Fear and Loathing in Las Vegas
Након још једног покушаја да одгледам овај филм (овог пута успешног) имам помешане емоције. Филм до сада нисам успео да изгурам до краја, а синоћ ме је пукао у правом тренутку.
У суштини, имам утисак да већина овај филм готиви због трипова, дрога и срања, иако сам филм нема много везе са свим тим. Дрога је овде само средство за причање неке друге приче, тако да је само поређење са другим филмовима са наркићима неумесно и беспотребно.
Технички, ово је прича о "пропасти" хипи покрета, који се залагао за нешто и након тога се сам утопио у својим идејама и испишао себи у уста. Самоурушили су се у сопственој жељи за слободом, миру и сличним чудима. Е филм је о томе, на личном плану. Одрадио ме је добро због те херметичне стране и због тога што је лепо приказана немогућност бекства од сопствене природе, сопствених срања и о немогућности бекства од свог тела као својеврсног кавеза. И поред свега, тумарање у сопственим срањима без поенте. А Лас Вегас је ту свакако да појача контраст (као један од најлуђих градова на свету). Е да, и филм је визуелно јако, јако леп.
Одлична глума свакако доприноси ефекту који је Гиљам хтео да постигне. Сценарио је добар. Са друге стране, неки моменти ми баш нису легли, и искрен да будем, ово не сматрам најбољим његовим радом. Свакако, филм захтева одређено расположење.
Све у свему, када бих му давао оцену у овом тренутку, дао бих му нешто око 7.8/10.