Najbolesniji snovi

Шта ти фора са старкама ПУВе?

Скоро сам сањала да оперишем ћалету глисте из плућа и сконтам да сањам и пробудим се, и иста сцена, опет га оперишем, и тако сам се "будила" пешес пута, е то последње буђење је било стварно.

Fora sa dubokim starkama, pogotovo crvenim je to da su produkt nacističkog stiliste iz pakla koji pokušava da nas pobije svojim ogavnim kreacijama.

брр

Evo sna koji me je pratio, pa sigurno 10-tak godina. Dolazio je otprilike jednom, dvaput mesečno, i baš mi posle išo na jaja.
Skočim u more i zaronim. I ronim, ronim ja tako recimo 10tak m u dubinu. I onda krenem da se opuštam i voda počne da me onako podiže ka površini. I sad to izbacivanje na površinu traje onako pešest sekundi. U trenutku kad sam izronio dostigo sam brzinu od nekih 5 - 6 banke i izleteo u vazduh. Tu ja oslobađam pluća starog vazduha i lakne mi skroz, ali ne lezi vraže, nastavljam da pičim na gore. Uzlećem jbt nekontrolisano opet celih 5-6 sekundi, pa krenem da usporavan na nekih 20 - 30 metara. U trenutku kad dostignem tu najvišu tačku, gravitacija najzad počinje da odrađuje svoje i ja se onako na tren obradujem što je prestao onaj osećaj u stomaku ko kad se lift brzo počne penjati. E sledećeg trenutka počinje moj pad na dole, ja tek tad vidim da ima mnooogo da se pada, i što je najgore počinje onaj osećaj u stomaku ko kad sam bio klinac pa kad ljuljaška počne da se spušta na dole. To traje sekundu - dve (to je u tom momentu jako dugo), i tu se sav isprepadan budim. Eto.

Ja sam 2 puta do sad doživeo lucidan san, i oba puta mi se ista stvar desila. Provalim da je san, i kao aj da letim i skočim i umesto da poletim ja skočim kao hulk i padnem i opet skočim i probudim se, valjda od uzbuđenja.

Jao sad je bilo gusto. Uvek sanjam bolestije kad spavam malo pa me neko brobudi pa posle nekog vremena opet legnem.imate li takva iskustva?

Hm. Ponekad spavam na pola očiju, što kažu. Spavam i sanjam, a paralelno čujem sve što se dešava po kući, kao budna. Jeste da nisam normalna što je utvrđeno još kad bejah u pelenama, ali škk?
No dobro. Bar mi meskalin ne treba.
Šta sve ne sanjam ...

''To što te vidim - je li moja ili tvoja moć?!" p)

hahah pazi ovo sto sam sad usnio

Kao guram bajs sa drugarima, i pricamo o tome gde cu ja da serem!
Dodjemo mi do nekog filmskog studija, kad kurac, ne daju da se ulazi tu. I ja predlozim da odemo do nekog mog apartmana i da tamo ljosnem keramiku. Usput, jebeni Pol Voker mi nosi laptop u torbi i govori mi da me trazi riba na skajpu.

I udjemo mi u zgradu, nakaradim bajs na ogradu i penjemo se gore. Tu se odjednom stvara buksna i pravi se krug. Silazimo polako niz stepenice i ja pijem jogurt, valjda sam i picu neku hasao. I vidim da se drugar uzmuvao, kao 'oces ti malo brate? I dam mu cim jogurta. I hoce i drugi. I tako nas cetvorica (mislim) podelimo samo jedan jogurt u casi. I STA JE POENTA JOGURTA. Pajsad!

Jedan mrsavi ortak, zovemo ga Redak (selfeksplejnatori), pije gurtjo i isti mu curi na nos i kroz oci, zagrcn'o se valjda. Mi ostali koma, i on se isto smeje. Opet se vraca ona buksna, svi rivamo i sledecem drugaru ide jogurt iz ociju, nacinevera, ali ne malo k'o onom ortaku, nego cela faca jebena kao da mu konj isvrsavao po licu jebote! :D I tu mi jos veci patos napravismo, bukvalno me boleo stomak u snu i bas se osecas kako te radi vutra, a ortak pored mene se smeje k'o Draguljce i to me dotuklo i jebemumater tu se probudim!

Naci na'aci san, u zadnjih pola godine, majke mi!

Ja sam sanjao pre neku noć da kao gledam Zvezde Granda, a da su u žiriju Ozi Ozborn i Lordi.

