24.03.1999

http://www.rtv.rs/sr_lat/vojvodina/novi-sad/slike/2010/03/24/most-slobode-bombardovanje_500x250.jpg

Dan sećanja na NATO bombardovanje, na poginule u istom.

Da li pamtite taj kobni dan, da li mozda neko snosi neke posledice posle istog, sta ste radili kada je pocelo bombardovanje?

Ja sam evo gledao u svojoj sobi sa sestrom neku seriju valjda kasandra je bila, nisam sigura. I samo je moja majka rekla "MILANE, MARIJA GASITE TV" te reci cu pamtiti dok sam ziv. Pisao bih jos, al zurim na poso.

Ja jedino sto se sjecam je dan kada sam presao ovaj most Slobode u NS, presao sam ga sat vremena prije nego sto ce ga gadjati. Mislim, sjecam se ja dosta toga ali nisam zivio u Srbiji, pa ono, nisam imao taj osjecaj k'o vi.

Ja sam imao nekih 8-9 godina tada. Sve što sam znao je da nema škole odjednom i bio sam srećan u prvi mah. Ali onda su mi objasnili zašto.. Prvi put sam se u životu zaista skenjao, a da to nije bilo zato jer mi neko nije kupio čokoladicu ili slično. Dosta dana smo bili u podrumu gde sam ja sa svojom bakom bio i tešio je i smirivao jer se ona strašno bojala. ar puta smo izlazili na prugu da gledamo PVO kako se trudi da sruši ona govna. Teško jebeno vreme je to bilo, nikad ne želim da se ponovi..

svih 78 dana sam proveo više pijan nego trezan... kad pogledam unazad, mislim da je to bio jedini način - privremeno kontrolisano poludeti da ne bi trajno izgubio razum... za nekog ko je odrastao u Titovo vreme bombe nad Srbijom su bile paralelni univerzum...

Vi srbijanci ste mekani pa vam je to vrijeme palo tako tesko : )
Znam kad je pocelo bombardovanje, rodice su presle kod nas u bosnu, u svoju povecu vikendicu, i znam koliko su kukale zajedno sa tetkom da je to tamo rat svih ratova, da mi ne znamo kako je to i tako te stvari. Imam malu odbojnost kada se prica o bombardovanju, bas zbog toga.
Imam osjecaj da ce se neko napaliti da me napusava : )

Remac, da li si gledao film Turneja? Ja sam doživeo situaciju sa Džavaharlalom u Srpskoj 1993. s tim što sam ja bio Džavaharlal jer je moj čunkundeda bio tako neuviđavan da izabere prezime koje ne završava na -ić kad je bežao od Turaka...
Neću te napušavati. Prošli ste vi kroz gomilu sranja i to puno duže. Ali znaš kako kaže narod - svakom je njegova muka najteža.

Imao sam 8 i po godina dok je trajalo bombardovanje i dosta toga se sećam. Rekli su da će biti bombardovanje i da se neće ići u školu. Prvo veče smo otišli kod komšija u podrum i moji su se toliko uspaničili to veče, kao da nećemo preživeti noć. To veče su gađali fabriku u mom gradu koju su još kasnije nekoliko puta gađali (da je dokrajče, šta li je već u pitanju).

Elem, ja sam bio potpuno izgubljen, ali ne naročito uplašen, verovatno ne uočavajući ozbiljnost situacije. Danju sam se igrao sa ostalom decom, a kad počnu sirene, kud koji - mili moji. Svi bežimo svojim kućama.

Posle smo počeli da se krijemo u podrumu kod nekih drugih komšija koji su imali ogroman podrum i kod kojih je bilo fantastično zezanje. Ljudi su igrali karte, šalili se, zezali se... Deca u jednoj, a odrasli u drugoj prostoriji. Moj brat je proslavio rođendan u tom podrumu.

