Nadam se da trolujes.
Не тролујем. То је мој став о том феномену. Океј је пратити фудбал ако си љубитељ спорта, волиш да одгледаш лепу игру, или пак ако имаш интерес и кладиш се. Али овај фанатизам и манијакално радовање кад неко да гол -- то је убергеј. Нпр. био сам на мору прошле године за време светског првенства, било је људи који су по неколико сати дневно трошили на праћење фудбала. Јбт, дошао си на море да би гледао фудбал. Сисе севају лево-десно, дупета подврискују, а ликови гледају утакмицу. Шта да му кажеш осим -- нећеш јебати.
А и овако кад видим да неко претерано емотивно доживљава спорт, буде ми шит. Боље да се више бави спортом.
Ја никад нисам видео толику количину мржње према једној обичној игри.
Нико не мрзи фудбал, само је шит спорт у односу на многе друге боље спортове којима се придаје много мањи значај.
Џими, могао би да пробаш да себи признаш да је неки део твојих фрустрација проузроковао фудбал.
Мене на пример или нису бирали за балфу, или сам биран последњи, или су ми уваљивали да сам бирам као капитен јер у супротном не бих био изабран. До тога је дошло јер сам као мала жгадија стављао себе изнад све остале жгадије и нисам желео да учествујем у било којим активностима са њима, јер сам себе сматрао посебним. Тим чином и сличним сам сам себи увалио курац, и данас сам овде где јесам. Фудбал је лепа игра, помало простачка, али лепа.
Пази, ја јесам оперисан за фудбал, то признајем (јер ме никад исти није занимао, нити сам га играо ван часова физичког), али стицајем околности нисам никад био биран последњи, јер су у мом разреду скоро сви били оперисани за фудбал. Од четвртог разреда основне смо пикали искључиво баскет, а фудбалицу баталили, тако да искрено не могу да признам да имам неке фрустрације.
Углавном, хтедог да кажем да се мој пост односи више на фанатизам, него на сам спорт. Фанатизам је геј.
