Takmičenje vukajlijaša u pisanju sastava

Tabela:

Zyclon: 81% (Jovičić) 100% (Aurora), 32% (Ognjenpet), 70% (Illusionist), 90% (Skočimiš), 86% (Komercijalni Predah)

Aurora: 62% (Jovičić), 33% (Ognjenpet), 30% (Illusionist), 75% (Skočimiš)

Illusionist: 32% (Jovičić) , 50% (Skočimiš), 100% (Aurora)

Čijem li djetetu treba sastav za školu? Khm. Khm-khm.

hahhha :D

Ciklonu 86%
Možda je previše ''sve je sranje'' stil,al' jebi ga,možda i jeste sve tako.

Ovo novembarsko ne bih ocenjivala baš,a za aurorino nisam sigurna još.

Koji pogled u budućnost, mi prevalili deset godina od 21.veka, ne zajebavaj jovičiću.
I dala sam 100% iluziji, utefteri tamo.

Sve sam ja utefterio. pa imamo još 90 godina da prevalimo... 10 godina je tek 10%

Hajd sledeća tema
Kad bih mogao promenio bih...
tema za 8.osnovne, kaže, poslednja po redu bila.

Aurora previše žuriš - nismo još dobili ovdje sastav koji se zaista bavi 21. vijekom.
Neki autori još nisu ni vidjeli ovu temu na forumu.

Ajd nek ta tvoja tema "Kad bih mogao promenio bih" bude sledeća (i dobra je tema), ali neka ove teme o 21. vijeku još malo. Imamo tek 3 sastava, a u sva tri je tema malo promašena.

Koji pogled u budućnost, mi prevalili deset godina od 21.veka, ne zajebavaj jovičiću.
I dala sam 100% iluziji, utefteri tamo.

Imamo još 90 godina budućnosti u 21. vijeku. Malo li je?

Pogled u moju budućnost

Probudio sam se. Kao i svakog jutra prvo što sam video je moja porodica. Osmehuju se. Svi. Sin, ćerke i žena. I ja sam sa njima. Smejem se odozgo gledajući samog sebe. Slika od pre 5 godina, zalepljena za gornji ležaj. Šta li rade? Mali ne dolazi već dugo, ćerka bila zadnji put pre 3 dana...žena pre 3 godine.
Kolega je još hrkao. Kako može da spava, pomislio sam.
Probao sam da se protegnem. Da uradim par sklekova. U prostoriji 2 sa 2 to ide malo teže. Onda onaj glas "otvaraj". Izašli smo u dvorište. Prošetali. Tu već možeš i da vežbaš. Tegovi, klupe, strunjače... Samo moraš da paziš kad vežbaš, i gde vežbaš, da ne upadneš nekom u termin.
Počeo sam da se prisećam, kao i svakog dana. Glupost. Ali lepo isplanirana. Kao i masa stvari, propala zbog ljudskog faktora. Trebalo mi je 100. 000. Da pošaljem malog na koledž za koji je dobio nepotpunu stipendiju. Na 4 godine. Da mu pružim nešto. Nešto što ja nisam imao.
Tri čoveka i dogovor da se lova ne troši godinu dana.Pola milje za 10 minuta. Sve lepo odrađeno. Bez povređenih, bez problema. A onda je dileja kupila Hamera. Za sve pare. I eto me.
Bole me, imam još 9 meseci. Mali je ipak otišao. Žena je prodala gajbu.

Za koje delo se dobija tako malo a tolike pare javio?

ako ti kažem, moraću da te uključim..a već nas ima troje....6 godina, malo li je...

da, promašio sam temu...:))

Neka, hvala, radije bih se udala;)
Piši mu 100% na godine Jovičiću od mene i preporučujem pisanje molbe za uslov zbog dobrog vladanja.

odobreno već..zato imam još 9 meseci..smanjili mi na 4 godine i 9 meseci....

Pomislila bih da si krao struju, al kontam gde ćeš od svojih...

ahahahahahahahaha..ma upao u blagajnu u firmi..pola miliona na gomili..ima i više, ali mi ovoliko trebalo...

ahahahahaha da skratiš proceduru? Jebeš ga, moglo se to pametnije, milja evra za zaustavljanje sata odnosno usporavanje i jebiga, kane tamo kane vamo, židovskih pola miliona al jebiga mora se čekati malo...što ti je Srbin, nestrpljiv pa to ti je.