Sanj'o ja jedne noći, 'vako... Blejim ja kao gajbi, kao igram super marija, onog na Nintendou 64 i sad, dolazim do nekog dela, gde trebaš da skočiš onako kroz vodu i ja hop, kad vidiš, ja se odjednom stvaram na Adi Ciganliji (znači ne super mario nego ja, onako baš ja, kao ja, ako me razumete) počinjem da trčim kao lud, kao ne znam šta se dešava, želim nazad... Uskačem u jezero, preplivam pola, kad vidiš iskače mario i kreće da me gađa onim crvenim pečurkama za rast... Ja se kao nešto derem : ne, mario, nemoj... a on samo nastavlja i smeje se onim njegovi smehom i odjedared : Sorry amigo, ali previše ti je mali, mora da poraste ! Ja pogledam dole, kad ono svaki put kad me pogodi, čuje se onaj zvuk :trntrntrrr: i meni poraste ćune za 1 cm... Tad sam se probudio i plakao sam od smeha... nevera... (nažalost nije stvarno porast'o)

Hahahahahahhaha :)

Хомбре, не бих да те уплашим, ал неко ти се играо са пишом док си спавао. С ким живиш дома?

Ако немаш коме да се обратиш, можеш мени на пвт. Ти си храбар дечко, упамти то.

@ AvvI

To sam i ja imao, zove se polusan, neki poremećaj, meni se javlja kad sam premoren i mnogo je nenormalno! Mešaš san i javu, samo što sam ja imao ekstremne slučajeve. Imao sam to što čujem glasove oko sebe i to glasove ljudi koje znam i svako priča nešto za sebe ali je tolka graja da se ne čuje ništa, onda popizdim tako i kažem dosta bre! Onda se probudim i vidim da je tišina u sobi. Ali mnogo, mongo zajebanije je to kad doživiš da u tom polusnu vidiš sobu jer su ti oči poluotvorene ali vidiš nešto još čega tu nema. Naravno nikad ništa dobro, a uvek se završavalo tako što se konačno probudim od adrenalina i lupa mi srce brzo u pm. E od toga ja jedno vreme sam jedva čekao jutro, jer znam da ima još puno do mraka. Nenormalno znam! :)

Хомбре, не бих да те уплашим, ал неко ти се играо са пишом док си спавао. С ким живиш дома?

Ако немаш коме да се обратиш, можеш мени на пвт. Ти си храбар дечко, упамти то.

Auuu, a možda je taj neko ti?! Pa kad sam se probudio, sakrio si se da te ne vidim...provalio sam te, sram te bilo Njari!

Ја синоћ сањао да играм утакмицу за Звезду, али на неком ненормалном терену. Фазон терен је као онај за мали фудбал на вештачкој трави са оградом, а може да се игра и ван тог терена. Значи спичиш лопту играчу напоље, он прескочи ограду и иде на центаршут. Играли против неке европске екипе. Није болестан сан, ал јебига, чудан ми је некако.

Moj najbolesniji san sa pešes godina:

Naime, sanjam ja da se igram napolju, i prolazi đubretarski kamion bez ljudi u njemu, diže se na zadnje točkove, počinje da me juri trčećim korakom da bi me pojeo, i kada me je pojeo ja sam se probudio.

Konjevi smanji transformerse olololo

Ja sanjo neki dan 21. decembar.

Lafo ja spavam na krevetu, prozor mi otvoren. Čujem ja neku halabuku negdje i to me budi. Uzmem daljinski, prebacim na RTRS kad tamo udarna vijest, vanredno stanje. Kraj svijeta! Kaže onaj spiker Čkaljinim glasom: "I onda su se vr' Bosne vrgle čudne prilike po nebu bijelu!" Pogledah kroz prozor kad ono iz neba se spustio leteći tanjir, jajastog obliga, nebo je apokaliptično crvene boje, munje sijevaju a to jaje samo stoji i svijetli. Uhvati me panika, zgrabih torbu za preživljavanje (koju stvarno imam okačenu na vješalici) i potrčim ka dnevnoj sobi, adrenalin drma i tu se probudim.

Naime, sanjam ja da se igram napolju, i prolazi đubretarski kamion bez ljudi u njemu, diže se na zadnje točkove, počinje da me juri trčećim korakom da bi me pojeo, i kada me je pojeo ja sam se probudio.

Ja sam sanjao tako kao klinac da me jure bageri jebeni. Ja bež' u kanal, oni za mnom, ja u neku uličicu, oni me nanjuše k'o kerovi. Odvratan osećaj, onako bruje i drma te najgori adrenalin dok idu prema tebi..... :S

Јебо вас аватар.

Jebač će sanja da ga jebu glooovatari. lololololo

MIŠA TUMBAS PAMPRČI VANDIMENZIONALNO!!

Jednoč sam sanjo da me ljuta guja ujela i ja joj vratio. Vozimo se nas dvoje u hitnu, gleda ona mene i plače.

