Koje su vaše omiljene pesme? Koja su po vama najbolja poetska dela ikad napisana? Trenutno sam impresioniran Jesenjinom. Volim i Šantića, Prevera... Savetujem vam da pročitate biografiju Sergeja Jesenjina. Izuzetan čovek
Poezija
Umetnost836 odgovora· poslednji 16. feb 2026.
Rudyard Kipling (1865 - 1936)- Ako Možeš
Ako možeš da sačuvaš prisebnu glavu,
kada svi oko tebe gube svoju,
i okrivljuju te za to,
Ako možeš da veruješ sebi,
kada svi u tebe sumnjaju,
i sam pridodaješ njihovim sumnjama,
Ako možeš da čekaš,
a da ti ne dosadi čekanje,
ili ako si prevaren,
da sam ne varaš,
ili ako si omrznut,
da sam ne mrziš,
a da pri tom ne izgledaš
predobar ili premudar,
Ako možeš da sanjariš,
a da snovi ne ovladaju tobom,
Ako možeš da maštaš,
a da ti maštanje ne bude cilj,
Ako možeš da se suočiš
sa uspehom i neuspehom,
i smatraš te dve varke
kao da su potpuno iste,
Ako možeš da podneseš
da istinu koju si rekao
izvrnu nitkovi,
kako bi od nje napravili
zamku za budale,
ili da posmatraš propast onoga
čemu si posvetio sav život,
i da pogrbljen,
sa dotrajalim alatom
opet novo stvaraš,
ako možeš da prisiliš svoje srce,
nerve i tetive,
da te služe dugo
i ako si ih nemilice trošio,
i da izdržiš
kada nema nišega više u tebi
sem volje
koja ti dovikuje
ISTRAJ
Ako možeš da razgovaraš
sa nižima od sebe
i ne istakneš svoju superiornost,
ili da u društvu sa višima
od sebe
sačuvaš svoje dostojanstvo,
Ako ni prijatelj, ni neprijatelj
ne mogu da te uvrede,
Ako te svi cene,
ali ne previše,
Ako možeš da ispuniš
jedan minut sadržajem
koji traje šezdeset sekundi,
tvoja je zemlja
i sve što je na njoj,
i iznad svega,
bićeš ČOVEK,
PRIJATELJU MOJ.
Možda spava
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec a se kreće u umrlu noć,
U snu svome nisam znao za buđenja moć.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu očin neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća
Što me gleda, što mi kaže, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.
Možda spava sa očima iznad svakog zla.
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.
Vladislav Petković Dis
УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ…
Уби ме прејака реч. Не стигох да се склоним.
Рече је она јутрос, уз славујеву песму.
Сад неку тугу тешку из себе залуд гоним,
То њено збогом беше премного и за чесму.
МОЈИХ МУЦАВИХ РЕЧИ И БОЛНОГ ПОНИЖЕЊА…
И пуче реч као бич, фијуком за сва времена,
Док се још нечем надах, док бејах сав са собом.
Сад сам нико и ништа – сам себи своја сена,
Осушен бор на хриди пред ветровитим добом.
УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ, УМРЕШЕ СНОВИЂЕЊА…
Не рече ко је кривац за тај метак од речи,
Некуда одскакута, сва гипка као срна…
У мени прошло време као парастос јечи,
А негде испред ока мота се коса црна.
И ОКО, БАДЕМ ЗРЕЛИ, НАДОШЛО ЗА ВОЉЕЊА…
Можда ћу доћи себи када побегну ласте,
Кад лето заборавим и сав у јесен одем.
Кад лепо што је, заспи, а ноћ почне да расте
У мени и за мене, кад мрак оком убодем…
УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ, УМРЕШЕ СНОВИЂЕЊА…
У тој ћу ноћи и ја са својим сном умрети,
Кунући оно збогом што га изрече она.
А није добро ником свом болу да се свети,
Нека све иде Небу, нек’ суди Васиона…
УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ, УМРЕШЕ СВА ВОЉЕЊА…
Бранко Миљковић
Јес!
Zeleno volim te zeleno
Zeleno, volim te, zeleno.
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.
Opasana senkom
ona sanja na verandi,
zelene puti, kose zelene,
sa ochima od hladnog srebra.
