Видим да је била расправа о поенти хорора, да се надовежем:
Хорор значи ужас, као што смо закључили, и свако ко иде у биоскоп да гледа "хорор филм" очекује да буде ужаснут, уплашен, или само задовољен у неким случајевима. Међутим, мислим да за почетак, не треба да судимо о филму по жанру којем припада, већ да га посматрамо као целину за себе. То је мало стремљење крајностима, као када би сваки који нас насмеје сврстали у комедије, на пример. Долази касније до сукоба очекивања и доживљеног - па до реакција типа "ово је потпуно срање, ви сте сви болесни што уживате у овоме". Жанр не треба да преприча радњу филма - када би систем тако функционисао, сви филмови би били готово исти. Категорија којој филм припада треба само да нам најави да ли у наредних сат и по хоћеш или нећеш гледати неког Ди Ленија како пичкопати. Све остало зависи од особе до особе, из простог разлога што велики део посматране уметности стварамо у сопственим главама - бар ја тако мислим. Кључно је да не можемо да осуђујумо филм зато што се не уклапа у неки шаблон који смо осмислили за сваки жанр.
Да не одем у оф у потпуности - ја бих љубитељима ужаса препоручио (можда је већ поменут) "четрдесет дана Содоме" од Пјера Паола Пасолинија.