21. vijek – pogled u budućnost

Stari Mitar izvede volove. Valja završiti oranje, juče zamračio. Čula Dragica da će ovih dana pasti neki kijamet. Pričala joj kona Zorka. Govorili na radiju. Ima neke vajde od tih žena. Nacunjaju one svakojakih korisnih stvari dok ispijaju te silne kavurine. Žensko je to. Džaba.
Mladi Bojan ustade u podne. Poranio je. U kupatilu nehotice razbija ogledalo. Umiva se krvavim rukama. Boli ga glava. Ne sjeća se zadnja tri dana ali ima neki osjećaj da je bilo dobro. Pregledaće nečije slike, valjda se neko sjetio aparata. Povraća. Sad je super.

Stari Mitar odmara u hladu oraha. Na horizontu vidi siluetu žene. U njoj prepoznaje svoju Dragicu, životnog saputnika, životnog saborca. Nosi mu ručak. Dobra je njegova Dragica. Ne bi je dao ni za hiljadu gradskih ljepotica.
Mladi Bojan u svom krevetu pronalazi neku djevojku. Ni nje se ne sjeća. Bosom nogom ugazio je u iskorišćen kondom. Jebem li te, živote! Sad i noge mora prati. Djevojka se u međuvremenu probudila od silne galame. Ni njoj ništa nije jasno.

Stari Mitar Je završio sa poslom. Umoran je. I volovi su umorni. Tepa im. Da nema volova ne bi bilo ni Mitra. Ni Dragice. Ni Dragana, njihovog sina. I Mitar je toga svjestan. Vraća se kući. Jeste udžerica ali je njima dobra. Najljepše je kada se ogriješ na svome ognjištu. Zagrlio je svoju Dragicu. Sirotinja su ali im je lijepo. Još samo unuke da vide i mogu umirati. Vrijeme im je.
Mladi Bojan je kupio cigare. Odakle mu pare – ne zna. Nigdje ne radi. Niti bi radio. Još je mlad. Neka se provodi. Provjerava ’Facebook’, nema slika. Stan je u haosu. Srediće ga kada sredi glavu. Nije mu dobro. Otac Dragan ga zove na mobilni. Umro djed Mitar. Karte su rezervisane. Avion za Bosnu kreće za dva sata.

Skočimišu 101% jebiga, apstrakcija me dotukla.

Skočimiš 81,3%

Данас је нови дан у 21. веку, а наш јунак се управо возио у свом скупом мерцедесу бизнис А класе. Био је рођен на врхунцу једне сасвим друге ере 20-ом веку у којој би сигурно био нико и ништа у маси једнаких људи. Али наш јунак је имао среће, јер су се ствари брзо промениле на крају 20. века и он је био довољно паметан да искористи те промене.
Наравно било је крви, нико не постаје јуначина на путу без крви, а у временима када се он доказивао она је текла у рекама. Али, он се извукао, са богатим искуством и још богатијим банковним рачуном (заправо неколико њих). И сада, он је владао и желео је да се таква времена више никад не понове, доста му је било конкуренције тада, сада сигурно не би хтео неку нову да се појави.
Он је сада у зрелим годинама, није имао времена да воли па ће морати да се брзо подсети како се то ради. Шофер му је једини пријатељ, добро и од њега може да се почне, биће их поново како буде бивао поштенији. Заиста, будућност у овом веку ће за нашег јунака бити врло светла.

"21. vek: pogled u budućnost"

