A Bronx Tale (1993)
Искрен да будем, филм ме мало разочарао. Али не у смислу, очекивао сам врхунски филм пре гледања, па одгледао па ме разочарао. Нисам ништа очекивао. Али уводних пола сата, 45 минута је обећавало много, врхунски филм. А онда, испоставило се да је главни део радње, и комплет прича смештена на сат времена на колико је смештен и уводни део (детињство Си-а). То јест', два сата је за овај филм премало, фантастичан увод у радњу, и збрзан главни део филма. Не знам, лично, и када се завршио филм, очекивао сам да се настави. Некако ми је недефинисан и безвезе крај. Да сам престао да гледам пола сата пред крај, исти би утисак стекао. Невешто је завршена радња, у филм је убачено превише друштвених тема, превише нијанси и све то је остало неразрађено до те мере да имам утисак да се ни уводни део није завршио.
Даље, још једна ствар, једна реченица је малтене хајлајт филма, и она каже "the saddest thing in life is wasted talent". Е сада, прилично ми смета што се ни у једном делу филма не види ни назнака неког талента, па, вероватно ни код једног јединог лика у филму.
У суштини, филм није лош и није га лоше погледати, али исто тако, немојте ни да очекујете превише.