Zeleno, volim te, zeleno!
Pod lunom Cigankom
stvari pilje u nju
a ona ih ne vidi.
Zeleno, volim te, zeleno!
Velike zvezde od inja
dolaze sa ribom senke
shto otvara put zori.
Smokva trlja vetar
korom svojih grana,
a breg, machak lupezh,
jezhi svoje ljute agave.
Ali ko ce doci? I odakle?
Ona cheka na balkonu,
zelene puti, kose zelene,
sanjajuci gorko more.
-Kume, dacu ti
konja za kucu,
sedlo za njeno ogledalo,
nozh za njen ogrtach.
Kume, dolazim krvareci
iz Kabrinih klanaca.
-Kad bih mogao, mladicu,
lako bi se nagodili.
Ali ja vishe nisam ja
niti je moj dom vishe moj.
Kume, hocu da umrem
pristojno u svojoj postelji
od chelika i, ako je moguce,
sa holandskim charshavima...
Zar ne vidish moju ranu
od grudi do grla?
-Trista crnih ruzha
pokrivaju tvoj beli grudnjak.
Krv ti vri i mirishe
oko pojasa.
Ali ja vishe nisam ja
niti je moj dom vishe moj.
-Pusti me bar
na visoke verande,
pusti me da se popnem! Pusti me
na zelene verande.
Verandice mesecheve,
gde kaplje voda.
Vec se penju dva kuma
na visoke verande.
Ostavljajuci trag krvi.
Ostavljajuci trag suza.
Drhtali su krovovi,
fenjerchici od lima.
Hiljadu staklenih defova
ranjavalo je zoru.
Zeleno, volim te, zeleno!
Zelen vetar, zelene grane.
Dva kuma su se popela.
Shirok vetar ostavljao je
u ustima chudan ukus
zhuchi, mentola i bosiljka.
-Kume, gde je, reci mi,
gde je tvoje gorko devojche?
-Koliko puta te je chekala
svezha lica, crne kose,
na toj zelenoj verandi.
Nad ogledalom bunara
Ciganka se njiha.
Zelene puti, kose zelene,
sa ochima od hladnog srebra.
Mesechev stalaktit od leda
drzhi je nad vodom.
Noc je postala intimna
kao mali trg.
Pijani su zhandari
lupali na vrata.
Zeleno, volim te, zeleno!
Zelene vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.
ove zadnje 3 su iz citanke za 3. srednje, jelda?
Моја читанка је већ давно изгорела. Можда. Сад ме асоцираше ова зелена слова на чету за Лорку
Bezimena - Svetozar Lavida
Kad bi krajolik bježao
Kao Srna što sada bježi
Lakše bi mi bilo ponekad
Pucati u prazno
U šumu oko sebe
U bol
U Stvarnost
I izađe mali Rak
Obasjao se suncem
I tu prestade
Na kamenju
Neka ruka ga uhvati
Ne osjeti mali Rak kako je veliki biti
I ne zna šta je Život
Došao je kasno
Uvukao se u krevet
Dvoje ljudi dišu
Draga, ulovio sam Srnu
Vidio sam Suzu u njenom oku
Suze Srne
I malog Raka sam donio
Našem Sinu da se igra
Još kad bi On bio tu
Da ga vidi
A Rak neće preživjeti do njegovog povratka
Šteta
Jedemo strvine
Ubijamo Živote iz potrebe
Srne to znaju pa se
Plaše
Veće smo životinje od
Životinja divljih
Prestani već jednom
Želim da spavam
Hoću Mir pa makar po noći
Draga, Mir je danas nemoguć
Ubili smo ga
Mir je mrtav
Ćuti i spavaj
Krećemo sutra u Grad
Lisice su mi dosadile
Životinje se plaše
Idemo Kući
Песма момака из Крњаче, непрејебива. Ставих на профил колико објашњава!
ЖИВИМ У КРЊАЧИ
У ЗЕМЉИ КЛОШАРА
ПУШИМ И ПИЈЕМ
И ВОЛИМ ДА СЕ БИЈЕМ
А У ЗЕМЉИ КЛОШАРА
НАШЕ СУ ДЕВОЈКЕ
СВЕ САМЕ КУРВИЦЕ
СЕДЕ У БАРУ
И ПУШЕ НАМ КАРУ
А У ЗЕМЉИ КЛОШАРА!
