Poezija

Koje su vaše omiljene pesme? Koja su po vama najbolja poetska dela ikad napisana? Trenutno sam impresioniran Jesenjinom. Volim i Šantića, Prevera... Savetujem vam da pročitate biografiju Sergeja Jesenjina. Izuzetan čovek

https://dupliespreso.wordpress.com/2021/07/03/stari-poete-transhumanisticka-ljubavna-poema/

Jovo, ovo nije visokog kvaliteta iskr. Prilicno je derivativno, na stranu sto je stilski lose. Znam te stvari jbg

Pa ja i nisam pjesnik, nego, eto dođe mi ponekad da napišem nešto iz zajebancije.
A na šta misliš kad kažeš "te stvari"? Vjerujem da je tema već obrađena, ali možda ne na ovakav način, tj. transhumanističke teme su jako popularne u poslednje vrijeme, ali nisam naišao na to da je neko povezao stare pjesnike i njihovu relevantnost sa umnožavanjem digitalnih kopija i međusobnom ljubomorom između njih.

Pa "te stvari", mislim da sam prilicno jak autoritet na polju pisane forme, and this... not good. Procitaj onu pesmu iz filma "im thinking of ending things" i videces kako treba zvucati moderna poezija

Citat:mislim da sam prilicno jak autoritet na polju pisane forme

Sto se blamiras,jaoo

Pa ti čim kažeš da postoji način kako treba zvučati moderna poezija znači da prihvataš neke nametnute šablone. Ja se s tim u startu ne mogu složiti. Naravno ako pišeš sonet, trebalo bi da ispoštuješ formu soneta, ali reći da postoji neko opšte pravilo za komplet modernu poeziju koje svi treba da se drže, to nema smisla.

Ipak, pročitao sam pjesmu "Bonedog" iz pomenutog filma, i mogu reći da je sjajna.
Ona mnogo dublje ulazi u svoju problematiku, i zauzima konkretan stav i na kraju daje i neki odgovor.

Ono što mojoj pjesmi nedostaje, je to što je isuviše optimistična, i nekako jedva površinski zagrebava neke teške teme. Zapravo samo otvara temu, postavlja neka pitanja, ali ne daje odgovore. I ono što sam ja pisao je vrlo spekulativno, u domenu naučne fantastike. Niko još ne zna da li će ikada postojati digitalne kopije ljudi koje su svjesne, itd. i koje žele da budu prihvaćene kao realne osobe. To ako se stvarno desi, to će izazvati takve tektonske poremećaje u praktično svemu, da više ništa neće biti isto. Tim stvarima se ozbiljno bave filozofi na nekim institutima na Zapadu, npr. Future of Humanity Institute... a ja ono što sam napisao je kako to doživljava jedan laik za te stvari, koji se ne usuđuje s tim ozbiljno baviti, ali koji naslućuje tek neke reperkusije toga svega, i koji iako se uglavnom drži po strani, ipak se dovoljno susreo sa takvim materijalima, da su oni na njega već sad ostavili neki utisak.

ono što tvojoj pesmi nedostaje je da bude pesma. poezija bez rime je teško izvodljiva, a ti nisi uspio. ovo je besjeda xd

to stoji :)
slobodni stih, ali ono, baš slobodni :D

a dobro razumem te, naišla ti inspiracija sigurno i onda si samo pisao. ja se ponekad zajebem jer se ograničim rimom

Lepo si ono napisao iako više volim kada ima rime.
Da, zajebano je nekad da se usklade smisao i rima i da ostanu prvobitna misao i ideja neizmenjeni. Uvek nešto mora da se izmeni da bi bilo sve na mestu. Ako zapisuješ u neku svesku dopiši da strane prvobitno kako si zamislio ili naknadna ideja kako bi drugačije moglo. I posle nekog vremena kad i zaboraviš da si sve to napisao, otvoriš svesku, izlistaš kao da čitaš nešto tuđe, i prepraviš kako ti se sviđa i kako misliš da je bolje.

https://dupliespreso.wordpress.com/2021/07/05/dva-piva-u-kazinu-za-dz/

Kada skočim ja u more
otplivam do bova
dobar čovek Jova
za sok je najbolja zova

:)

Sviđa mi se što ti je pozitivna poezija, nije neko crnilo i setno kukumačenje za izgubljenom ljubavi s kojom si šetkao zelenim poljima punim cveća, buba, zmija i ostalih znanih i neznanih akrepa i karakondžula.

"Rasputnica" Ljubomira Simovića AKO NEKA NEGDE IMA, NAĐE - RELATIVNO HITNO MI TREBA!!!

