...Imao sam sreću, izmedju ostalog, da mi deo bliže familije bude i jedan uja Boško kog sam neobično mnogo voleo. Mislim o njemu danas, ne znam zbog čega; no kako god, pored toga što je za nas decu bio faca u svakom smislu, bio je jedan od onih retko lepih i zgodnih frajera za kojima se na ulici jednako okreću i žene i muškarci. I nimalo nije mario – naprotiv, nosio je to sa prirodnom lakoćom i svojevrsnim šmekom koji mu je vrlo dobro stajao, nekakvim pronicljivimm, dobroćudnim bezobrazlukom karakterističnim za mangupe tog vremena. Bukvalno, ušao bi u kafanu i za dva sata stekao pet prijatelja; bio je duhovit, šarmantan i nadasve bistar čovek, nekadašnji fudbaler, koji bi se, i u vreme kada ga je dijabetes uveliko pustošio i kada je gazio pedesete, pojavio kod burazera na svadbi razbarušen i u roze sakou i u tren oka izmenio sve oko sebe. Nije bilo čoveka koji ga nije voleo.
U mladosti, medjutim, prilično je voleo jednu takodje naočitu ženu, izvesnu tetka N. i – nikada joj nije rekao. Ne znam šta je bio razlog tome; možda jer je za iskrenost potrebna neobična hrabrost i retko i nerado se zaista otkrivamo, a i najteže je naći prave reči baš onda kada su najpotrebnije i kada je čoveku zaista stalo. Možda i stoga što nikada nije "pravi trenutak". I da stvar bude gora – svi su znali osim nje. Bilo kako bilo, on se oženio, ona se udala, stvorili su porodice i život je otišao dalje.
Pre nekoliko godina, ne znam kako ni gde, majka je srela tetka N. i krenule su zajedno na istu stranu. Prešla je tada već šezdesetu i bila, ispostaviće se, bolesna i na samrti, mada i dalje lepa. Kako to već biva, poveo se razgovor o deci, braći i sestrama, živima i umrlima, ovima i onima...I majka joj u jednom trenutku, ko zna zbog čega (možda jer više nije bilo ni važno), pomene – znaš li da je Boško, nekada pre, bio strašno zaljubljen u tebe? N. se zaprepastila. Jedino što je uspela da pita bilo je – pa dobro, ako on već nije smogao hrabrosti, zašto mi niko od vas to nikada nije rekao? Bila je razočarana, možda čak ljuta jer - ispostavilo se da je i ona bila jednako zaljubljena u njega. Ni ona njemu nikada nije rekla...Ko zna kako često su, kasnijih godina, mislili jedno na drugo i pitali se da li bi stvari, da se izgovorila samo jedna rečenica – ili pak reč, bile drugačije. Ko zna kakva sve osećanja prema nama gaje - ko zna kako sanjaju, nadaju se, iščekuju i pate muškarci i žene kraj kojih živimo godinama i decenijama, zajedno sa njima rastemo, smejemo se, stasavamo, trajemo i prolazimo, a da smo ih oduvek smatrali jedino prijateljima ili tek kolegama i poznanicima.