Irska molitva
Nađi vremena za rad.
Rad je cena uspeha.
Nađi vremena za razmišljanje.
Razmišljanje je ključ moći.
Nađi vremena za igru.
Igra je tajna večite mladosti.
Nađi vremena za čitanje.
Čitanje je osnova mudrosti.
Nađi vremena za ljubaznost.
Ljubaznost otvara put ka sreći.
Nađi vremena da voliš i da budeš voljen.
Ljubav je privilegija bogova.
Nađi vremena da se osvrneš oko sebe.
U samoživosti je dan suviše kratak.
Nađi vremena za smeh.
Smeh je muzika duše.
Kelti, objašnjavaju.
AKO
Ako mozes da vidis
unisteno delo svoga zivota,
i bez jedne reci da ga ponovo gradis,
ili da bez uzdaha ili protesta,
podneses gubitak onoga sto si dugo tekao;
ako mozes da budes zaljubljen, ali ne i lud od ljubavi,
ako mozes da budes jak, a da ipak ostanes nezan,
da ne mrzis one koji tebe mrze,
a da se ipak boris i branis;
ako mozes da slusas kako tvoje reci
izvrcu nevaljalci, da razdraze glupake,
i da cujes kako luda usta o tebi lazu,
a da sam ne kazes ni jednu laz;
ako mozes da sacuvas dostojanstvo i slavu,
ako mozes da budes skroman,
iako si savetodavac kraljeva,
ako mozes da volis svoje prijatelje kao bracu,
a da ti ni jedan ne bude sve i svja;
ako znas da razmisljas, da posmatras i upoznajes,
a da nikad ne postanes skeptik ni rusilac,
ako znas da sanjaris, a da ti san ne bude gospodar,
da mastas, a da ne budes samo mastar;
ako mozes da budes cvrst, ali nikad divalj,
ako mozes da budes dobar,
ako mozes da budes pametan,
a da nisi cistunac i sitnicar;
ako mozes da zadobijes pobedu posle poraza,
a da te dve varke podjednako primis,
ako mozes da sacuvas hrabrost i glavu,
kad je svi ostali izgube.
Tada ce sreca i pobeda
biti zauvek tvoji poslusni robovi,
i ono sto vise vredi nego slava:
Bices Covek Sine moj!
Kipling...Na veliku žalost ovu pesmu sada koriste i kada nije potrebno.
MODERATO CANTABILE – Arsen Dedic
Rijeka donosi jesen
Dugo umire grad
I u nama toliko ljeta
Mi smo sirocad svijeta
Reci, da li ces nocas
Moci ostavit sve
Svoju kucu, navike, ljude
I poci, a ne znati gdje?
Neka svi mrznjom isprate nas
Ali, draga, zivot ceka, sad je cas.
Citav svijet bit ce nas novi dom
Neka kazu: "Avantura je to!"
Nikad zaliti neces
Svoje stvari, ime, ni grad
I u hladnoj sobi hotela
Bit ces slobodna sad.
Neka svi mrznjom isprate nas
Ali, draga, zivot ceka, sad je cas!
Citav svijet bit ce nas novi dom
Neka kazu: "Avantura je to!"
Duga, ocajna kisa
Magla zastire zrak
Nekim putem, tijesno kroz jesen,
Nas ce odvesti vlak.
Good weather
is like
good women--
it doesn't always happen
and when it does
it doesn't
always last.
man is
more stable:
if he's bad
there's more chance
he'll stay that way,
or if he's good
he might hang
on,
but a woman
is changed
by
children
age
diet
conversation
sex
the moon
the absence or
presence of sun
or good times.
a woman must be nursed
into subsistence
by love
here a man can become
stronger
by being hated.
Jesenjin, Šantić... setiću se posle.
Vilijem Blejk, F.G.Lorka, Majakovski, Leonard Koen, Dis.
Od pesama, Čovek peva posle rata.
Ставите и неку песму. Не могу да изменим уводни пост.