Ravnodušna pesma, Sima Pandurović

Čovek se, katkad, povuče u samoću,
Zbog starosti, umora il’ razočarenja,
Il’ možda zbog svega skupa. I tad, noću,
U časovima neželjenih bdenja,
On vidi duboku i jadnu prazninu
Srca k’o života, života k’o sveta,
I da duše kao leptirovi ginu,
I da svaka nada k’o magla odleta.
I, za čudo! Tada ništa mu ne smeta:
Ni šum mrvih seni, ni idoli pali;
Sam se pita zašto i šta da se žali?
A jedan se osmeh rađa polagano:
Osmeh koji ništa ne mrzi nit voli,
Osmeh blag, sažaljiv, kad se sve preboli,
I sadašnji jadi i nadanje rano,
I bol što je muklo naša srca cep’o
Sve postaje jedno. Pa i to je lepo…

Ovo je moje. Volela bih da mi kažete mišljenje. Već je izašla u jednom zborniku ali želim vaša mišljenja.
Poslednje što sam napisala. Dugo, baš dugo ne pišem. Pamtim taj trenutak. Izgledao je kao smrt ali niko nije umro.

I

Niko ti nije više dao
ušećerenih snova,
niti te je iko gledao
očima zvezdanog žara;
Niko te nije ledom želeo,
niti vatrom odbio od usne
samo da bi te poznao
po najvećoj daljini
u korak, u dah, u treptaj oka.

II
Nisam živela dok nisam razumela
da život ne treba da se razume već živi.

Imao je oči od divljeg plamena,
zarobljene nekom tugom ali slobodne
dovoljno da pokore i postanu porok.

III

Nisam se saplela o tebe.
Tebi sam se vešala o vrat.
Ti si se spotakao o mene.
I skinuo me s vrata.

Dajem ti slobodu za sva vremena.
I sva vremena u zarečju ukoričenih rana.
U svakoj rani ikonu tvog lika
Da me njome pomiluju kada me osude
za sva nedela i dela iz ljubavi
prema onome čega nema.

Zvuči ok, proza, malo teško se čita.. zanimljive, ali malo mračne misli

simp alert

Pa da. Jer Šekspirova rima u poeziji se smatra prevaziđenom. Sve što sam u njoj napisala - odbijeno je. Debili postavljaju pravila o šatro slobodnim formama ...

Evo još jedna i neću vas smarati ...

Poezija je stopostotno dosadna većini.

Tišine

Tišine su surove.
U njima se bol najbolje izleže.
Tu se množi, gomila i sustiže.
One su gnezda njegova i postelje.

Tišine su stroge.
Po tačnom redu zabadaju noževe
u svaku poru, boru, u sve pregibe.
Biva to oštro, pogromno usecanje
slika i glasova što terete sećanje.

Tišine su čiste.
Iako tamne i uvek iste, mirnoća njina
istinom boji prostranstva muka.
Iako pune strahota, jauka,
iako krvave i sasvim crne
od vatre njihove
- duše se prečiste, telo utrne.

Tišine su beskrajne.
U njima sve se sastavlja, sve traje,
i raja i pakla tu su odaje;
Sve vode i sve luke jedno bivaju,
pod velom tajne počivaju.

Glas
- i pobune se u isti čas.
Krik
- uguše mirno, prečest im trik.

el dobio topa zakljuceno il se profa smilovao sta kaze legenda?

Dobio je ovakav komentar:

"Ovakav rad na pismenom ispitu iz matematike nije uobičajen.
Zbog toga nema potrebe ocenjivati ili komentarisati."

kakav šeret

smoleman bi ovakve rusio na keca

Eee moj balaševiću, vazda te drugi cijene vise od tvojih i ovo je jova kopirao sa klixa toliko o tome, ripcina legendo

Nadam se da gori u paklu smrad

auuuu jovo oklagijatore sram te bilo za ovaj plag

https://www.youtube.com/watch?v=3CJTQ6EP1xY

"Bildung 2.0" - by ChatGPT

(po motivima Jovana Jovanovića Zmaja)

Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek,
sede mladi u kafiću,
ona „fancy“, a on „woke“.

„Wait a sec, al' daj da snimim
reels za Insta, ide feed!“
„Jao, slušaj novi remix,
baš je chill, totalno lit!“

On po stolu prstom lupa,
dok mu zvoni Apple Watch,
(šteta što mu beatbox frend
nije stig'o iz Soč).

Još je jedan snap poslao
dok je njoj k'o usput rek':
„Ti si prava art soul queen!“
„Merci beacoup, moj dečko fleek!“

Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek.
Shvatili su duh vremena —
ona j' „fancy“, a on „woke“.

Smej'o sam se da ne plačem,
gledajući selfie grad,
gledajući TikTok sokak,
gledajući Novi Sad.

Klonem uz klonazepam

Na jastuku muka se tiho sklanja,
u venama sporo umire strava,
kao da duša kroz prste isplava,
dok čelo hladi senka neznanja.

Bez borbe sada kapci se spuštaju,
u glavi jeka, ni misli nema,
soba bez zvuka, bez boja, bez šema,
ni osećaji više ne puštaju.

Tableta šušti, um stane, plovi,
po telu meko razliva sena,
polako gasne i bol i scena,
ostajem nepokretan, gotov, novi.

