Da li ti se ikada dogodilo - vidiš malo musavo ciganče, tumara po ulicama boso, i gleda u šarene stvari..I sažališ se, pridješ mu, i daš mu kocku šećera, makar ti danas da ga obraduješ. I ono tu kocku od sreće toliko stegne, da se šećer otopi i iscuri mu iz dlana na prljavi pločnik.
Takav je moj život.
Autor zadržava pravo na pobunu protiv svake kradje i uskraćivanja prava.
Uzimanje zdravo za gotovo
Ako je čovečanstvo u nečemu zaista grešilo, to su bile greške u procenama - procenjivanje čoveka, planete, njenog izgleda i okruženja, bogatstva zemlje i vremena njenog postojanja. Činila se tako velika : imali smo sve, i imali smo u izobilju. Živeli smo tamo gde su voda, plodna zemlja, na obodima šuma, uzgajali kulture, lovili, pravili kuće od drveta, i nismo brinuli. Bilo nam je lepo.
Vremenom, posekli bi šumu, i ona bi postala pusta. Zemlja više nije bivala tako rodna, reka je oskudevala ribom..Preostalo je samo jedno - naći novo stanište sa svežom zemljom, novom šumom i rekom, prijatnom klimom i podnebljem, pogodnim za život, radjanje i razvoj.
Činilo se da će uvek biti tako, jer zemlja je bila nepregledna, beskonačna i nepoznata, i uvek bi se obnovila.
Javila se potreba za istraživanjima, kretanjima ne samo zbog hrane i staništa, i ubrzo se shvatilo da postoje drugi ljudi na drugim mestima, različitih boja i izgleda, kultura i verovanja. Zemlja je dobila oblik lopte, ograničila se i postala manja.
Ljudi su se razmnožavali, napunili zemlju, dali imena svojim kontinentima i državama, uveli u njih zakone i pravila. Došljaci su podeljeni na poželjne i neprihvatljive, korisne i štetne, nije se više moglo tako lako seliti i tražiti nova staqništa. Svuda su ljudi sekli šume, lovili ribu, uzgajali pirinač i žito, razmnožavali se i razvijali.
Resursi su dobili svoje granice : šume više nema u izobilju, plodna zemlja je dobila veću vrednost, pitka voda je počela da zabrinjava, a prostora za život postalo je sve manje.
Počeli smo da živimo u visinu, sprat po sprat penjemo se gore. Nismo više tako slobodni, nije više tako lepo, izgubili smo mnogo od naših korena, ali ostala je jedna navika : uzimanje zdravo za gotovo.
- Uskoro, zgrade će biti tolike, da će svaki grad imati posebna mesta odakle će se posmatrati nebo, sunce, mesec i zvezde.
- Uskoro, disaćemo na boce sa kiseonikom, gradsku vodu ćemo koristiti kao bojne otrove, ako je bude uopšte i bilo. Na posao, u prodavnicu, školu ili bioskop, odlazićemo umesto automobilima čamcima, gradski prevoz će biti trajekti, i tako sve dok se ne preselimo na brodove.
- Uskoro, stavljaćemo na sebe bar kod, kako bismo lakše kupovali, i tako svojevoljno postati statističke cifre u sistemu serijske proizvodnje.
- Uskoro, zvaćemo snom, uspomenom i sećanjem ono što smo nekada nazivali svakodnevnim životom.
Nema nazad.
Podela vere na religije
Religija je način verovanja ljudi u jednog Boga. Čovečanstvo je od svog postanka imalo potrebu da u nešto veruje, da razmišlja o nečemu višem, što se ne može videti, i tako smo dobili potrebu da svoju veru predstavimo u nekom obliku. Tako su vremenom nastajali idoli, statue, hramovi i otelotvorenja ljudskih verovanja.
Pošto se ljudi širom sveta razlikuju po izgledu, boji kože, kulturnom nasledju, temperamentu i shvatanjima, postalo je nemoguće ubediti sve ljude u ispravnost stavova i savršenost jedne religije : crnom čoveku je nemoguće da prihvati verovanje u Kineza (Buda), Kinez nije u stanju da božanstvo doživi u vidu Alaha, kao što ni afričkom plemenskom crncu, koji ceo život veruje u drevne duhove, ne možeš objasniti postojanje Boga i bezgrešnog Isusa Hrista.
I kroz celu istoriju, vode se ratovi, ljudi se mrze i ubijaju, u pokušaju da svoj način verovanja dokažu i nametnu. Drugi ljudi su pak počeli religiju da zloupotrebljavaju, nastoje da je unovče i iskoriste, i zato ljude drže u stanju netolerancije, i trude se da običan čovek što manje uči i zna, jer tako više radi i manje razmišlja.