Soba je smrdela na jeftini alkohol, loš duvan i sasušenu spermu. Pogledah oko sebe i ugledah gnusobu prirode kako sanja, smeje se i bali jastuk, ruzna kao gorgojle sa telom afrodite. osećam da me nesto jako tišti ali ne mogu da se setim šta. Osećam i toplinu medju nogama. Nije loš osećaj, setih se detinjstva, ali me stvarnost odvede u sasvim drugom pravcu. Opet! Opet sam se usrao od alkohola. Odlazim do kupatila i perem usrene gaće. Zvoni mi mobilni: "Brod polazi! GDE SI TI PIZDA TI MATERINA! Rekao sam da imaš fore dvaaest sati!", "Dolazim...", rekoh promuklim jutarnjim glasom, otečenim od lošeg duvana i razbijenim od jeftinog etanola. Pakujem se u naranžastu torbu, na izlazu bacim još jedan pogled na sobu, "Kako volim rodni kraj!", rekoh sa uzbudjenjem dečaka od pet godina i nogom zalupih metalna vrata.
"Pičkice mala još jednom mi zakasni i sledeći put ostaviću te na nekoj usranoj planeti kao sto je ova! 'Si me čuo!", vikao je moj kapetan, najzajebaniji pirat u istrazenim vodama svemira, zeleni gad koji je smrdeo kao pet buradi sa prozuklim kupusom. "Neće se ponoviti." odgovorih mu, više po defoltu nego od srca. Kapetan zbunjen u početnu, a zatim ravnodušan kao pelican, ode dalje da širi svoj smrad po palubi. Meni na tren bi drago što sam ga skinuo sa grbače. "Hteo si da budeš astronaut, da israzuješ svemir, da vidiš kraj svemira! Koji ti je kurac sve to trebalo?! Mada... gad me dobro plaća, da hoću mogao bih da kupim celu planetu samo za sebe. Da me samo pradeda vidi…" I dalje gundjajući nešto samo meni jasno krenuo sam prema svom radnom mestu u LZN odeljenju kako ga neki zovu ili jednostavnije, služba održavanja. Bez nas brod ne može da funkcioniše, imamo najviše inženjera i najobrazovaniji smo na celom plovilu ali nas svi mrze jer nam gazda daje najveće plate i još imamo rang oficira. Ne mogu sa nama, ne mogu bez nas, neko reče nekad davno. Drakac, patuljasti vanzemaljac opozdravi me na ulazu i stavi mi u ruke topli napitak sa planete Droug. "Diže iz mrtvih." reče mali gad. "Čitao sam o vama, volite da se toksirate pa posle ceo dan niste ni za kurac, popij to pa da radimo, gazda je popizdeo, ostaviće dvojicu na ovom parčetu govana.", samo sto je Drakac zavešio rečenicu, poče jako lupanje i treska, brod krete. “Koliko si dobar?”, ponovo mi se obrati mali smrdljivko. “O čemu se radi?”, upitah sa čudjenjem. “Kako o čemu? Juče si igrao poker sa gazdom i trojicom liferanata iz SIX galaksije. Jesi li dobio šta ili si opet pukao? Izvrći džepove sisaru dlakavi. ” Ponovo mi se javi onaj čudan osećaj kao da sam nešto zaboravio, nešto veoma vazno. Polako počeh da prevrćem džepove kad me igla sa medalje mog pradede ubode u prst. Tada u milisekundi sve mi se vrati. Setih se svega i počeh da plačem, ali tiho, u sebi. Setih se gazde kako me gleda preko stola, glasa liferanta koji me bodri na ALL IN. Setih se sedam plata za koje sam otkupio planetu mojih predaka i planova liferanada. Setih se uloga. Setih se…
Nekoliko minuta kasnije sa zvučnika se čulo. “Spremite se za detonaciju.” Sekundu kasnije brod se malo zaljuljao, dve čase se razbiše o pod, a onda tišina, mrtva, jalova, vasionska tišina. Osetljive usi Drakca čuše samo blago ljuljanje konopca u sobi do njega.

21. vijek - Pogled u budućnost

Majka je kupila komadiće zdjele koju je razbila, prije nego što je sin ušao u sobu, mrzovoljan i potišten. Otac ga pleda mrkim pogledom. Nije mu baš odgovaralo to što ovaj ima još pet ispita, a trebao je završiti taj faks jdavno. Sin za to ne mari puno. On svoj uspjeh mjeri na grame. Vidi dalje od oca. Ne žuri se on puno. Svjestan je da mu je preostalo vrijeme studiranja i krajnje vrijeme da napusti očev stan. Stan je malen i ne da mu da diše. Još više ga mori to što će se rastati od majke. Voli i oca, ali otac je mnogo strog, te, nekako i želi da ode. Majka mu savjetuje da to završava što pre, ona ga voli. Zna da će joj sin otići u bijeli svijet, jer, vize su ukinute, a ova država nema adekvatne opcije za njega, ali ipak ga gura da ide dalje. To je za njega bolje.
Sin se već spremao za pivo sa drugarima. Otvori novčanik i brzo ga zatvori. Nema, pa to ti je. Možda bi mogao malo i da uči. Svojim posljednjim naporima sjede za knjigu. Poče da čita, omrzle mu, redove. Pomisli na nju. Ona, njegova jedina ljubav, odavno živi u Finskoj. Opsjeda ga, a više mu se i ne javlja na msn. Brzo skrenu misli, jer zna da će ga sanjarenja o njoj odvesti u nedogled. Pogleda u knjigu. I tad mu sinu. Pa da, baš je skoro čitao u novinama o konkursu za programere, koji je zvanični Helsinki objavio. Iskopa odnekud taj papir, ostavio ga je onda. Primaju i strance, samo znanje je potrebno. Oni daju stanove, socijalno, penziono, ma sve, samo ako hoćeš da radiš. Nije to Bosna. A i ona je tamo. Duša mu je puna. Mnogo sjajnih planova u trenucima naleta ideja i sreće. U tom, u sobu uđe majka, noseći kafu. Sav sretan ispriča joj o svom planu. Srce mu je prepuklo, uhvativši majčin prvi pogled. Sve mu je bilo jasno. I njoj je. Ipak ga je blagosiljala. Neka bude bilo gdje, samo da je sretan.

