Poezija

Koje su vaše omiljene pesme? Koja su po vama najbolja poetska dela ikad napisana? Trenutno sam impresioniran Jesenjinom. Volim i Šantića, Prevera... Savetujem vam da pročitate biografiju Sergeja Jesenjina. Izuzetan čovek

Мој је тата метеоропата,
Кад је спарно, баца се са трећег ката...
Та навика прави нам проблеме,
Често слети неком баш на теме.

Ми волимо тату нашег камиказу,
И плачемо кад одвезу га у Лазу.
Али тамо лежи мало да се смири,
Па га пусте кући, да кроз прозор опет вири.

Рефрен x 2 (певају деца):
Тата, тата,
Здраво тата,
Путуј тата,
И молим те, не нагињи се кроз прозор...

За то чули комунални полицајци,
Зазвонила три на врата нашој мајци:
Саопштите своме мужу сурој птици
Да је сада реч о вишој политици,

Јер грађана ко животе угрожава,
Он квадрата стана цену баш снижава,
А Београд на води је преко пута,
И дошла нам баш прекјуче три Арапа љута.

Рефрен x 2 (певају полицајци):
Страшно их је било погледати,
Из једнога модар пламен суче,
Из другога жива ватра сева,
У трећега Вучића фермани,
Кажу шефу: јолдаш, ствари среди
Да се шеик гадно не увреди.

Схватили смо: друге нам и нема.
Мама собу у подруму спрема,
Уређује по последњој моди,
А интернет саветник је води...

Сада тата на лебу и води,
Везан за зид зарђалим ланцем,
Сам са собом разговоре води,
Кроз решетке зарежи за странцем.

А мама му силази да теши...
И чујемо оздо крике јаке.
И не знамо што се злобно смеши
Кад се врати уза басамаке.

Рефрен x 2 (певају сви):
Тата, тата,
Здраво тата,
Јадни тата,
Никад више нећеш... нагињатииии се... кроз проооозор...

Koga to moje lepe plave oči vide

Jedan čovek bi hteo da te jebe,
On noćima ne spava zbog tebe,
Svakodnevno mašta kako ti ga meće,
Kad te vidi crkava od sreće,
Egzistencija njegova počiva na tebi,
Budi dobra pa se sa njim jebi!

Ovo je (po mom mišljenju) jedna od najboljih, najsnažnijih i najekspresivnijih srpskih pesama.

Miloš Crnjanski - Lament nad Beogradom

JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego neka čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde,
i urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“
A viču i rusko „ničevo“ –
i špansko „nada“.
Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.
ESPANJA i naš Hvar,
Dobrović mrtvi, šeik što se u Sahari beli,
priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
već neki papagaji, čimpanzi; neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.
Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche!“ – dere.
Drugi mi šapće: „Cadavere!"
Treći: „Leš, leš, leš.“
Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.
TI, PROŠLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljetci,
priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,
u društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
nego neke ruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i u travi.
Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“
A viču i francusko „tout passe".
I naše „prošlo".
Ti, medutim, stojiš nad širokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš, kao dažd, u šarene duge,
a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagem pasti na me kao kiša.
LIŽBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut
i prenosi mi zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,
što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im život baš ništa nije dao,
pa šapću „ñao, ñao, ñao“
i naše „ne, ne“.
Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.
FINISTÈRE i njen stas,
brak, poljupci, bura što je tako silna bila,
priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,
dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.
Pa krešti njino „ombre, ombre“. –
i naš „grob“ i „mrak“.
Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dušu, koplje i ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.
ŽIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenutci, šapat u Kini,
što sapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.
Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
Grlim još jednom, na Tvoj kamen strmi,
i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom.
Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.
A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,
to ime će biti poslednji šapat moj.

Jedno vreme bih svako veče legao da spavam uz Lament; jeste, izuzetna je.