No, svaka religija, bila ona Hrišćanstvo, Budizam ili Islam, propoveda neka jednaka načela, kojima bi trebalo da se rukovode vernici : ne treba ubiti, ukrasti, slagati, lažno svedočiti ili mrzeti druge ljude.
To su neka od načela u koje veruju ljudi širom sveta, koja opstaju od kad je čovečanstvo, i koji će opstati dok postoje poslednja dva živa čoveka na ovoj planeti - vera u univerzalno dobro i ljubav izmedju ljudi.
Хунгароринг!
Sudbina
Predmet verovanja u neku višu silu, koja nas kroz život prati, pomaže nam ili odmaže, vuče nas na neku svoju stranu i kada mi to ne znamo, baca nam u naručje sve i svašta, sreće nas sa svakojakim ljudima, gluva je kada se u nju najviše uzdamo, obraduje kada se najmanje nadamo.
Pojavom globalne individualizacije, i konačnim stavljanjem imenice ja ispred imenice mi, čovek je počeo drugačije da razmišlja, teži da se individualno istakne i iskaže, želi da bude samostalan, odlučuje sam za sebe i svoje ponašanje kroji prema sopstvenim shvatanjima.
Ljudi sve manje veruju u sudbinu, a sve više u to da je njihov život u njihovim rukama, da o njemu sami odlučuju, sami ga usmeravaju, i da će o njihovoj budućnosti odlučivati njihovi sopstveni postupci.
Ali sudbina je i dalje tu, i dalje nas prati, i ne smeta joj to što u nju ne verujemo. Neke stvari ne možemo predvideti, neke stvari ne možemo sprečiti..
- Dejvid je tog jutra ustao kad i obično, jer bio je radni dan. Žena je spremila rolat sa mesom za doručak, seo je u kola i odvezao ćerku jedinicu u školu. Produžio je na posao, blago nasmejan, jer imao je lepu ženu, pametnu ćerku, kuću sa velikim dvorištem i psom koji ga je voleo. Učinio je sve da to postigne, žrtvovao mnogo, naporno radio i to se isplatilo. Na poslu mu je javljeno da je Brajan, klinac iz odeljenja u koji je išla i njegova ćerka, ušao u školu i vatrenim oružjem usmrtio dva profesora i osam djaka medju kojima je bila i njegova jedinica. Rekao je da mrzi ponedeljak, pušku bacio kroz prozor, seo u klupu i mirno sačekao policiju. Dejvidu je život počeo da se ruši..
Melani tog dana nije stigla u školu na vreme. Majka se uspavala zajedno sa njom, posvadjale su se, Melani se zatvorila u kupatilo i gorko plakala. Majka ju je jedva nagovorila da krenu. Usput su naišli na udes, i put je bio blokiran. Nije mogla stići u školu na vreme, okrivila je majku da joj upropaštava život, mislila je da je ceo svet protiv nje, i da će to biti još jedan od onih najgorih dana ikada. Nije ni slutila šta bi je u školi sačekalo..
Sabine ging zur Tür. Sie wollte in ihre Wohnung und sich frisch machen. Sie sagte lachend „Etwas wird es wohl schon noch dauern, ich kann doch nicht in diesem Aufzug hier mit Jeans und Bluse das machen, was wir eben besprochen haben. Also, so schnell geht es leider noch nicht. Ich muss mich etwas vorbereiten und mental darauf einstimmen, an die neuen Ideen gewöhnen. Die sind nämlich, wie sie sicher verstehen, wirklich sehr gewöhnungsbedürftig. Wird wohl noch etwas dauern ...!" Zu Marion gewandt sagte sie „Kommst du bitte mit, kannst mir etwas beistehen. O Gott, mir flattern jetzt schon die Nerven, bei dem Gedanken an. Na ja, wir werden ja sehen, ob ich das schaffe." lachte sie den Chefarzt und Herrn Koch freundlich an und meinte „Könnten wir uns gegen 22.30 hier wieder treffen, nur wir vier, sonst bitte niemand?"