21. vek - pogled u budućnost

Prozor. Pogled u daljinu. Šta nosi sledeći dan? Šta nosi sutra? Vidim ceo Beograd. Ljudi prolaze kao na pokretnoj traci, brzo i neprimetno. Nauka napreduje neverovatnom brzinom. Ljudi se sve brže otuđuju jedni od drugih. Svakim danom, satom imamo sve više poznanika, a sve manje prijatelja.

Surovo je vreme, svako je unapred predodređen za neki posao, nemamo izbora, sve ostale gledamo kao konkurenciju i pokušavamo da ih prestignemo na bilo koji način. Zašto? Zašto je svet tako uređen? Zašto više ne možemo da odemo negde i da popijemo kao ljudi, da stičemo nove prijatelje, da se opustimo? Zašto je sve podređeno napretku koji nikome nije doneo bolji život? Šta meni znači sletanje na Mesec i otkrivanje šta-ti-ja-znam-kojih-planeta koje su milionima kilometara daleko. Novac postaje život. Ljudska vrsta izumire. Sve se mehanizuje, čak i mozak. Planeta se razvija, a mi nestajemo. Koja je svrha toga? Programirani smo da strogo poštujemo pravila koja nam je postavio neko, neko ko ima koristi od toga. Neću da budem deo svega ovoga, hoću da živim život. Neću da budem mašina, neću da budem rob! Hiljade i hiljade kilometara mehanike, džungle tehnike. Šume su odavno nestale, vode su zagađene, hranimo se tableticama koje nam obezbeđuju dovoljnu količinu energije. Svet gubi dušu, sve gubi smisao. Ratna tehnika je dovedena do savršenstva, uloženo je toliko napora da bi neko mogao jednim klikom na dugme da uništi sve što je ikad postojalo, kao da nas nikad nije ni bilo. Ko zna, možda je ovaj 21. vek potpuni promašaj. I bez struje su ljudi živeli i to srećno. Pronađen je način da se višestruko produži ljudski vek? Sad smo praktično suočeni sa večnim radom, dosadom, životarenjem. Onog trenutka kad više ne budeš mogao da radiš, odlaziš put zaborava. Nikome ne trebaš. Bilo kako bilo ovo je vek neprekidne modernizacije i totalnog otuđenja čoveka od svih zadovoljstava. Glavni cilj je opstati, iako ni sami nismo sigurni da li je to dobar put. Vreme teče sporo kao nikad do sad.

Zvuk telefona me je trgao iz misli, vraćam se u sadašnjost. Kratak osmeh odaje radost što nije sve još uvek tako loše. Sutrašnjica je neizvesna, nemoguće je predvideti šta će se desiti sledeće sekunde, a ne kroz par godina. Živim svoj život onako kako želim i skoncentrisan sam na sadašnjost. Javljam se, sa druge strane žice čujem glas svog kuma. Pita me da li hoću negde večeras, izlazim iz kuće. Idemo negde da se zajebavamo, a ja volim popiti.