„Koliko, koliko još moram da budem ovde
Zatočen medju ovim sumornim predgradjima
Prostačkog duha? Gde god sada pogledam
Pomaljaju se crne ruševine moga života
Toliko sam godina ovde bio
Trošio i rasipao, i ništa nisam stekao.
Nema nove zemlje, prijatelju, nema
Novog mora, jer grad će te pratiti,
Lutaćeš istim ulicama bez kraja,
Ista duhovna predgradja klize iz mladosti
U starost,
Najzad pobele u istoj kući – grad je kavez.
Nema drugih mesta, uvek ovo
Tvoje zemaljsko pristanište, i ne postoji brod
Kojim bi pobegao od samog sebe.
Zar ne vidiš
Da baš kao što si upropastio svoj život
Na ovom jednom parčetu zemlje
Tako si upropastio sada
Njegovu vrednost svuda – po čitavoj zemlji“?
Iz Aleksandrijskog kvarteta

Sebicno je voleti samo jednu zenu, to znaci da zaboravljas na sve ostale kojima je potrebna tvoja ljubav i zastita...

..."Spram šalitrene i kamene večeri
opremljene nevidljivim britvama
jedan crveni neodgonetljivi rukopis
ispisuješ na mojoj koži i te rane
prekrivaju me kao odelo od plamena,
gorim ne sagorevajući, tražim vode
a u tvojim očima nema vode, ima kamenja,
a tvoje grudi, tvoja utroba, tvoja bedra
od kamena su, tvoja usta mirišu na prašinu,
tvoja usta mirišu na zatrovano vreme,
tvoje telo miriše na jamu bez izlaza,
uski prolaz ogledalâ koja ponavljaju
oči žednika, nogostup
koji se vraća uvek tački polaska,
i ti me vodiš slepog za ruku
tim tvrdokornim salama
prema središtu kruga i uspravljaš se
kao sjaj koji se ledi u sveću,
kao svetlost koja ume da zdere, očaravajuća,
kao gubilište za osuđenika,
osetljiv kao bič i stasit
kao oružje mesečevo blizanče,
dok tvoje naoštrene reči kopaju
moje grudi i pustoše ih i prazne,
otimaš mi jednu po jednu uspomenu,
zaboravio sam svoje ime, moji prijatelji
među svinjama grokću ili se kvare
dok ih sunce jede u provaliji".

Iz zbirke "Himna medju ruševinama" Oktavia Paza

DESANKA MAKSIMOVIĆ – U proleće

U proleće
dok se raduješ prvom listu na grabu,
dok pogledom pratiš pticu laku
što pod nebesa ode pravo,
misli o izmaku
mladosti i sveta
naiđu naglo, vrtoglavo.

Obuzima te osećanje,
moglo bi se zvati i tuga,
kad se srce ne bi radovalo
što će i taj pljusak munjeviti,
i ta duga,
proplanak cvetni,
maslačak, ljutići,
biti isti takvi, istovetni,
kada ti tuda ne mogneš ići.

Nizaće se lanci crvenih buba
kao davno
u travnoj porti brankovinskoj,
oko lipovih žila;
u cvetu, rumenoj čaši vinskoj,
dva stvorenjca će se zagrliti,
kao sad što su se zagrlila.

U zeleno nebo
pretvaraće maslačak livadu ranu,
u bilu će mu teći sunce,
neće znati šta će sa zlatom trava.
Kao na nebu belo runce,
kao maslačka zrele krune,
tuga mi srce razvejava.

Da mi je samo posle sto leta,
posle stotinu leta samo,
doći u onaj zakutak sveta,
da se radujem opet
klici i kaplji, kamičku riđem,
da se opijem svačim,
da zaljubljene zaobiđem,
mrava na stazi prekoračim.

Ne krijte se od mene,
zaljubljeni,
ruke spletene ne rasplićite,
ne rastavljajte žedne zene;
i ja sam niza te staze vite,
pokraj paprati,
išla, a rojili se oko mene
vreli šapati.

Ne krijte se od mene,
zaljubljeni,
ostanite kao da ste sreli
pticu u žbunu,
oblak koji po nebu pliva,
jutros i ja spadam
u ta stvorenja nezlobiva.

Ptico, ne beži,
i ja hoću
jutros da pevam o tom što i ti,
o svetloj daljini,
o zvezdi, nebeskoj jagorčevini;
i ja tražim jutros samoću,
u mladoj šumi bogaz skroviti.