Indirektno bacanje pogleda u suprotnu stranu
Osobina koja nam je ostala od dečijih dana - da pokrijemo oči rukama, kada treba videti nešto strašno. Život nam sam po sebi donosi prepreke, izazove, teške odluke i izbore, i ljudi se sa tim nose kako znaju i umeju. Pojavom nagomilavanja stresa, nesigurnosti u sebe i ubedjenjem da se protiv nekih stvari ne može, javila se potreba na gledanje života sa vedrije strane. Medjutim, ni to nije uvek bilo dovoljno - trebalo je naći zanimaciju, razbibrigu, igru i neki vid relaksacije, opuštanja i ubijanja dosade i slobodnog vremena. Pojavili su se mnogi izbori - šah, karte, radio, televizija, video igre, internet, forumi, sajtovi i razne druge stvari kako bismo oči sklonili od problema, i gledali u neku drugu stranu.
Ipak, problemi neće nestati ako ih ignorišemo i izbegavamo. Postaće samo ozbiljniji i veći.
No, to ljudima ipak ne smeta da dignu ruke od traženja posla, učenja, spremanja ispita, razmišljanja o sužavanju životnih vidika i izbora, globalnoj depresiji, gladi afričke, srpske i dece u bilo kom delu sveta, o kriminalu, korupciji, crnoj hronici i budućnosti.
Baš nas briga. Jedan klik i već ste na fejsbuku, karikama, vukajliji ili youtube-u, a tamo ćemo već naći neku zanimaciju, novu grupu, temu za trač, definiciju za ocenjivanje, stavove za rasprave..Jedan klik i tamo ste.
adolf hitler
Čovek koji je svetu doneo mnogo patnje i stradanja, i kojeg je čovečanstvo s punim pravom proglasilo za zlotvora i nečoveka. Postoje btvrdnje da je odgovoran za stradanje više od 40 000 000 ljudi. Pobio je toliko nečije dece, majki, muževa, prijatelja, braće i sestara.
Nikada nećemo znati da li bi jedan od tih 40 000 000 ljudi bio neki daleko veći i gori zlotvor, čija bi nedela zbrisala čovečanstvo, civilizaciju i život na zemlji uopšte. Ko zna...
Udelite mi novac, ja sam izbeglica iz Bosne
Natpis na kartonu žene koja prosi u Francuskoj, ispred trijumfalne kapije. Možda je i sada tamo..
Ovaj primer pokazuje gde su naši narodi realno danas - naime, žena nije iz Bosne, ne zna ni reč srpskog niti poznaje bilo koga ko je iz bivše Jugoslavije. Kao što ovdašnji prosjaci radi sažaljenja prolaznika ističu da su ubogi, bolesni, nesposobni za rad, da imaju gladno i bolesno dete i da nisu jeli nekoliko dana, tako ta žena ističe da je iz Bosne. Da ne prolazi, valda to ne bi ni radila.
Postali smo izvor emigranata, raseljenih lica i jeftine radne snage. Nezaobilazna smo pojava na preko-okeanskim brodovima, austrijskim, nemačkim, kiparskim i malteškim gradilištima, teški fizikalci u fabrikama za preradu ribe na Aljaskoj. Od crvenih pasoša ostala je samo crvena boja na dlanovima, ispucalih ruku od žuljeva i rada.
I još smo zahvalni, i molimo Boga za takve poslove, u tudjini, negde tamo.
Ocekivao sam temu na kojoj gomila ljudi lupa gluposti, koje bi opravdavala nazivom teme (samo za ludake). Hteo sam da udjem i da u ALLCAPS DEATH FROM TERRY PRATCHET NOVELS fazonu je#em mater nenormalnu ljudima koji misle da su strasno ludi, a ne kapiraju da je SVAKO LUD NA SVOJ NACIN.
I jos ovde najludji ispadne JTU koji je prokomentarisao da je autor teme spamer, iako sve vreme odgovara u duhu ove teme.
I mean, ko je ovde lud? O_p
Molitve za smrt drage osobe
U životu svakog čoveka, pre ili kasnije, postane jasno da će umreti pre ili kasnije. Toga je svestan i on sam, kao i njegovi bližnji, prijatelji i neki treći ljudi, na koje se ne obraća tako često pažnja..
I kada je čovek mlad, njegova priroda mu pomogne da lako to zaboravi - ima potrebu za radostima, prijateljstvom, potrebu za ženom i težnju ka boljem životu. Okupiraju ga finansijski i drugi problemi, stignu deca i njihovi prohtevi i potrebe, i okupira ga konstantna misao kako mora stvoriti bolje sutra, uglavnom za sebe i porodicu, a ponekad je i sebičan..Teži uspehu i sreći, putovanjima, sticanjem i raznim drugim zadovoljstvima, i za misli o starosti i smrti mu ne ostane puno vremena.