Skočimiš - 75% - malo izgubljena poenta, ali dobar tekst
Lord Triša - 75% - kratko, jasno
reme - 98% - odličan pogled na sadašnjost, volim i ja popiti :)

reme 90
illusionist 75
Lord Triša 76
skocimis 69
virtual 90
nikola 89
ZycloN 76
aurora072 56 (da se ocenjuje samo sastav a da ne mislim da si malo omanula temu bilo bi 80, neka jovicic odluci sta da racuna)
illusionist 56 (ista prica kao aurora, bilo bi 80)
laki 78
gaidin 96

Jovičiću, tema je dobra, samo mislim da je mogla biti malo uža, ovako je previše uopštena, pa je i teško oceniti... Svaki sastav je dobar na svoj način, imamo prave literarne, kao i one sa dozom kritike i osvrtom na surovu sadašnjicu. Možda kasnije dam ocene, za sada ne mogu da se odlučim... I da, ovih dana nisam raspoložena za pisanje, možda budem kad se postavi nova tema...

Ciklon - 90%
Aurora - 75%
Ovaj treći - 50%
Triša 50%
Invizibl 50%
Iluzionist 80%,
Reme 60%
Nikola 80%
Srb 90%.

21. vek – pogled u budućnost

Duva hladan vetar. Prtim sneg. Gospode, koliko li je još potrebno da se dovučem do kolibe? Nije mi se činilo da odlazim tako daleko kada sam pratio trag divljači. A i ovaj zec kojeg sam uspeo da ulovim delovao mi je kao da ima sto kila. Ipak , pomisao da me tamo negde, u toj kolibi, čekaju vesele okice koje će se silno obradovati hrani, dala mi je dodatnu snagu.Zbog njih moram da istrajem, zbog njih moram da se borim. Pokušavam da u svom tom snežnom metežu razanam gde se nalazim. To me vraća u detinjstvo. Mnogo puta sam , kao klinac, lutao ovim šumama. Setio sam se i svog oca. On me naučio da baratam sa puškom, on se radovao kada sam ulovio svog prvog zeca. Bila je tada puška veća od mene...
Da,to beše nekada i beše lepo. Danas ne znam da li mi je otac živ, ili su mu kosti rasute negde po vrletima Afrike, ako Afrika uopšte postoji. Čuo sam se sa njim par dana pre nego što se desilo ono, ono što nam je zauvek promenilo živote.
Niko od nas nije verovao da će se to dogoditi. Narod je živeo okupiran svakodnevnim problemima Evropskom unijom i jurenjem Haških osuđenika. Nije ni slutio koliko su ti problemi mali i nebitni u odnosu na ono što je posle došlo.
Sećam se i dugih razgovora sa monahom kojeg sam izuzetno poštovao. Malo je falilo da pomislim da je lud , kada mi je rekao da uzmem svoju porodicu i odem daleko od grada.Danima me opominjao da to uradim, i mada mi je razum govorio da ga otkačim, srce mi je govorilo da treba da ga poslušam. Hvala Bogu da uvek slušam srce. Nadam se da je i taj monah uspeo da se spase.
Dan kada sam prvi put došao do napuštene kolibe, bio je tmuran i kišovit, ali mi je samo jedan pogled na tu kolibu bio dovoljan da prelomim. Prionuo sam na popravku iste, jer je godinama bila napuštena. Uložio sam i poslednje pare od ušteđevine, da je osposobim Malo je falilo da me žena u ti trenutcima napusti, miseći da sam lud. Osećao sam da vreme ističe.
Dan kada je počelo ono, bio je strašan. Dok je još bilo kablovske i interneta, dobijali smo izveštaje o hiljadama nastradalih. Zgrabio sam ženu za ruku i sa par najosnovnijih stvari krenuo ka šumi. Putovali smo pet dana, pet dana strepnje i neizvesnosti. Hvala Gospodu pa smo uspeli da živi stignemo do cilja. Od tada nikada više nisam video grad, od tada nikada više nisam video drugog čoveka.
Godine su prolazile. Život u šumi nije nimalo lak. Dugo nam je trebalo da se naviknemo na život bez "Maksija" i zelene pijace. Nismo se udaljavali od kolibe više od par kilometara. Počeli smo da posustajemo, gubili smo volju, usamljeni.
Posle par godina sve se promenilo. Nikada neću zaboraviti dan kada mi je supruga saopštila da je ostala u drugom stanju, dan kada sam je uz Božiju i pomoć majke prirode porodio bez lekara. Blizanci, sin i ćerka. Kakva radost. Kakav motiv za novo sutra....
Iz razmišljanja me prenu lavež. Stigao sam.Ispred mene izađe Žućko koji me pozdravi mahanjem repa. Bio je štene kada sam ga pored zgrade pokupio one noći kada smo napuštali grad. Sada je veliki matori pas. Razgrćem sneg. Otvaram vrata. U zagrljaj mi trči trogodišnja ćerkica. Srećna je jer primećuje zeca koji viri iz ranca. Imamo ručak za par dana. Prlazi mi žena. Prihvata ranac. Stavljam promrzle ruke u njenu kosu i grlim je. Kako je prijatna njena toplina, kako je prijatan njen zagrljaj. Kraičkom oka gledam ka vatri. Ona obasjava lice usnulog dečaka. Spava snom pravednika. Ponovo smo svi tu, na okupu, uz toplo ognjište. To je sve što nam je u ovom trenutku potrebno. Nadam se da ima još ovakvih porodica. Maštam o danu kada će mo sresti neku od njih...