Грегори Корсо
Јесење јутро у Шококу-ји
Синоћ сам посматрао Плејаде
Дах се видео на месечини
Горка успомена попут испљувка
Зачепила ми је грло.
Размотао сам врећу за спавање
Преко асура на веранди
Под густим јесењим звездама.
У сну си се појавила
(Три пута за девет година)
Бесна, хладна, и с оптужбама:
Пробудио сам се посрамљен и љут:
Бесмислени ратови срца.
Скоро ће јутро. Венера и Јупитер.
Први пут их
Видим тако близу.
Аве Сербие
Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.
Још си уз нас, света мајко, коју муче;
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.
Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.
Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала -
Мученик и херој, кап сузе и крви.
Ти си знак на небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.
Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.
Do not go gentle into that good night
Do not go gentle into that good night,
Old age should burn and rave at close of day;
Rage, rage against the dying of the light.
Though wise men at their end know dark is right,
Because their words had forked no lightning they
Do not go gentle into that good night.
Good men, the last wave by, crying how bright
Their frail deeds might have danced in a green bay,
Rage, rage against the dying of the light.
Wild men who caught and sang the sun in flight,
And learn, too late, they grieve it on its way,
Do not go gentle into that good night.
Grave men, near death, who see with blinding sight
Blind eyes could blaze like meteors and be gay,
Rage, rage against the dying of the light.
And you, my father, there on the sad height,
Curse, bless, me now with your fierce tears, I pray.
Do not go gentle into that good night.
Rage, rage against the dying of the light.
Dylan Thomas
your life is your life
don’t let it be clubbed into dank submission.
be on the watch.
there are ways out.
there is a light somewhere.
it may not be much light but
it beats the darkness.
be on the watch.
the gods will offer you chances.
know them.
take them.
you can’t beat death but
you can beat death in life, sometimes.
and the more often you learn to do it,
the more light there will be.
your life is your life.
know it while you have it.
you are marvelous
the gods wait to delight
in you.
Charles Bukowski
Piše l' ko od vas poeziju ?
el dobio topa zakljuceno il se profa smilovao sta kaze legenda?
Dobio je ovakav komentar:
"Ovakav rad na pismenom ispitu iz matematike nije uobičajen.
Zbog toga nema potrebe ocenjivati ili komentarisati."
kakav šeret
smoleman bi ovakve rusio na keca
Eee moj balaševiću, vazda te drugi cijene vise od tvojih i ovo je jova kopirao sa klixa toliko o tome, ripcina legendo
Nadam se da gori u paklu smrad
auuuu jovo oklagijatore sram te bilo za ovaj plag
inace ova balasevica porodica postaje gora od raznorazne jokiceve brace ili kojekakvih srkija po ponasanju
sad gledaju sve da odrade nebil uzeli neke dodatne pare, dobro je ciganj Balasz drzao stvari pod kontrolom dok je bio ziv
"Bildung 2.0" - by ChatGPT
(po motivima Jovana Jovanovića Zmaja)
Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek,
sede mladi u kafiću,
ona „fancy“, a on „woke“.
„Wait a sec, al' daj da snimim
reels za Insta, ide feed!“
„Jao, slušaj novi remix,
baš je chill, totalno lit!“
On po stolu prstom lupa,
dok mu zvoni Apple Watch,
(šteta što mu beatbox frend
nije stig'o iz Soč).
Još je jedan snap poslao
dok je njoj k'o usput rek':
„Ti si prava art soul queen!“
„Merci beacoup, moj dečko fleek!“
Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek.
Shvatili su duh vremena —
ona j' „fancy“, a on „woke“.
Smej'o sam se da ne plačem,
gledajući selfie grad,
gledajući TikTok sokak,
gledajući Novi Sad.
Još jedna verzija:
"Flex" by ChatGPT
(slobodna adaptacija pesme "Bildung" za 21. vek)
Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek,
sede mladi kraj betona —
ona „bad“, a on „stek“.
„Brate, snimi, nova felna,
'ladno stala pored džipa!“
„Pusti ovu iz blokova,
brate, real talk, nema klipa.“
Na stolu su „Gucci“ čaše,
tag se sjaji: #highlife,
dok u džepu minus cvili
na tri banke, leasing, Wi-Fi.
