleek!“

Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek.
Shvatili su duh vremena —
ona j' „fancy“, a on „woke“.

Smej'o sam se da ne plačem,
gledajući selfie grad,
gledajući TikTok sokak,
gledajući Novi Sad.

Klonem uz klonazepam

Na jastuku muka se tiho sklanja,
u venama sporo umire strava,
kao da duša kroz prste isplava,
dok čelo hladi senka neznanja.

Bez borbe sada kapci se spuštaju,
u glavi jeka, ni misli nema,
soba bez zvuka, bez boja, bez šema,
ni osećaji više ne puštaju.

Tableta šušti, um stane, plovi,
po telu meko razliva sena,
polako gasne i bol i scena,
ostajem nepokretan, gotov, novi.

Klonazepam me bez reči steže,
u sobi muk, i senke se šire,
misli u krug, al’ nigde ne vire,
a kapak zadnji sam nad sobom veže.

O pope
Ćao ćao direktore

Večno sedamnaest
U grudima nosim zvezdanu tišinu,

Dok tvoj dah prolazi kroz moje vene.

U tebi prepoznajem sudbinu,

Ko u plamenu senke izgubljene.

Na koži mi vreme ruke ne spušta,

Jer s tobom se minuti ne broje.

Ti si mi misao kad srce pušta,

Kao reke što u se’ nebo kroje.

Koraci tvoji u meni odzvanjaju,

Kao pesma što svemir pamti sama.

U tvom glasu svetovi ustaju,

Noći su iskre kao da nije tama.

Nek večnost zauvek bude bez kraja,

Bez juče i sutra, bez bola, straha.

Ti i ja, dva daha istoga sjaja —

U svetu gde ljubav uzima maha.

Spava mi se, to je glavno.
Da mi se ne spava, sad bi ja mudrovao.
Ovako samo blejim.

U kafani sjedim staroj,
matoroj, tradicionalnoj,
u jedinoj pravoj kafani u gradu.

Za stolom do mene neko društvo priča.
Spominju grupnu terapiju.

Za drugim stolom, usamljeni pijanac,
sa konobaricom sjedi, pije i puši.
Komentarišu utakmicu neku.

Konbarica kaže da je odmah znala da će Fenerbahče pobijediti.

Ja sjedim sam i blejim u ekran.
Kao što sam blejao i dok nisam ovdje došao.
Jedina je razlika što sad i pijem.
Al sam za tehnologiju jednako vezan.

Romantizujem činjenicu da kao pišem neku pjesmu. Tripam da sam boem.

Čekam da mi pivo da inspiraciju da postavim neko ludo pitanje vještačkoj inteligenciji. Zasad slabo to ide.

Ti si ti…

E moj sine,
to što ti ne bi zgazio mrava,
to ti ne daje prava
da veruješ da drugi ne bi,
možeš da sudiš samo o sebi.
Gazi se ljubav, reč i sve sveto...
Ubiše vuka, najjaču zver iz šume
i krhku srnu,
uzalud nedužne oči joj crne
pitaše: - Zašto...?
Zbog čega,
zar ispod plavetnog neba
nema mesta za sve?
E moj sine,
to što ti ne bi mrava zgazio,
što reč bi merio, na svaku pazio,
što ne bi na zver... što ne bi na srne...
zar da te prate te oči crne
i tišinom pitaju: -Zašto...?
Zbog čega,
kad znaš da ispod plavetnog neba
mesta ima za sve?
To sine, tvoj je put,
nemoj da si ogorčen, ljut
i pun tuge...
Nemoj, nemoj po sebi da
meriš druge...
Što oni ne bi, ti možda bi,
jer, oni su oni, a ti si ti!
Svoj korak meri, ima ko vidi…
U ogledalu taj nek se ne stidi
i mirno spavaj,
nek ti u duši nemir ne vri,
jer oni su oni, a ti si ti…
Danijela Belić

Nad Londonom neće biti kiše

Svet se suviše izmenio

Nad Londonom neće biti kiše

Magla će se ukloniti

s prestonicâ

mraka

Očekuje se poboljšanje

zdravlja

opšta ofanziva

protiv

raka

Kitovi će postati

domaća stoka

probrani i obeleženi

hraniće se

u stadima

Nestaće 90%

porokâ

Godišnji odmor

na mesecu

u dubokim

hotelima

Ljudi će suvereno vladati

svojim noćima

Sovjetski građani će

iz mora dobijati

sve sirovine

Roboti će sedeti

u ministarskim

foteljama

Strasbourg, 1963 - Danilo Kiš

Онамо ’намо
Никола I Петровић Његош

Онамо, 'намо... за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.

Онамо, 'намо... да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ'!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ'.

Онамо, 'намо... са развалина
дворова царских врагу ћу рећ':
„С огњишта милог бјежи ми, куго,
зајам ти морам враћати већ'!“

Онамо, 'намо... за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.

Онамо, 'намо... за брда она,
гдје небо плаво савија свод;
на српска поља, на поља бојна,
онамо, браћо, спремајмо ход!

Онамо, 'намо... за брда она
погажен коњ'ма кликује Југ:
„У помоћ, дјецо, у помоћ, синци,
светит' ме старца - свет вам је дуг!“

Онамо, 'намо... сабљи за стара
његова ребра да тупим рез
по турским ребрим'; да б'једној раји
њом истом с руку рес'јецам вез!

Онамо, 'намо... за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.
Извор

Српска земља црна гора: Онамо 'намо

Јавно власништво

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола I Петровић Његош, умро 1921, пре 104 године.
Категорије:

ЈВ-старост
Патриотске песме Књажевина Црна Гора Краљевина Црна Гора Н икола I Петровић Његош Родољубиве песме