Jednoč sam sanjo da me ljuta guja ujela i ja joj vratio. Vozimo se nas dvoje u hitnu, gleda ona mene i plače.

Koji trip jebote. A jadna zmia, mukica :(

Сањам ја да сам на некој згради (као моја кућа, само с много више спратова), а около гомила неких људи, неки скачу с једне куће на трамболину, па кад одскоче, тако се проспу на земљу и повређују се. Све неки метеж, ларма, гомила неких искривљених ликова, нешто. Неки лик што је ишао са мном, залепи му се крпељ за ногу и ја вичем на њега да не дозволи, да ће му пренети болест. Он опуштенција нека, узме пијавицу из неке баре и њоме скине крпеља и онда баци пијавицу на мене, и ту га ја отерам у курац! После наиђем на нека два лика, не знам ко су, али знам да сам нешто близак с њима. Узмемо ми наше морфове (Моћни ренџери) и кренемо да идемо том терасом, јер имамо неку мисију. И онда ја покушавам да се трансформишем у Ренџера, али неће нешто и мене хвата паника, а још се уср'о од висине! И онда шетам по јако уској тераси која се простире километрима и има рупе, а висока у пичку материну! И онда крену неке ствари да пропадају кроз те рупе на тераси, ја паничим јебено. И дође тај други лик и каже да није ни чудо што морфови не раде, нисмо их дуго користили. И ту ме баба зове да печемо паприке.

Овог лета сањао, као, возим црну новију сеат ибицу кроз Кнез Михајлову а на сувозачевом месту ортак и свирам и машем оним људима што туда шетају да се склоне у фазону " шта који курац шетају на сред улице?" После неког времена стадох поред једног локала и отишао цвицанглама да сечем врхове од гомиле каблова за телефон, јер су ми требали за буксну...

Пре пар јутра сањао два ортака како играју тенис. Голи. И ките има ландарају, пролазници гледају, а ја се смејем и вриштим од смеха.

На гробљу смо, ја и мама, у црном, на татин смо гроб отишле, али не видим да чинимо ишта сем што стојимо. Али гроб није на месту на ком јесте, измештен је. Те зиме тата је први сахрањен на новом гробљу, а у сну је скроз позади, чак на месту можда једног гроба дечка који се убио, ишо је у моју школу. Но, дакле измештен је. Позади. И нема других гробова сем његовог. И још једног који је паралелно с њим - с наше десне стране. Ћутимо и ја окрећем главу на ту страну.
Видим два непозната лица - једно је мала девојчица, око 6, 7 година, не разабирем да ли плаче - али је језив сваки звук који долази одатле. Гледам их. Она је у црвеној хаљиници, има светлу косу повезану у реп, али лице једва да је назирем и иако мутно никако не могу рећи да је то неко кога знам. Дакле потпуно непознате фаце, ја иначе лица не заборављам. Никад. Имена да, лица никад. Друга особа је њена мајка - плавокоса жена, коса јој је као вуна, али у благим неким локнама, њено лице видим јасно у моменту кад се она окреће да ми нешто неразумљиво промрмља с непријатељским изразом на лицу. Није ни мршава ни дебела, онако, жена средњих година. Да мало боље цртам могла би да их нацртам колико сам им јасно видела црте. Али су потпуно непознате. Никад их нисам срела. Сигурна сам.
И у једном трену, ја се измакнем ка десно, истурим главу онако као ној да видим чији је то гроб и ко је на споменику, и видим лице - такође непознато, плаве очи, не сасвим оштре црте, и видим мантију, али не црну, већ свечану. Гроб је свештеников. И у том моменту схвативши то ја изговорим ''Свештеник.'' И жена ме погледа.
У међувремену ту њих две стално нешто чепркају око гроба, стављају неко цвеће па га померају, обилазе, те слике ми нису баш најјасније. А гроб - није покривен, нема мермерне плоче, него спомен и одозго земља.
Наједном жена се савија и почиње да пиришка по земљи, не видим да ли копа, загриба, шта ли, али нешто муља, и одједном узима малу за руку и беже! Иду, али све као да беже и осврће се жена, ја гледам њу, она мене право у очи, мала се не осврће, реп јој само линдара у даљини.
И ја прилазим гробу и само наједном видим из земље како се промаља нека сенка, заправо извире костур. Али није свеж ни распаднут него стар, веома стар и није цео, као да је оштећен, чак није ни бео него као бронзан, на лобањи су некакве квржце као остаци паљевине, и само узвикнем ''Спаљен је!'' или ''Он је себе покушао да спали, изгорео је!'' тако нешто, томе слично, не могу баш прецизно да се сетим и ту се будим.
Поглед оне жене ми не избија из мозга