Што не значи да сваки потоњи или нови филм сличне тематике мора бити означен као неоригиналан, испушен итд.
Па, да, то је и била поента. Што се тиче наведених филмова, Биг Фиш је баш онако фин филм, никакво ремек дело, ал кад сам га одгледао, дошло ми да изађем напоље и миришем цвеће. Изграђен је попут колажа, лаган за праћење, стрпа те у фантазијицу и на крају те остави са осмехом на лицу. Са друге стране, Бартон ми је већински огаван режисер, имам утисак као да му је маркетиншка агенција изградила личност како би се торбице и накит са ликом Џека из Крисмеса (или готово било ког његовог лика) продавале тинејџеркама са уредном а размазаном маскаром. Квази-гот просеравање. Част изузецима, превенствено Ед Вуду.
Бенџамин Батон, по мени, спада међу оне филмове који се ослањају на један једини трик да би били интересантни и не нуде апсолутно ништа друго. У његовом случају, то је ово старење уназад. Имам утисак да ако би га пустили отпозади, било би то најдосаднијих два и по сата у историји филма. Мада и овако није далеко.
Фореста Гампа не волим. Интересантан је филм, али ми много иде на курац, и то не због овог помодарског талас хејта који га је ухватио (ценим због Оскара 1994.). Гадна ми је порука, иако је можда посматрам на неки параноични начин. Већина се генерално слаже да иде овако : "није битно колико си паметан, битно је да си добра особа и успећеш у животу". Курац, ценим да иде овако : "ради шта ти се каже, и успећеш у животу". Форест може да буде јебени робот и филм би се потпуно исто одвијао. Готово све у његовом животу (осим љубави према Џени и пар других изузетака) дириговала је нека фигура ауторитета. Сваки свој успех дугује само и искључиво извршавању наређења, чак и оних најбаналнијих ("прати лоптицу" - сцену касније првак је у стоном тенису). Не мора то бити лоша филозофија, и у њој вероватно има истине, али ми се једноставно не свиђа то виђење света.