ae kad smo kod anegdota da ispricam i ja jednu
Jedan siromašni seljak služio je u sedmogodišnjem ratu kao vojnik. U jednoj bici njega je sam kralj odlikovao.
Posle rata je seljak orao svoju zemlju baš u vreme kada je kralj onuda prolazio. Kralj prepozna seljaka i upita ga kako u životu prolazi.
– Svakako – odgovori mu seljak.
Potom upita kralja da li sme da mu pošalje nešto. Kralj se tome malo začudi, ali milostivo klimnu glavom. A seljak mu pošalje lonac kuvanih trešanja.
Kada je kasnije kralj istim putem prolazio, upita ga seljak kako su mu prijale trešnje. Ali kralj o njima nije ništa znao, jer su zaslađene trešnje njegove sluge pojele. Ali sad je on morao zapitati seljaka šta želi da za te trešnje dobije.
– AH! – odgovori seljak. – U stvari, ništa! Ali, ako baš hoćeš da mi nešto daš, možda bi mi staro sedlo bilo od koristi.
Kralj to blagonaklono odobri. Ali seljak je hteo i napismeno da ima, ako bi kralj, daleko bilo, u meduvremenu umro ili na ovo zaboravio. Kralj mu dade i napismeno.
Već drugog dana ode seljak sa tom potvrdom knezu, koji je nedaleko od seljakove kuće na velikom dobru živeo. Njegovo dobro zvalo se Staro sedlo.
Seljak učtivo reče knezu:
– Kralj mi je Staro sedlo darovao, a ovde imam i napismeno. Sad vas molim da mi dobro predate.
Knez odmah ode da se s kraljem objasni, ali kralj, kad prepozna svoj potpis, morade seljaku ostaviti dobro.
U gradu Kulovu održavao se godišnji vašar. Tatej i Matej u to vreme nisu imali nikakva posla. I tako se reše da idu u Kulov na vašar. Ali za to je bio potreban novac. Doseti se Matej i reče Tateju:
– Napravićemo limunadu. Nju ćemo tamo prodavati na čaše. Tako ćemo se lepo provesti i još zaraditi.
S punim balonom limunade, krenu oni na vašar. Ali da ne bi pali u iskušenje, ostave kod kuće sve pare. Balon su nosili naizmenično.
S početka je dobro išlo, ali ubrzo je sunce pripeklo takvom žestinom da su svaki čas brisali znoj sa čela. Jezik im se za nepce lepio. Tada reče Matej:
– Kako bi bilo da na ovoj vrućini popijemo po čašu limunade?
Ali Tatej, koji je baš tada balon nosio, osta čvrsto pri dogovoru i odgovori:
– Bez para niko neće ništa dobiti!
Dok je to izgovarao, oblizivao je usne, ali je hrabro produžio dalje. Tužni Matej, gundajući, jedva je hvatao korak s njim. Ali slučaj je hteo da on, zavukavši ruku u džep, pronađe u njemu davno zaboravljeni groš. Kakva radost! Odmah mu sine kroz glavu: za groš se može limunada kupiti.
– Tatejiću, – uzviknu on – prodaj mi čašu limunade, imam jedan groš!
I Tatej mu natoči. Sad je Matej bio na redu da balon nosi. Nisu daleko odmakli, kad i Tatej kupi od Mateja čašu limunade za groš. A kad je Tatej balon poneo, zatraži Matej čašu limunade za groš, i to je tako išlo sve dok nisu stigli na vašar. A tada, kad im se za limunadu obratiše prvi kupci, balon je bio prazan.
Ali to ih nije nimalo uznemirilo, jer su se setili da su limunadu putem jedan drugom prodavali i da su za svaku čašu dobijali po groš. Zao se odmah upute u krčmu da te novce potroše. A tamo – iako su sve džepove pretražili, ne nadoše u njima više od jednog groša.