Pink je histerično zabavljao mase Grandom (koji je tek stvoren), a na RTS-u reportaže o žrtvama i bombardovanjima. Koji kontrast, jbt. A tek koju sam transferčinu blama doživeo kad su ljude pitali: "Da li ćemo pobediti", a odgovori su usledili: "Pobedićemo, moramo! Dokazali smo da možemo protiv celog sveta".

gledao sam : )
Ma znam ja da ni rat kod nas nije bio toliko zajeban kada pogledas neke druge ratove, ali valjda mi je takvo osjecanje zato sto je bila prica od strane te moje rodbine "ma rat kod vas u Bosni je nista u poredjenju sa bombardovanjem" pa mi je valjda zato to malo mogu reci smijesno.

bilo je i ovde takvih paničara - moj komšija, gromada od dva metra i 120 kila proveo je dva meseca u podrumu na bensedinima, ja rekoh gore - nije mi bio zort, samo nisam mogao u svojoj glavi da spojim kombinaciju rečenice: Amerika bombarduje Srbiju...
imao sam sreću da živim u delu Srbije koji je nevažan i samoj Srbiji, verovatno je i to doprinelo, kod nas je pala samo jedna bomba i to u skoro nenaseljenom delu...

Ja imao isto tako osam godina i ono svako veče sam isto išao da gledam PVO kako gađa avijaciju. Ljudi su ono bili baš skenjani, jedan ciga stalno osvetljavao nebo sa baterijskom a ovi popizdeli i polomili je jer su mislili da će tako avijacija da nas spiči kao da je signalizirao...

Ја само памтим да смо нас три породице спавали у једном подруму, а да се слобода од школе искоришћавала за штекање по кукурзним пољима и пурњање.

JEsu govna ti ameri da su govna! u stavri ne ameri nego jebeni PAPA

12 дина јбте! 12

Vreme leti...

12 godina od kako pušim pljuge i alkoholičarim jbte! DVANAES! i to sve zbog Nato agresije...UA!

Između ostalog sećam se kako sam gledao kako omladina iz ulice moje bake u piše parole, ta slika mi je ostala u sećanju.

KLINTONE SRBIJA NIJE MONIKA!!! ova parola mi je ostala u sećanju i često sam je ponavljao tada.

ljudi iz moje zgrade su se krili u garažama koje su ispod zgrade. 50-ak ljudi. zezanje, piće, fudbal, basketica. tako 3 meseca. vranje nisu mnogo gađali, okolna sela da. plakao sam samo jednom, kad mi ćale otiš'o na kosovo. kad se vratio ono metalno, one informacije oko vrata što se nosi , sam nosio mesecima kasnije. to je bila moda tad .

EPSKI

уууу, знам ово! епик!

Kragujevac su gadjali samo par puta(mislim 3 ili 4). Zastavu, koja je na 500 metara od moje kuce, su gadjali dva puta dok sam bio kod babe, a kasarnu koja je na 400 metara od babe su gadjali kad sam bio kod kuce.

Ali kod nas nije bilo nista strasno, poginuo je samo neki deda kojeg je ubio geler, Bog da mu dusu prosti.

Svi oko mene su bili super raspolozeni, fudbal, druzenje, bleja... Mada sam ja bio strasno skenjan i plasio sam se. Najvise me je ubijala pomisao da cu da umrem nevin. Hteo sam da ako bombardovanje potraje 100 dana da jednoj ribi iz babine ulice ponudim pakt da se zajedno razdevicimo, kad ono medjutim.