Medjutim, prodju godine, dani se skrate i vreme se polako ubrzava. Čovek postaje stariji i nemoćniji, deca krenu svojim putevima, i vremenom, dragi ljudi sve češće napuštaju ovaj svet. Dodje red i na to da se misli o smrti..
U početku su to usputne misli kojih čovek nastoji da se što pre otarasi, i pogled skrene na neku vedriju stvar, lepu vest, na neki hobi ili nešto već četvrto što će odvući misli. I kako se godine broje, zdravlje polako počinje da dobija na ceni : čovek zadje u sedmu deceniju života, i sve češće počinje da se kaje što nije živeo zdravije. Pušenje i opijanja krenu da mu izlaze pred oči kad god lakše ili teže poboli, seti se svakog napornog posla, spavanja na tvrdom i hladnom, dana kada je u krevet išao gladan, i svega onoga što mu je živce istrošilo...
Kažu da je najlepše umreti u snu - da li zbog toga što se čovek ne muči, ili ne vidi sve one krvopije iz familije koje su došle da se isplaču u nadi za grebanjem o neko nasledstvo. Ipak, neki umiru dugo i bolno, padnu u krevet, i dok ih bolest izjeda i muči, počinju da gube životne funkcije : it kreveta ustaju sve teže, jedu sve redje i slabije jer organizmu varenje hrane predstavlja napor i muku, ogluve ili oslepe, postanu nervozni i osećaju se bespomoćno. Seru u pelene, sramota ih je, i osećaju se kao teret i patnja svojoj deci i unucima. Dišu sve sporije i tiše..
Deca znaju da se kraj približio. Ne očekuje se više čudo, utihnu nade, i ostane samo čekanje onog poslednjeg trenutka. Sediš na uzglavlju čoveka na umoru, oca, majke ili nekog drugog, i prisećaš se kako je nekada bio silan i jak, nasmejan i vedar, i gledaš ispred sebe nešto čega sve više počinješ da se bojiš - i deluje sve strašnije, jer znaš da i tebe možda čeka.
Molitve za ozdravljenje postanu molitve za brzu i što bezbolniju smrt. Više se i ne nadaš, mada čovek u krevetu što sprema se za put ne nada se odavno. POridružuješ mu se u molitvi da ga Bog što pre uzme, da mu skrati mučenja. Gadiš se pomalo sebe, ali to je ono što je ostalo, molitve za dušu, a ne za telo. vI osećaš se nemoćnim, i shvatiš da ko je jednom zaista bio voljen ili voleo, u ovakvom trenutku postaje vernik, i ako to ranije nije bio : moli, nada se, ljuti se što mu neko drag odlazi, ali počinje da veruje u nekoga, nešto, Svevišnjeg, pojavu, snagu ili silu..Veruje, i moli se.
Napisano nakon dva sata mučki prekinutog sna. Izvinjavam se za svaku pravopisnu grešku i nelogičnu rečenicu sa ponavljanjima.
КАТАСТРОФА НА ПОМОЛУ
_________________________________
1.)-1990.,након пада Берлинског зида,у школском систему дотадашње ДДР настао је хаос јер је дотадашњи марксистички поглед на свет требало заменити новим(прозападњачким),како би образовни систем ухватио корак.
2.)-Опште је познато да,у тоталитарним режимима,мора постојати непријатељ државе,јер се само истребљивањем непријатеља оправдава постојање режима.Невоља настаје кад стварних непријатеља нестане-тада је режим принуђен да измишља непријатеље,како би оправдао борбу за сопствену егзистенцију.
3.)-Шта ради 6 Срба на пустом острву?Свако оснива своју партију.
Спајање ове три претходне ставке би,у стварном животу,изгледало овако:
Србија.Држава подељена између 6 политичких фракција.Кад кажем подељена,онда стварно мислим подељена,јер је сваки део државе ограђен зидом.Сваким делом државе влада друга политичка партија,свака има други систем рада(од тога су 2 тоталитаристичке,3 прозападњачке и једна несврстана).
2 тоталитаристичке партије се уништавају међу собом,наравно,уништавају и ове прозападњачке партије(које се,опет,међу собом константно гложе око истих питања већ годинама),док несврстане неко не дира-штавише,и у овим временима,када су односи између свих фракција захладели,они су свуда добродошли.Једино они могу да пропутују целу државу,а да их не заджава царина на сваких стотинак километара(колика је међусобна удаљеност граничних прелаза).
Сами размислите:како изгледа школски систем и какав ће хаос настати након уједињења(ако до тога уопште дође).