Ona sanja „Dubai winter“,
on „Rolex“ za rođendan,
a stan im je tetkin stari
na kredit i zajam dan.
I za stolom pored cveta
selfie-smokva, story-glam,
dok konobar s platom bednom
nosi šmek i pravi šarm.
Dušanova dva potomka
dvadesetprvi slave vek.
Oni jure flex i keš,
ali grize stvarni trek.
Smej'o sam se da ne plačem,
gledajući beogradski sjaj,
gledajući tržni centar,
gledajući tihi kraj.
You Can Face Reality
What is true is already so.
Owning up to it doesn’t make it worse.
Not being open about it doesn’t make it go away.
And because it’s true, it is what is there to be interacted with.
Anything untrue isn’t there to be lived.
People can stand what is true,
for they are already enduring it.
—Eugene Gendlin
Klonem uz klonazepam
Na jastuku muka se tiho sklanja,
u venama sporo umire strava,
kao da duša kroz prste isplava,
dok čelo hladi senka neznanja.
Bez borbe sada kapci se spuštaju,
u glavi jeka, ni misli nema,
soba bez zvuka, bez boja, bez šema,
ni osećaji više ne puštaju.
Tableta šušti, um stane, plovi,
po telu meko razliva sena,
polako gasne i bol i scena,
ostajem nepokretan, gotov, novi.
Klonazepam me bez reči steže,
u sobi muk, i senke se šire,
misli u krug, al’ nigde ne vire,
a kapak zadnji sam nad sobom veže.
O pope
Ćao ćao direktore
Večno sedamnaest
U grudima nosim zvezdanu tišinu,
Dok tvoj dah prolazi kroz moje vene.
U tebi prepoznajem sudbinu,
Ko u plamenu senke izgubljene.
Na koži mi vreme ruke ne spušta,
Jer s tobom se minuti ne broje.
Ti si mi misao kad srce pušta,
Kao reke što u se’ nebo kroje.
Koraci tvoji u meni odzvanjaju,
Kao pesma što svemir pamti sama.
U tvom glasu svetovi ustaju,
Noći su iskre kao da nije tama.
Nek večnost zauvek bude bez kraja,
Bez juče i sutra, bez bola, straha.
Ti i ja, dva daha istoga sjaja —
U svetu gde ljubav uzima maha.
Spava mi se, to je glavno.
Da mi se ne spava, sad bi ja mudrovao.
Ovako samo blejim.
U kafani sjedim staroj,
matoroj, tradicionalnoj,
u jedinoj pravoj kafani u gradu.
Za stolom do mene neko društvo priča.
Spominju grupnu terapiju.
Za drugim stolom, usamljeni pijanac,
sa konobaricom sjedi, pije i puši.
Komentarišu utakmicu neku.
Konbarica kaže da je odmah znala da će Fenerbahče pobijediti.
Ja sjedim sam i blejim u ekran.
Kao što sam blejao i dok nisam ovdje došao.
Jedina je razlika što sad i pijem.
Al sam za tehnologiju jednako vezan.
Romantizujem činjenicu da kao pišem neku pjesmu. Tripam da sam boem.
Čekam da mi pivo da inspiraciju da postavim neko ludo pitanje vještačkoj inteligenciji. Zasad slabo to ide.
Ti si ti…
E moj sine,
to što ti ne bi zgazio mrava,
to ti ne daje prava
da veruješ da drugi ne bi,
možeš da sudiš samo o sebi.
Gazi se ljubav, reč i sve sveto...
Ubiše vuka, najjaču zver iz šume
i krhku srnu,
uzalud nedužne oči joj crne
pitaše: - Zašto...?
Zbog čega,
zar ispod plavetnog neba
nema mesta za sve?
E moj sine,
to što ti ne bi mrava zgazio,
što reč bi merio, na svaku pazio,
što ne bi na zver... što ne bi na srne...
zar da te prate te oči crne
i tišinom pitaju: -Zašto...?
Zbog čega,
kad znaš da ispod plavetnog neba
mesta ima za sve?
To sine, tvoj je put,
nemoj da si ogorčen, ljut
i pun tuge...