21. - pogledu u budućnost (Monolog)

21. vek kažeš, budućnost, a brale? Pa nije to više budućnost, više je sadašnjost, a i da jeste budućnost pošteno ušinusmo vratove od gledanja u tu budućnost. Ne znam zašto su Srbi toliko smotani i dezorjentisani u vremenu da kad gledaju u budućnust oni okrenu glavu unazad sve dok im pršljenovi ne počnu pucketati. Toliko se sjebasmo gledajući u budućnost da mož’ svi po ortpedsku kragnu da namaknemo. Jebeš li ga u čemu je stvar, vid’o ja i ove od preko bare i ove od preko tarabe, al’ niko od njih ne gleda u budućnost sa glavom okrenutom unazad. Lud svet, šta da ti kažem brale.

Doduše ima jedan Srbin što tvrdi da vreme teče unazad i to na naučnoj osnovi, al’ nije on kriv. Izgleda da nam je to u genima, ta devijacija za smer toka vremena, pa dok svi hvataju vremenski “brzak” i veselo se voze na njemu mi se talentovano i tupavo davimo u vremenskim “vrtlozima” blesavo iščekujući da li će nas progutati ili zavrljačiti bilo gde, svejedno nam je. Mož’ bit’ da je to od rakije brale, ta Srbi nikuda ne splavare bez anestezije.

Ono što kažu brale, kad se propinješ na prste da vidiš šta te čeka i nije tako loše. Ima tu nečega, neizvesnost, leptirići u stomaku, iznenađenje ... i to prijatno. Al’ dal’ si ti brale vid’o nekog da se propinje na prste i gleda unazad. Pa nisi. Nisam ni ja. Anatomski je neprirodan položaj. Ne ide nikako. Kad se propinješ na prste da bolje vidiš ti gledaš napred, a ne unazad. Međutim, kontraargumentaši bi rekli: otkud ti to da u budućnost treba da naiđe spreda. Možda je to samo stereotip ili neki nepoznati društveni parazit. Možda baš ta naša budućnost grune otpozadi i prijatno nas iznenadi. Ne zna se to brale.

Čuj, ima u toj prošlosti nešto. Pa nismo valjda svi budale da toliko zurimo u bunar istorije čekajući budućnost. Ono jes’, bilo bi dobro da mož’ četiri oka da otvorima, pa dva napred a dva pozadi. Da držimo na oku celi veseli svet kako napreduje i zajebava se, ali da držimo i dva oka uperena unazad, u prošlost, jer i otud svašta mož’ da grune, pa i budućnost.

Jebeno konfuzno pitanje je ta budućnost, mislim za nas Srbe brale. A po Milevi Marić i strašno relativno. Ceo svet se jebava trendovima, projekcijama, kalkulacijama, spekulacijama i ostalim buržujskim futurističkim malverzacijama, a ja se pitam koji će im kurac sve to kad ne znaju dal’ će sutra za leba i rakiju da imaju. Pa brale ni cigani još nisu izgatali nešto kvalitetno o budućnosti, a imaju najbolje i najškolovanije gatare, nego žive od danas do sutra. Lud je svet brale i ne znam šta da ti kažem za tu tvoju jebenu budućnost. Ajd’ sutra ću, ako osvanem živ i zdrav i ako rakiju i leba imam.

Piši Nidži iskrenih 300% ostalo ću čitati kasnije, nemam vremena više.
Bravo Nidžo.