I na mene nailazi poplava sete,
slađe od slasti,
i meni se sviđa pepeljasti
pevač na grani,
jasno mu i ja čujem srdašce:
bije li, bije.
I meni se sviđa, lepši od bašte,
Suncem obasjan vidik Srbije.

Obuzima me osećanje
velikoj nekoj radosti slično;
moglo bi se zvati rodoljublje,
da nije u njemu sve tako lično,
da se ne vezuje tako snažno
za svaku sitnicu,
biljku, kamičak, neznanu priču.

Penje se penje radosna vatra
I celo srce obuzima,
misliš ovako topla sunca
nema ni Sumatra,
nema ni stepa te rosne trave,
ni kolibri nemaju perje svetlo
što žuna ima.

Da mi je doći posle sto leta
i pogledati
kako s proleća cveće cvati,
kako duga
zaljubljeno oko brega ruku ovi;
da mi je znati
kakvi će biti ljudi novi,
kako će se životu radovati.

U proleće
kad pupoljak stane da prska,
kad se trava zagrcne rosom,
pesnika što stari zgrabi tuga;
ali tuga kojoj tuđa proleća
nisu mrska,
već žudno gleda sunčanom kosom
po svetu bilja
i blagosilja.

I kada mene ne bude bilo,
neka me opet cveće zameće
u plodove,
i neka peva zeba,
nek na sastanak Sunce zove,
nek prska pupoljak mladog neba.

Dok je proleća,
nek i pesama bude o njemu;
neka se peva o brezi, klenu,
potoku što srebrom dolinu proši,
o jutru vatrenu
i o oblaku kišonoši.

Dok je žena pesnika,
nek se u proleće peva o ljubavi,
o srcu što ga, kao plod granu,
ona polomi, do zemlje povi.
Neka niču ti topli stihovi
Kao proleće goluždravi.

Dok nam je zemlje,
dok je njenih zelenih griva,
zlatnih nedara,
hrabrosti njene gordih plima,
neka je pesnik u stih saliva,
nek večno o njoj pesama ima.

O, da mi je posle stotinu leta,
kada na srcu već nikne zova,
moći čuti
o proleću i otadžbini,
njenoj vedrini,
budućih pesnika stih nadahnuti.

Kristalno more, pesak, usamljeno, tropsko ostrvo... I neka devojčica, slatka k'o lubenica

Stratimire možeš od toga da sastaviš haiku pesmu, nije jednostavno (mada danas imaš i moderni haiku, koji ti daje više slobode) ali bi moglo ispasti odlično.

https://www.youtube.com/watch?v=-rumi_Ugomc

...i odmah vidi se...opet je bio grub...njegovi otisci...po njenom telu su...ne izlazi napolje...u 4 zida je...samo za tvoje oči...ona skida se...
youtube.com/watch?v=xWE2bAGPeGU

Remek - delo https://www.youtube.com/watch?v=3wVTmlD86a8&ab_channel=Tamino

Melky kenja mi se od ovoga Melky ne može se slušati duže od par sekundi

Računao sam svoje godine i otkrio da mi je ostalo manje vremena za život od onog koji sam proživeo dosad.

Osećam se kao dete koje je dobilo kutiju slatkiša, prve je pojelo sa zadovoljstvom, ali kad je videlo da ih je ostalo još malo, počelo ih je jesti sa posebnom pažnjom i uživati u svakom zalogaju.

Nemam više vremena za beskonačne konferencije u kojima se govori o statutima, pravilima, procedurama i unutrašnjim odredbama, znajući da ništa od toga neće biti postignuto.

Nemam više vremena da podnosim apsurdne ljude koji, uprkos poodmaklim godinama, još nisu odrasli.

Nemam više vremena da se borim sa neostvarenim. Ne želim da budem na skupovima gde se ego naduvava.

Ne mogu da trpim manipulatore i oportuniste. Nerviraju me zavidni ljudi koji pokušavaju da diskredituju sposobne da bi osvojili njihove pozicije, talente i dostignuća.

Moje vreme je prekratko da bih raspravljao o naslovima. Želim sadržaj, supstancu, mojoj duši se žuri.

Nije ostalo još puno slatkiša u kutiji.

