Ја волим јебене саставе. И те глупе теме.
Новембар у моме граду
Мрки облаци вуку своја челична тијела над гомилом рушевина која се прије рата, некад звала градом. Смушено, окрутно вријеме оковало је збркане редове кућа и зграда, тек понеких насељених. Мислио сам да је Бог одлучио напокон да прекине муку ових становника и да је дошао крај моме граду.
Ех, моме граду. Шта је моје? Шта ја то имам да зовем својим? Овај живот ми није пружио ништа. Ни имање, ни знање. Немам таленте. Немам срећу. Имам само Новембар у себи. И то суморно лишће.
Оловним корацима враћам се у своју хладну кућу. Данас ми је био тежак дан. А који дан није тежак? Пролазе људи. Не волим ја људе. Ни они мене. А ваљда је тако свим само себи досљедним, иоле нормалним људима. Поче и хладна киша.
Убрзао сам мртве корачаје, али само пар метара. Послије поново клонух. Блатњави пут ме је асоцирао на мој живот. Двадесет први вијек? А мени још калдрма до куће. Питао сам се често, у тренуцима самоће, зашто смо као лишће? Родимо се мали, ништавни. И растемо, зелени смо. И цијели смо живот зелени. А онда кад сазремо нагло пропаднемо. Немамо времена да искористимо тај период зрелости. Умремо брзо. Будемо заборављени. Тужно је гледати сиво око себе, а видјети се у том амбису. Тако је мирно, једнолично, болно. И јесен и живот. Пробуди дубока и тврда осјећања у мени. Знам да кад дођем пред своју оронулу кућу, да ћу и своју душу видјети на зидовима те куће. Оронулу душу.
Чух данас негдје на послу, причу о будућности, о двадесет првом вијеку. Будућност је за неке друге, ја немам мишљење о томе, јер ће мој живот проћи брзо као и ова јесен. А док не прође, биће само тмурно око мене, као данас.
Киша постаде јача. Неко залупи ролетну, са видљивим рупама од метака, на кући у близини пута. Нагомилано шарено лишће око те куће било је жртва овог црнила изнад. Жртва синоћне олује и ових протеклих дана од почетка јесени. Саосјећао сам са њим, мада нема вајде.
Прошао сам поред те куће и наишао на мост. Сад гледам у набујалу прљаву ријеку. Трнци ме пролазе од хладноће. Да ли је то хладноћа или страх? Јер, у овом моменту ја не мислим само о јесени. Страх ме помисли да скочим и прекинем иронију живота. Не, ја то не бих урадио. Можда још има времена да осмислим своју будућност и живот у овом вијеку.
Тек сад примјећујем да је киша престала. Разведриће се. Доћи ће прољеће и сутра је нови дан.