Nemoj, nemoj po sebi da
meriš druge...
Što oni ne bi, ti možda bi,
jer, oni su oni, a ti si ti!
Svoj korak meri, ima ko vidi…
U ogledalu taj nek se ne stidi
i mirno spavaj,
nek ti u duši nemir ne vri,
jer oni su oni, a ti si ti…
Danijela Belić
Nad Londonom neće biti kiše
Svet se suviše izmenio
Nad Londonom neće biti kiše
Magla će se ukloniti
s prestonicâ
mraka
Očekuje se poboljšanje
zdravlja
opšta ofanziva
protiv
raka
Kitovi će postati
domaća stoka
probrani i obeleženi
hraniće se
u stadima
Nestaće 90%
porokâ
Godišnji odmor
na mesecu
u dubokim
hotelima
Ljudi će suvereno vladati
svojim noćima
Sovjetski građani će
iz mora dobijati
sve sirovine
Roboti će sedeti
u ministarskim
foteljama
Strasbourg, 1963 - Danilo Kiš
Онамо ’намо
Никола I Петровић Његош
Онамо, 'намо... за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.
Онамо, 'намо... да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ'!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ'.
Онамо, 'намо... са развалина
дворова царских врагу ћу рећ':
„С огњишта милог бјежи ми, куго,
зајам ти морам враћати већ'!“
Онамо, 'намо... за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.
Онамо, 'намо... за брда она,
гдје небо плаво савија свод;
на српска поља, на поља бојна,
онамо, браћо, спремајмо ход!
Онамо, 'намо... за брда она
погажен коњ'ма кликује Југ:
„У помоћ, дјецо, у помоћ, синци,
светит' ме старца - свет вам је дуг!“
Онамо, 'намо... сабљи за стара
његова ребра да тупим рез
по турским ребрим'; да б'једној раји
њом истом с руку рес'јецам вез!
Онамо, 'намо... за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.
Извор
Српска земља црна гора: Онамо 'намо
Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола I Петровић Његош, умро 1921, пре 104 године.
Категорије:
ЈВ-старост
Патриотске песме Књажевина Црна Гора Краљевина Црна Гора Н икола I Петровић Његош Родољубиве песме
The Water Wheel (Dolap)
I know a water wheel. Black, bulky, rotting,
Standing like a monument from ancient days.
I heard its creaking as a child, unforgotten,
That old rough machine, known to me always.
A small black horse turns it, sluggish and slow,
Exhausted long ago from labor and strain.
A wretched nag pulls, asthmatic and low,
The whip strikes, halter tightens, the shaft causes pain.
Black horse, you were once full of power and will,
And turned the old wheel with life and with gleam.
Comforted by hope that it would get better still;
Young and strong, you dreamed a sweet dream.
But time has passed over your head and your brow,
Your body is broken, your power is gone;
You’ve known life’s true miseries by now,
The July heatwaves and the freezing dawn.
Oh, how I pity you! – look, tears choke my breath, –
The embodied fate of all lives in a line,
You, brother humans, and all souls facing death,
Equal before the misery, common and divine.
Noon. You want water. Who will give it to you?
It flows by your feet with a murmuring sound.
But the whip hisses... Forward, push through,
Until the saving evening falls on the ground.
Noon. You are hungry. You wish for the grass;
Thick grass grows lushly everywhere near,
And the hot breeze brings scents as they pass.
But the whip hisses. Goodbye, hope so dear!
You have, just like me, from earliest youth,
Felt the common fate that tramples us all,
Spent days hungry and thirsty, in truth,
Always in the same circle, in the same stall.
You have, just like me, in the July heat,
While water murmured in the eddy nearby,
Dreamed of happiness, reward, and a treat,
Dreamed of a peace that is earned and high.
Oh, like an angry snake sheds its skin on the stone,
To leave misery, misfortune, and malice behind,
And the whip strikes earned in sweat and bone,
And the almighty baseness of all humankind!
Empty dreams! Forward, black horse, do not stop,
Do not smell the grass, do not sense the wave;
The sky will grant you a reward at the drop:
A dark, good pit, and the peace of the grave!
Prijavi se na vukajlija.com da bi odgovorio.Prijavi se