Želim da provedem život sa ljudima koje krasi istinska čovečnost. Ljudima, koji umeju da se smeju vlastitim greškama. Ljudima koji razumeju svoje predodređenje i ne kriju se od svojih dužnosti. Onima koji brane ljudsko dostojanstvo i žele samo da budu na strani istine, pravde i pravednosti. To je ono što život čini vrednim življenja.

Želim da budem okružen ljudima koji znaju kako da dodirnu srce drugih ljudi. Ljudima koje su teški udarci u životu naučili da odrastu i sačuvaju nežne dodire duše.

Da, žuri mi se. Žuri mi se da živim tim intenzitetom koju samo zrelost može dati.

Ne želim uzalud da potrošim više ni jedan slatkiš koji mi je preostao. Siguran sam da su još slađi od onih koje sam već pojeo.

Moj cilj je doći do kraja u miru sa sobom, sa mojim bližnjima i mojom savešću.

Imamo dva života i onaj drugi počinje u trenutku kad shvatiš da je život samo jedan.

(Mariju đi Andrađi (Mário de Andrade), 1893-1945, pesnik, pisac, esejista i muzikolog, jedan od osnivača brazilskog modernizma)

https://www.youtube.com/watch?v=u9kbvQwWwmw

Đi Andrađi?

Totali Irelevanći, izmočam ti se u usta, uh jebem li ti sve, uh uh

Vise ne pisem poeziju, ali se nadam nekoj kvalitetnoj i energicnoj jebacini, makar na kratko, makar bez emocija, da je pustim da se usunja pod okriljem noci, ako zeli i ako joj trebam... Ne trazim nista zauzvrat, osim da se od mene ne trazi ljubav. Ljubav nije za plastiku... Ali mom revolveru, ljubav ni ne treba. Treba mu samo vrela i vlazna picka, da me baci u pozudu i strast, dok u dubini svoje duse, ostajem kaludjer, veran jedino Bogu, i od Boga jedino i voljen.

1

Kad noću dišeš, ja u polutami
Osećam kako tišina svetluca,
Dok slušam kako pored uzglavlja mi
Na slepom oku tvoje bilo kuca;
I tek u zoru kapke takne san mi,
Kad tvoj se tanji od blizine sunca:
Već godinama u sinkopi snimo,
A naša ljubav stari kao vino.

2

Ja usnem pored tebe tek kad zora
Zapara noktom dno neba kroz grane —
Pa znam kad sanjaš, znam i kakav san je,
Da li paslika vrta ili mora.
I tako čitam noćno putovanje
Na licu voljenome, još bez bora:
Da putovanje svede ujutro se
U trag na jastuku i miris kose.

3

Kada te pitam šta si snila noćas,
Kažeš da ne znaš, ili se nasmešiš;
Da l zbilja snito zaboraviš očas,
Il zagonetku ne želiš da rešiš?
Možda je bila pustoš i hladnoća,
Pa zaboravom namernim se tešiš:
Da mi je da ti mesto pesme ove
Napišem čitak sinopsis za snove!

4

Već godinama znam da nestajemo
3ajedno: tako pisah još u dane
Kad vreme beše val sa slanom penom
Mladosti, svetlom strašću usijane;
Sada sve više znam da nestaćemo
Kao dva pozna ploda s iste grane,
Koje zajedno strese krajem dana
Odlučna, blaga ruka baštovana.

5

Da li osećaš ovo ubrzanje:
To prostori se sabiru u nama
Ko med u saće; daljine se tanje
Kao folija: iza nje je tama
I vrv od zvezda neznanih, postanje
Nesagledanog, crno usijanje —
A s ove strane stanjene folije
Pozno proleće. I magnolije.

6

U disanje si moje upevana
Ko molitva u obred. Tobom dišem.
U rukopisu mom si upisana
Između svakog slova koje pišem.
Izuzmi sebe iz bilo kog dana,
I ja ću biti izvesnosti lišen —
A to su dani koje i ne brojim,
Jer ne znam da li u njima postojim.