Izađem da se igram sa društvom, a onda sirene. Niko od nas ih ne jebe ni 2%. A onda naše majke iskoče na prozore i jebu nam sve po spisku što ne ulazimo.
Trenutak koji pamtim je kada su gađali Gučevo. Bio sam u kući, gledao tv sa kevom. Ćale je bio sa bratom u selu. Kada su pogodili, cela kuća se zatresla, bilo je kao zemljotres. Zavese i gomila stvari sa stola i ormara su popadale. Tada sam shvatio šta su bombe, kada se toliko osetilo na tolikoj udaljenosti.
Nekada, tokom jake grmljavine, setim se tih trenutaka.

mi se na brdu u selu opijali nekoliko dana, štaš, udri brigu na veselje, gledali kako barutana odlazi u vazduh, kasarna u Ćupriji, prdajnik na Crnom Vrhu...milina

Стефи, зајеби сад НАТО, не живи се од прошлости, веруј ми знам, ја студирам прошлост. Него, шта ћемо ми за емо цаве брате. Све сам старији, све више стреса, пролази ми време, умрећу а емо цаву нијесам јебавао. Ти знаш да су мени емо цаве ултимативна жеља. Ајд гледај да средиш.

http://img189.imageshack.us/i/aerodrom1.jpg/

E pocetak sam docekao sa svojima kuci imao sam dojavu da ce biti bombardavanja, kako ne bih kad pola familije radi na aerodromu Batajnica.
Bilo je veselo s'obzirom da su od moguca 74 dana ili kolko vec, nisu bombardovali samo dva dana i to zahvaljujuci onom liku Cernomirdinu.
Za to vreme bombardovanja bili smo kuci iako je aerodrom udaljen od kuce nekih 500m a bombe su padale i u krugu od 1km.Vreme sam prvodio uglavnom pikajuci basket i krijuci se da pusim pljuge,kako matorci nebi smarali....
Nezaboravan je bio taj duh patriotizma kad smo se sakupili sve komsije i skupili kes i ko sta imao od hrane i odneli jednoj jedinici koja je pokusavala da cuva nase nebo.Jedan od vojnika kad je video prase,salatu,kiflice,kolace tj punu ladu karavan hrane,jadnicak poceo da place a ostatak se odusevio pivu.
Ni humor nije izostao: komsijina bakuta Danica bog da joj dusu prosti, je redovno govorila "opet ona svirena" i "betonacija" nasta smo umirali.Cale i stric su bili nasi heroji u kuci,stric kao jedan od komandujucih u tadasnjem generalstabu bas za PVO, a cale je radio neke delove za rakete koji su povecavali domet.

Stvarno se osetio udar kada su gađali generalštab u Glavnoj u Zemunu, ćaleta zamalo da strefi srčka jer je on bio na Poljoprivrednom jedini profa u tom trenutku...

Jbt, naježim se na skoro svakom postu...
Ali onaj avion što smo oborili, toliko su forsirali priču da sam imao osećaj da smo ga razvalili kao Burzum emo cavu :)

Još ne mogu da gledam snimke.. naježim se i plače mi se..

ja sam bio u Prištini...kod drugarice na gajbi jer je čula da će biti bombardovanje a nije smela sama da bude...nisam samo ja, bilo nas oko 10, što muških, što ženskih.....kad su pale prve bombe nije mi bilo prijatno..al posle pola sata-sat krenemo kroz grad.....da vidimo šta se dešava, a dešavalo se svašta... neke dve ribe trpale cipele u one platnene čakove ko da im je za lek, neki tip slomio izlog i uzimao satove, neka dvojica opljačkali apoteku...jedan dečko me oduševio, ušao u razvaljenu ranju uzeo farmerke, patike i jaknu i izašao...i tako...

sutradan bezvlašće, anarhija u najgorem obliku...da ne opisujem....posle 3 dana padnu bombe na poštu, i sjebu celu ulicu pored pošte... od drugaricinog stana 300 metara...onda sam otišao u rov...

Iskreno,Kikindu nisu mnogo ni gađali,jedino sam se usro kad su gađali prugu na nekih 200 metara od babine kuće,ali je sve bilo ok.Ovako inače,kao detetu od 9 godina,najbitnije mi je bilo što nema škole pa mogu da igram žmurke po ceo dan,nisam shvatao ozbiljnost svega toga,i dobro je što nisam.