Klonazepam me bez reči steže,
u sobi muk, i senke se šire,
misli u krug, al’ nigde ne vire,
a kapak zadnji sam nad sobom veže.

O pope
Ćao ćao direktore

Večno sedamnaest
U grudima nosim zvezdanu tišinu,

Dok tvoj dah prolazi kroz moje vene.

U tebi prepoznajem sudbinu,

Ko u plamenu senke izgubljene.

Na koži mi vreme ruke ne spušta,

Jer s tobom se minuti ne broje.

Ti si mi misao kad srce pušta,

Kao reke što u se’ nebo kroje.

Koraci tvoji u meni odzvanjaju,

Kao pesma što svemir pamti sama.

U tvom glasu svetovi ustaju,

Noći su iskre kao da nije tama.

Nek večnost zauvek bude bez kraja,

Bez juče i sutra, bez bola, straha.

Ti i ja, dva daha istoga sjaja —

U svetu gde ljubav uzima maha.

Spava mi se, to je glavno.
Da mi se ne spava, sad bi ja mudrovao.
Ovako samo blejim.

U kafani sjedim staroj,
matoroj, tradicionalnoj,
u jedinoj pravoj kafani u gradu.

Za stolom do mene neko društvo priča.
Spominju grupnu terapiju.

Za drugim stolom, usamljeni pijanac,
sa konobaricom sjedi, pije i puši.
Komentarišu utakmicu neku.

Konbarica kaže da je odmah znala da će Fenerbahče pobijediti.

Ja sjedim sam i blejim u ekran.
Kao što sam blejao i dok nisam ovdje došao.
Jedina je razlika što sad i pijem.
Al sam za tehnologiju jednako vezan.

Romantizujem činjenicu da kao pišem neku pjesmu. Tripam da sam boem.

Čekam da mi pivo da inspiraciju da postavim neko ludo pitanje vještačkoj inteligenciji. Zasad slabo to ide.

Ti si ti…

E moj sine,
to što ti ne bi zgazio mrava,
to ti ne daje prava
da veruješ da drugi ne bi,
možeš da sudiš samo o sebi.
Gazi se ljubav, reč i sve sveto...
Ubiše vuka, najjaču zver iz šume
i krhku srnu,
uzalud nedužne oči joj crne
pitaše: - Zašto...?
Zbog čega,
zar ispod plavetnog neba
nema mesta za sve?
E moj sine,
to što ti ne bi mrava zgazio,
što reč bi merio, na svaku pazio,
što ne bi na zver... što ne bi na srne...
zar da te prate te oči crne
i tišinom pitaju: -Zašto...?
Zbog čega,
kad znaš da ispod plavetnog neba
mesta ima za sve?
To sine, tvoj je put,
nemoj da si ogorčen, ljut
i pun tuge...
Nemoj, nemoj po sebi da
meriš druge...
Što oni ne bi, ti možda bi,
jer, oni su oni, a ti si ti!
Svoj korak meri, ima ko vidi…
U ogledalu taj nek se ne stidi
i mirno spavaj,
nek ti u duši nemir ne vri,
jer oni su oni, a ti si ti…
Danijela Belić

Nad Londonom neće biti kiše

Svet se suviše izmenio

Nad Londonom neće biti kiše

Magla će se ukloniti

s prestonicâ

mraka

Očekuje se poboljšanje

zdravlja

opšta ofanziva

protiv

raka

Kitovi će postati

domaća stoka

probrani i obeleženi

hraniće se

u stadima

Nestaće 90%

porokâ

Godišnji odmor

na mesecu

u dubokim

hotelima

Ljudi će suvereno vladati

svojim noćima

Sovjetski građani će

iz mora dobijati

sve sirovine

Roboti će sedeti

u ministarskim

foteljama

Strasbourg, 1963 - Danilo Kiš

Онамо ’намо
Никола I Петровић Његош

Онамо, 'намо... за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.

Онамо, 'намо... да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ'!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ'.

Онамо, 'намо... са развалина
дворова царских врагу ћу рећ':
„С огњишта милог бјежи ми, куго,
зајам ти морам враћати већ'!“

Онамо, 'намо... за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.

Онамо, 'намо... за брда она,
гдје небо плаво савија свод;
на српска поља, на поља бојна,
онамо, браћо, спремајмо ход!

Онамо, 'намо... за брда она
погажен коњ'ма кликује Југ:
„У помоћ, дјецо, у помоћ, синци,
светит' ме старца - свет вам је дуг!“

Онамо, 'намо... сабљи за стара
његова ребра да тупим рез
по турским ребрим'; да б'једној раји
њом истом с руку рес'јецам вез!

Онамо, 'намо... за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.
Извор

Српска земља црна гора: Онамо 'намо

Јавно власништво

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола I Петровић Његош, умро 1921, пре 104 године.
Категорије:

ЈВ-старост
Патриотске песме Књажевина Црна Гора Краљевина Црна Гора Н икола I Петровић Његош Родољубиве песме