7

Jednom, kad dugo bila si na putu
Po nekom podneblju što nije tvoje,
A nisam znao pravac ni maršrutu,
Ni šta ti na tom putu pisano je,
Kada po dan bi stao u minutu,
Kad morao sam da volim za dvoje,
Uvežbao sam vrhovnu veštinu:
Strpljenje. Neki u toj vežbi ginu.

8

Linije sveta vidljivog i inog
Svetlucaju mi u tvojoj auri;
u svetu izvan tebe ja sam inok
U isposnici, leptir u čauri.
U jednačini sveta mi smo binom:
To nije reko Petrarka Lauri,
No matrica je ista. Isti pokret.
Govor duše s dušom, kako reče Sokrat.

9

Mi smo dve žiže u jednoj elipsi
Što nepoznatom telu je putanja;
Je li to zvezda? Il svetlost što misli
Svoju težinu tokom putovanja?
Mi smo dve žiže u jednoj elipsi
Zbližene tačnom merom odstojanja
Koje u svemu odgovara crti
Što spaja žiže ljubavi i smrti.

10

Kad noću dišeš pored uzglavlja mi
Ja slušam spori pokret zodijaka
Nad ravnim krovom, glasove u tami
Što boji prostor između dva znaka;
Najbliži svetu onda kad smo sami,
Kad duša sveta šapuće iz mraka,
Učimo mudrost druženja s tišinom —
I ljubav naša stari kao vino.

jebote, Melkijades još...ko je beše pričao da je on umro?

el dobio topa zakljuceno il se profa smilovao sta kaze legenda?

Dobio je ovakav komentar:

"Ovakav rad na pismenom ispitu iz matematike nije uobičajen.
Zbog toga nema potrebe ocenjivati ili komentarisati."

kakav šeret

smoleman bi ovakve rusio na keca

Eee moj balaševiću, vazda te drugi cijene vise od tvojih i ovo je jova kopirao sa klixa toliko o tome, ripcina legendo

Nadam se da gori u paklu smrad

auuuu jovo oklagijatore sram te bilo za ovaj plag

https://www.youtube.com/watch?v=3CJTQ6EP1xY

"Bildung 2.0" - by ChatGPT

(po motivima Jovana Jovanovića Zmaja)

Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek,
sede mladi u kafiću,
ona „fancy“, a on „woke“.

„Wait a sec, al' daj da snimim
reels za Insta, ide feed!“
„Jao, slušaj novi remix,
baš je chill, totalno lit!“

On po stolu prstom lupa,
dok mu zvoni Apple Watch,
(šteta što mu beatbox frend
nije stig'o iz Soč).

Još je jedan snap poslao
dok je njoj k'o usput rek':
„Ti si prava art soul queen!“
„Merci beacoup, moj dečko fleek!“

Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek.
Shvatili su duh vremena —
ona j' „fancy“, a on „woke“.

Smej'o sam se da ne plačem,
gledajući selfie grad,
gledajući TikTok sokak,
gledajući Novi Sad.

Klonem uz klonazepam

Na jastuku muka se tiho sklanja,
u venama sporo umire strava,
kao da duša kroz prste isplava,
dok čelo hladi senka neznanja.

Bez borbe sada kapci se spuštaju,
u glavi jeka, ni misli nema,
soba bez zvuka, bez boja, bez šema,
ni osećaji više ne puštaju.

Tableta šušti, um stane, plovi,
po telu meko razliva sena,
polako gasne i bol i scena,
ostajem nepokretan, gotov, novi.

Klonazepam me bez reči steže,
u sobi muk, i senke se šire,
misli u krug, al’ nigde ne vire,
a kapak zadnji sam nad sobom veže.

O pope
Ćao ćao direktore

Večno sedamnaest
U grudima nosim zvezdanu tišinu,

Dok tvoj dah prolazi kroz moje vene.

U tebi prepoznajem sudbinu,

Ko u plamenu senke izgubljene.

Na koži mi vreme ruke ne spušta,

Jer s tobom se minuti ne broje.

Ti si mi misao kad srce pušta,

Kao reke što u se’ nebo kroje.

Koraci tvoji u meni odzvanjaju,

Kao pesma što svemir pamti sama.

U tvom glasu svetovi ustaju,

Noći su iskre kao da nije tama.

Nek večnost zauvek bude bez kraja,

Bez juče i sutra, bez bola, straha.

Ti i ja, dva daha istoga sjaja —

U svetu gde ljubav uzima maha.

Spava mi se, to je glavno.
Da mi se ne spava, sad bi ja mudrovao.
Ovako samo blejim.

U kafani sjedim staroj,
matoroj, tradicionalnoj,
u jedinoj pravoj kafani u gradu.

Za stolom do mene neko društvo priča.
Spominju grupnu terapiju.

Za drugim stolom, usamljeni pijanac,
sa konobaricom sjedi, pije i puši.
Komentarišu utakmicu neku.

Konbarica kaže da je odmah znala da će Fenerbahče pobijediti.

Ja sjedim sam i blejim u ekran.
Kao što sam blejao i dok nisam ovdje došao.
Jedina je razlika što sad i pijem.
Al sam za tehnologiju jednako vezan.

Romantizujem činjenicu da kao pišem neku pjesmu. Tripam da sam boem.

Čekam da mi pivo da inspiraciju da postavim neko ludo pitanje vještačkoj inteligenciji. Zasad slabo to ide.

Ti si ti…

E moj sine,
to što ti ne bi zgazio mrava,
to ti ne daje prava
da veruješ da drugi ne bi,
možeš da sudiš samo o sebi.
Gazi se ljubav, reč i sve sveto...
Ubiše vuka, najjaču zver iz šume
i krhku srnu,
uzalud nedužne oči joj crne
pitaše: - Zašto...?
Zbog čega,
zar ispod plavetnog neba
nema mesta za sve?
E moj sine,
to što ti ne bi mrava zgazio,
što reč bi merio, na svaku pazio,
što ne bi na zver... što ne bi na srne...
zar da te prate te oči crne
i tišinom pitaju: -Zašto...?
Zbog čega,
kad znaš da ispod plavetnog neba
mesta ima za sve?
To sine, tvoj je put,
nemoj da si ogorčen, ljut
i pun tuge...
Nemoj, nemoj po sebi da
meriš druge...
Što oni ne bi, ti možda bi,
jer, oni su oni, a ti si ti!
Svoj korak meri, ima ko vidi…
U ogledalu taj nek se ne stidi
i mirno spavaj,
nek ti u duši nemir ne vri,
jer oni su oni, a ti si ti…
Danijela Belić

Nad Londonom neće biti kiše

Svet se suviše izmenio

Nad Londonom neće biti kiše

Magla će se ukloniti

s prestonicâ

mraka

Očekuje se poboljšanje

zdravlja

opšta ofanziva

protiv

raka

Kitovi će postati

domaća stoka

probrani i obeleženi

hraniće se

u stadima

Nestaće 90%

porokâ

Godišnji odmor

na mesecu

u dubokim

hotelima

Ljudi će suvereno vladati

svojim noćima

Sovjetski građani će

iz mora dobijati

sve sirovine

Roboti će sedeti

u ministarskim

foteljama

Strasbourg, 1963 - Danilo Kiš

Онамо ’намо
Никола I Петровић Његош

Онамо, 'намо... за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.

Онамо, 'намо... да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ'!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ'.

Онамо, 'намо... са развалина
дворова царских врагу ћу рећ':
„С огњишта милог бјежи ми, куго,
зајам ти морам враћати већ'!“

Онамо, 'намо... за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.

Онамо, 'намо... за брда она,
гдје небо плаво савија свод;
на српска поља, на поља бојна,
онамо, браћо, спремајмо ход!

Онамо, 'намо... за брда она
погажен коњ'ма кликује Југ:
„У помоћ, дјецо, у помоћ, синци,
светит' ме старца - свет вам је дуг!“

Онамо, 'намо... сабљи за стара
његова ребра да тупим рез
по турским ребрим'; да б'једној раји
њом истом с руку рес'јецам вез!

Онамо, 'намо... за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.
Извор

Српска земља црна гора: Онамо 'намо

Јавно власништво

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола I Петровић Његош, умро 1921, пре 104 године.
Категорије:

ЈВ-старост
Патриотске песме Књажевина Црна Гора Краљевина Црна Гора Н икола I Петровић Његош Родољубиве песме